Протести студената који се одржавају у Србији представљају веома занимљив друштвени феномен, али и прилику да се поставе важна питања о дубоким структурним проблемима у српском друштву. Иако не треба оспоравати значај захтева студената, морамо се запитати да ли су ови протести заиста истински одраз потреба студената, или су, попут ранијих протестних покрета, постали део политичке манипулације и борбе за интересе мањине која заступа и говори у име већине. Прво, требало би нагласити да је важно разликовати стварно незадовољство од политичког спектакла. Протести у Србији су често били алат у рукама разних политичких групација које су желеле да искористе незадовољство како би појачале своју политичку позицију. Такође, ове политичке групације су, по правилу, биле у спрези са страним обавештајним структурама. И на овим протестима чини се да је присутнија борба за аванзовање домаћег политичког и страног обавештајног капитала него искрена борба за праведан и ефикасан политички систем.
ПОДСВЕСНИ ОМАЖ ЦРВЕНИМ РЕВОЛУЦИЈАМА
Историја се понавља, нова револуција је почела, за сада траје недељама а не деценијама као што је био случај с претходним. Те старе револуције донеле су Србији два погубна наслеђа. Прва из 1918. године, тзв. ,,југословенска“ револуција која је омогућила смртоносну трансформацију српског духовног кода, тј. довела је до ,,идентитетске тансџендеризације“ Срба у Југословене. Друга револуција из 1944/45. године, која је исто тако обојена у црвено као ова текућа, зацементирала је тековине прве револуције и, уз додатне идентитетске експерименте, донела аутономију Косова и Војводине, Хрватима темеље за нову државу, а свима нама, како је то описала Радина Вучетић, живот ,,усрећила и ушећерила кока-кола социјализмом“.
Међутим, за разлику од претходне, ова најновија револуција није имала крвави почетак и њене крваве шаке су само један подсвесни омаж црвеним револуционарима чије су руке, по казивању Крцуна, ,,биле крваве до рамена“. На основу њене препознатљиве боје и постмодерних особености, могли бисмо да је крстимо као „иронично крваво црвена револуција“ или као ,,плишана револуција маминих и татиних неоскојеваца“. Међутим, ово не треба никог да чуди, с обзиром да поједини социолози наводе како одавно живимо у свету у коме је некрополитика постала једина политика. Ипак, ова побуна нема потенцијала да прерасте у праву обојену револуцију јер је у суштини антиполитичка.
ПОИМАЊЕ „ИСПРАВНОГ ПОРЕТКА“
Млади предводници студентске побуне, налик „женама у црном“, покушавају да се уживе у туђи бол и да опонашају тугу, што је могуће вредостојније и искреније. Њихов цинизам и антиполитичност иду на руку властима, док је њихов елитистички однос спрам остатка становништва кључна препрека у реализацији револуције. Наравно, треба имати у виду да овакве оштре квалификације нису упућене свим студентима који протестују. Оне су намењене једној малој групи ,,студената“ (питање је да ли су они уопште студенти) која стоји иза читавог покрета блокада факултета.
Наши студенти-блокадери често истичу да се боре за ,,бољи и праведнији друштвено-политички поредак“. Међутим, оно што млади блокадери не схватају јесте да је њихово поимање „исправног“ поретка обликовано кроз два основна елемента. Један је локални, са дугим историјским континуитетом, док је други глобални, који се различито испољава у различитим културним срединама. Први елемент чини наш културни образац, који се често испољава кроз једно пренаглашено и егоманијакално „Ја“. Овај варијетет нашег културног обрасца данас је посебно видљив и он се огледа у томе да супротно мишљење доживљавамо као увреду, чак тежу од најгрубљих псовки. Када неко каже ,,ја мислим“, он под тим подразумева да сви који мисле, мисле као он. Они који се не слажу са његовим мишљењем се аутоматски сврставају у категорије попут плаћеника, ботова или сендвичара.
ПРВИ ДНЕВНИК- НА БЛОКАДАМА
Други кључни елемент је оличен у анти-друштвеном и анти-политичком учинку социјалних мрежа, посебно код млађих генерација које су одрасле и које су васпитаване у свету који је детерминисан њиховим деловањем. Зато су интересантне изјаве младих блокадера, дојучерашњих тиктокера и инстаграмера, да су тек на блокадама први пут у животу гледали „дневник“. Наравно, тешко је очекивати од младих људи који се тек као студенти сусрећу са ,,дневником“, који нису довољно образовани, информисани и политички писмени, да могу мењати реалност у којој живе. Они је могу мењати, али питање је да ли они знају шта желе и, ако којим случајем знају, да ли су довољно компетентни да материјализују своје жеље, а да, при томе, не буду злоупотребљени.
Међутим, наши пленумаши су поверовали да су једини меродавни фактор српског друштва. Они би желели да створе један поштен, некорумпирани технократски систем; меритократију која „образованим и продуховљеним“ обећава један политички коректан, ,,капиталистички комунизам“; једну постмодерну „платонову државу“, у којој би „најбољи“ живели према потребама, уживајући у благостању које им обезбеђују ниже касте напораним, физичким радом. Овдашњи пленумаши су конформистички и аспирационо настројени. Они представљају оличење најчистије амбиваленције, иначе својствене нашем културном обрасцу, која се огледа у потреби да истовремено глуме хероје и жртве док, с дуге стране, постављају мердевине за све нестрпљиве пењаче на више разине политичког утицаја и за што ,,масније“ финансијске дотације.

ОД ШЕЗДЕСЕТОСМАША ДО ОТПОРАША
У овоме се огледа сва трагичност студентских протеста у Србији. Ако направимо један кратки историјски пресек видећемо да се ништа није поменило и да постоји реална могућност да се и овај протест заврши на исти начин. Бивши шездесетосмаши, дојучерашњи стаљинисти и маоисти, борци за ,,црвени Универзитет Карл Маркс“ постали су најватренији следбеници неолибералне, турбо-капиталистичке идеологије, првосвештеници тачеризма и реганизма и перјанице НВО. Они су настојали да Србију, најрадије камџијом, ослободе ,,ретроградног национализма“ и да је утерају у модерност, на исти начин на који су њихови очеви Србију утеривали у комунизам. За своју ревност, они су богато финансирани и награђивани од стране западних фондова. Исто тако, они су дали пример свим младим људима, будућим ,,лидерима и лидеркама“, како и на који начин могу да буду финансијски ситуирани и да неометано напредују на лествици друштвено-политичке моћи у Србији.
Још драстичнији пример представљају протести студената 1996/97. године који су изродили нама добро познату и контроверзну организацију ,,Отпор“. Иако је мали број студената био учлањен у ,,Отпор“, активност његових чланова и пасивност већине студената, довели су до тога да се студентски бунт '90-их повезује и изједњачава са Отпором. Наравно, не треба заборавити и на страни фактор који је, преко Отпора, усмеравао бес студената, манипулисао њиховом жељом за боље и праведније друштво, да би на крају, од читавог студенстког покрета највише профитирале вође Отпора и поједине вође студентског протеста. Ако су њихови ,,духовни оци“, шездесетосмаши Србију утеривали из национализма у модерност, отпораши су допринели новом ,,квалитатовном“ скоку који је Србију трансформисао из једне суверене у једну вечно транзитну и полу-колонијалну државу.
КО ЈЕ ПОСЛАО ЦИРКУЛАРНИ МЕЈЛ?
Ако бисмо овај дијалектички процес извели до краја, онда нам ништа друго не преостаје него да анализирамо потенцијалну будућност у коју нас уводе пленумаши, доследни конзументи хлеба без глутена.
Као у случају протеста '96/7, и овде смо приморани да ловимо у мутном. Наиме, бокадери-пленумаши, тј. вође ових блокада су анонимни људи. Када је почела блокада Ректората, професори Београдског универзитета добили су непотписани циркуларни мејл у којем су изнесени захтеви студената, позив професорима да се прикључе блокадама факултета и да обуставе наставу. До данас није јасно ко је послао тај мејл.
Западни центри моћи подржавају, на различите начине, укључујући финансијски, студенте и њихову академску „надградњу“. Некада се позадина неког догађаја најбоље открива у периферним стварима. На пример, у чињеници да је регистрацију сајта новооснованом „Прогласу“, платила невладина организација која је одавно постала миљеница кључних антисрпских центара моћи на Западу.
ПЛЕНУМИ - ИГРАЧКА У РУКАМА ПРОЗАПАДНИХ СТРУКТУРА
Ова и сродне „невладине“ организације су независне само од српске владе. Уосталом, овде скоро све невладине организације делују као тзв. „владине невладине организације“. Оне су независне од српске владе, али су зато зависне од страних влада, што се јасно види на њиховим сајтовима тј. на списковима донатора. Остаје отворено питање, зашто те владе нису довољно спретне да прикрију своју умешаност у финансирању НВО организација или се, пак сматрају довољно моћним да просто нису заинтересоване да воде рачуна о тим детаљима.
Пленуми су идеална играчка за прозападне структуре у Србији. Као што смо нагласили, не зна се ко стоји иза пленума, тј. ко се налази на њиховом челу. То могу бити сасвим обични студенти који немају никакве везе са страним службама. Међутим, проблем је у томе што се крију иза пленума, што не желе да стану испред својих колега и да се представе јавности како би се избегле разне претпоставке и спекулације. Уколико дође до смене власти, прозападни медији ће искористити њихову жељу за анонимношћу и у етар ће избацити своје људе које ће представити као ,,праве“ вође блокада. Исти метод је примењиван и раније, када су медији промовисали отпораше који нису имали готово никакав удео у организацији протеста '96/7. године.
МИРОЉУБИВИ АКТИВИСТИ?
Интересантна је једна недавна афера, везана за случај протеривања хрватских ,,студената и грађана“ из Србије. Утицај хрватских служби на протесте је одавно примећен, нарочито након открића да се блокаде факултета одвијају по рецепту анархистичког приручника ,,Блокадна кухарица“ који је настао 2009. године након блокаде Филозофског факултета у Загребу. Овакво ,,етикетирање“ студената-блокадера има, на први поглед, заверолошку природу и може да делује као некакав пропагандни трик власти. Међутим, неколико дана пошто је председник Вучић говорио о сазнањима да је хрватска служба укључена у организовање протеста, пет држављанки Хрватске је протерано из Србије, заједно са још осам странаца који су учествовали у радионици једне невладине организације. Полиција је 22. јануара испитивала учеснике скупа академије ,,Ерсте фондације“, међу којима је било држављана Словеније, Словачке, Северне Македоније, Албаније, Молдавије, Румуније, Аустрије и Чешке. У решењу које су добиле учеснице из Хрватске, после вишесатног испитивања, наведено је да су разлози за депортацију „заштита безбедности Републике Србије и њених грађана“. Због тога је Хрватска упутила протестну ноту властима у Београду. Министарство спољних послова Хрватске издало је потом препоруке држављанима да одложе путовања у Србију. На послетку се огласила и Европска комисија, изразивши забринутост због привођења и депортације „мирољубивих активиста цивилног друштва из земаља чланица ЕУ и региона Западног Балкана јер представљају безбедносни ризик“. Пре овог инцидента, крајем прошле године, у Србију је ушла група студената Факултета електротехнике и рачунарства из Загреба коју су владини медији окарактерисали као сараднике хрватских служби.
ЈЕДНА „БЕЗАЗЛЕНА“ РАДИОНИЦА
Оно што прво пада у очи јесте претерана активност не само студената хрватских универзитета, него и медија и бројних јутјуб подкаста који ревносно, из минута у минут, прате дешавања у Србији. Толико су заинтересовани за протесте да редовно извештавају и о најмањим, готово неприметним појавама, инцидентима и бизарностима који се одвијају, како на факултетима, тако и на улици. Ако направимо још један историјски пресек, видећемо да су, од настанка Југославије 1918. године до текућих протеста, хрватски студенти били потпуно равнодушни и незаинтересовани за политичку и друштвену активност студената у Србији. Последњих недеља сведочимо о готово једнодушној подршци која се манифестује, не само у облику истицања ћириличних транспарената на универзитетима у Загребу, Ријеци, Пули, Задру или слању писама подршке, такође на ћирилици, већ и у њиховој конкретној ангажованости и спремности да дођу у Београд или у Нови Сад, и да учествују у блокадама и демонстрацијама. Ако на све ово додамо и учешће хрватских држављана у радионици невладине организације ,,Ерсте фондација“ (на њиховом сајту се налази подужи списак донатора који су нама јако добро познати), онда није неоправдано претпоставити да се иза паравана који кроје прозападни медији ,,о једној безазленој радионици, о инсталацијама и активностима слободних уметника“, крије управо активност хрватских служби, односно, да се ради о инструкторима за реализацију обојених револуција о којима је недавно говорио словачки премијер Фицо.
МАПА ХРВАТСКОГ ОБАВЕШТАЈНОГ ДЕЛОВАЊА
Да бисмо разумели колику моћ поседују хрватске службе, морамо да укажемо на следеће чињенице. Уочи распада Југославије, последњи начелник Службе државне безбедности био је Јосип Бољковац који је, потом, постао први министар унутрашњих послова Туђманове Хрватске. Пошто је био на челу савезне службе и пошто је био доказани хрватски националиста, логично је претпоставити да је у предвечерје распада државе радио на томе да ојача своју кадровску структуру и у Србији. Зато не чуди што имамо, и дан данас, након 35 година људе који се налазе на челу разних НВО који проповедају отворену србофобију, војвођански сепаратизам, релативизацију српских жртава и тоталну десуверенизацију Србије. Њихов речник и термиологија неодољиво подсећа на изјаве ,,отаца домовине“ Анте Старчевића и Анте Павелића, на дневник ХРТ-а из времена рата и на изјаве савремених челника Хрватске странке права или Домовинског покрета. Те особе се форсирају у прозападним медијима као перјанице протеста и блокада факултета, пре свега, у Новом Саду. Ту се посебно истиче Динко Грухоњић који може да послужи као ,,лакмус папир“ за оцењивање природе свих протеста у Србији. Наиме, студенти Филозофског факултета у Новом Саду су раније извели једну сличну блокаду која је била испровоцирана антисрпским изјавама споменуте особе. Ти студенти су од стране свих прозападних медија осуђени и етикетирани као ,,екстремисти и фашисти који спречавају студенте да похађају наставу и који желе да истерају поштеног и добронамерног Динка Грухоњића са факултета“. Наравно, подршка за ,,прогоњеног“ Грухоњића је одмах стигла из Хрватске. Зато можемо да направимо једну мапу хрватског обавештајног деловања која се би се кретала од раних радова Соње Бисерко, преко Динка Грухоњића до будућих кандидата који на актуелним протестима и блокадама ,,пеку занат“.
ХРВАТСКИ ШПИЈУН-ПЕНЗИОНИСНАИ ОФИЦИР ЈНА
Да то нису празне приче, ваљало би да се подсетимо једног случаја из 2016. године. Безбедносно-информативна агенција (БИА) у сарадњи са Вишим јавним тужилаштвом ухапсила је једну особу због сумње да је извршила кривично дело шпијунаже. Реч је о човеку који је до 1990. године живео и радио у Хрватској, након чега му је место пребивалишта било у Србији. Вест да је у Србији ухапшен хрватски шпијун пронела се брзином муње и у року од сат времена готово све агенције у региону известиле су о овом догађају. Хрватски портал „Индекс” објавио је да је ухваћени агент радио за хрватску Војно сигурносно-обавештајну службу и да је прикупљао податке који би за ВСОА могли да буду од посебног интереса. Бавио се, како наводи хрватски портал, официрима ЈНА против којих је Хрватска покренула или би могла да покрене кривични поступак због наводних злочина почињених током ратова деведесетих. Хрватски шпијун је „пратио организацију и односе у српској војсци, а под мерама својих српских колега налази се већ месецима”, наводи „Индекс”. Агенција ,,Хина“, „према неслужбеним информацијама из медијских кругова”, објавила је да је хрватски шпијун наводно пензионисани официр ЈНА и један од команданата бивше Војске Републике Српске Крајине. ,,Хина“, према тим информацијама, наводи да је у питању „Србин из Дрниша”, Чедо Чоловић, са двојним држављанством који је у Србију дошао после „Олује”, а ухапшен је након што се, наводно, спремао да побегне у Хрватску јер му је дојављено да је откривен. ,,Хина“ наводи да су га хрватске обавештајне службе врбовале и да је њихову понуду прихватио у замену за јемство да против њега у Хрватској неће бити подигнута оптужница за наводне ратне злочине.

ЗАГРЕБ-РЕГИОНАЛНИ ЦЕНТАР ЗА ЦЕНЗУРУ САДРЖАЈА
Пример недвосмислено доказује присутство и активност хрватских служби у Србији. Међутим, треба имати у виду да хрватске службе не делују самостално, јер Хрватска нема капацитет да наступа као суверена држава. Њеним службама управљају западне службе, пре свега ЦИА и БНД, и хрватске службе имају задатак да делују регионално, са посебним фокусом на Србију, и преко њих западне службе настоје да остваре своје интересе. Због језичке и културне блискости, Хрватска има исту улогу спрам Србије коју Украјина има спрам Русије. Исто тако, не треба заборавити да се у Загребу налази регионални центар за контролу и цензуру ,,непожељних” садржаја на Јутјубу, Фејсбуку и Инстаграму.
Не треба изгубити из вида и геополитички положај Србије у актуелном рату у Украјини који пресудно утиче на стање, догађаје и динамику унутар српског друштва. Место Србије се може најтачније описати, не онако како је то Џон Кери изјавио, да се Србија налази на ,,линији ватре“ већ као ,,рупа у тепиху“, с обзиром да је Србија позиционирана дубоко у позадини антируске коалиције. У складу с тим, можемо објаснити појаву и агресивност ових протеста, јер они синхроно делују са санкцијама које су САД увеле НИС-у. Можемо оправдано претпоставити да су протести један облик притиска који Запад врши на власт како би истерали Русе из НИС-а.
КЛИНТОНИСТИ НА ЕВРОПСКОМ ТЛУ И СЛУЧАЈ СЛОВАЧКЕ
Недавно су се слични протести појавили и у Словачкој. Ситуација у Словачкој по много чему подсећа на актуелна дешавања у Србији, разуме се, са одређеним специфичностима. Према информацијама које је словачка обавештајна служба доставила премијеру Фицу, опозиција са страним службама спрема државни удар. Клинтонисти су одлучили да на европском тлу, које још увек може да послужи као полигон за њихово деловање, покушају све могуће и немогуће како би очували своје најтврђе идеолошко упориште. Растући суверенизам у Европи им, у великој мери, ускраћује могућност да делују као пре. У Словачкој се одвијају обавештајне операције које су воук идеолозима очајнички потребне. Они би волели да остваре барем једну победу пре кључних избора у Немачкој који ће се одржати за месец дана, како би се приказали као, још увек релевантни идеолошки субјект у односу на процес ,,великог ресета” на традиционалне вредности које је званично започет Трамповом инагурацијом. Поред текућих револуција у Србији, Словачкој и Грузији, свакако треба имати у виду и Мађарску с обзиром да је Орбан недавно изјавио да има сазнања да се слична операција спрема и у његовој земљи.
Прве назнаке државног удара у Словачкој видели смо пре месец дана, пре одласка Фица на састанак са Путином. Тренутно је у Словачкој на делу исти модел као у Србији; упадање у зграде институција, насиље, претње смрћу, метод је, дакле, исти. Питање је само како ће која држава да одговори на те изазове. У сваком случају, службе безбедности у Србији морају више него икада да буду активне, јер све што се дешава у свету, па и у Словачкој, врло брзо ће се прелити и код нас. Ако узмемо у обзир дешавања из 2000. године и упоредимо са овим данашњим, ситуација је јасна.
САЛОМА ЗУБАРИШВИЛИ УЗ СРПСКЕ СТУДЕНТЕ. ЧУДНО?
Није без разлога премијер Фицо упоредио покушај обојене револуције у Словачкој са српским случајем. Недавно је на мрежи Х бивша председница Грузије, Саломе Зурабишвили која је позната у Грузији и шире као отворени сарадник прозападних агентура, подржала протесте у Србији и Словачкој. Иако би то неком деловало као ситничарење, треба увек обратити пажњу на те мале детаље. Попут Грухоњића, и Зурабишвили је исти такав ,,лакмус папир” који је примењив увек и свуда.
Да се разумемо, нико не оспорава право студентима да протестују, напротив. Србија има богату традицију студентског активизма који датира још из 1847. године када је при београдском Лицеју основана ,,Дружина младежи србске”. Али, ми смо у обавези да укажемо на чињеницу да је метод блокада факултета и формирања пленума противуставан и да је студентски парламент једино легитимно представничко тело студента које је предвиђено Уставом. Исто тако, треба апеловати на студенте да из својих редова одстране НВО активисте и сараднике страних служби.
С друге стране, од власти се очекује да морају под хитно да усвоје закон о регистру станих агената. Закон о страним агентима је насушна потреба сваке суверене државе, пре свега, он би благотворно утицао на демократизацију политичких процеса и уклонио би све спекулације и „теорије завере“ које прате деловање НВО и других организација финансираних из иностранства.