Као у време ратних преговора и бројних предлога политичког решења и територијалног прекомпоновања БиХ, и сада, више од три деценије касније, поново се највећа прашина дигла у вези поделе и граница, односно „поводом мапе“. Потпуно логично, будући да је то једно од најживотнијих питања сваког појединца, породице, фирме, институције, села и града, другим речима читавог друштва. Оно подразумева у којем систему са становишта његовог просторног обухвата – правно-политичком, економском, културном, просветном, верском и другом – ће се свакодневно функционисати.
ШТА ЈЕ ХРВАТСКИ ЕНТИТЕТ И ШТА БИ БИЛО СА БиХ?
Зато није никакво изненађење зашто је недавно, 25. априла 2026, другог дана међународног скупа конзервативаца TradFest одржаног у хотелу Дубровник у Загребу на тему „Пад либерализма и успон кршћанских нација“, по ко зна који пут промовисана идеја трећег (хрватског) ентитета изазвала наглашену пажњу и полемику. Наиме, предлог територијалне реорганизације БиХ изнет је на панелу „Босна и Херцеговина: неуспела држава и нужност трећег, хрватског ентитета“. Да температура још више порасте допринела је индикативна чињеница која има својство политичке поруке: да је предавач/предлагач нове „мапе“ био из установе звучног назива – Свеучилишта обране и сигурности „Др Фрањо Туђман“. Наглашену „специфичну тежину“ давало је и присуство неких значајних имена са хрватске политичко-верске сцене као што је нпр. кардинал Винко Пуљић.
По чему је предлог нове поделе БиХ у складу, а по чему је мимо „дејтонске мапе“? Најуочљивије јесте да она (барем за сада и у овој верзији) не нарушава територију и границе Републике Српске, нити има индиција да еродира њен статус. Сходно томе, „мањи ентитет“ – како сарајевска политичко-медијска чаршија често ниподаштавајуће назива Републику Српску – не би морао нужно да има ништа против тог предлога. Штавише, Република Српска би могла да га подржи, што она у надгорњавању са муслиманским/бошњачким унитаристима и чини. Истина, предлог подразумева опстанак кондоминијума Брчко Дистрикт, тј. status quo његове фрагментационе позиције између источног и западног „плућног крила“ Републике Српске и улогу „маказа над пупчаником“ Коридора, што је (пост)дејтонска арбитражна тековина.
Дакле, политичко-територијална редефиниција пласирана на загребачком окупљању односила би се само на други ентитет – Федерацију БиХ. Сходно томе, било би укинуто њених десет кантона са статусом федералних јединица, њихови устави, закони, скупштине, владе, полиција и остале функције. То значи да би сама Федерација БиХ као један од два ентитета била угашена, што даље значи престанак важења Дејтонског споразума и из њега проистеклог Устава БиХ на чему се темељи постојање и устројство БиХ по „формули 1+2+3“ – једна међународно призната држава, два ентитета који је творе и три конститутивна народа.
Представљена мапа сведочи да би хипотетички трећи, хрватски ентитет обухватио у целини садашња два кантона са хрватском етничком већином – Западнохерцеговачки (бр. 8) и Херцегбосански, односно Ливањски (10), те мешовити хрватско-муслимански/бошњачки Херцеговачко-неретвански (7). Са њима повезани нашли би се и махом хрватски делови такође мешовитог Средњобосанског кантона (6), и то у виду веома разуђеног panhandle-а, тј. компликованог „испуста“ у централну Босну, са малом територијалном компактношћу, мада са натегнутим територијалним континуитетом (нарочито је упитна коридорска веза са Јајцем преко Влашића). Одвојени од ове целине, али такође у саставу замишљеног хрватског ентитета, биле би још и хрватске енклаве Усора и Жепче у централној Босни, те орашка и оџачко-домаљевачка периклава које, иако раздвојене, чине садашњи Посавски кантон (2).
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ИЗНУДИЦА б-х ХРВАТА
Потреба б-х Хрвата да формирају свој ентитет сасвим је јасна и готово егзистенцијалне природе. У Федерацији БиХ налазе се у аморфном стању, у окружењу изразите муслиманске/бошњачке демографске већине. У подређеном су политичком, образовном, културном и сваком другом положају. Манипулативно су прегласавани чак и када се бира члан председништва БиХ који то постаје захваљујући диригованим гласовима друге стране како би био подобан тзв. политичком Сарајеву и грађанистички (читај: централистички) опредељен.
Боља позиција Хрвата у западној Херцеговини и долини Неретве који се просторно „наслањају“ на Хрватску (Далмацију) не може да надокнади катастрофалну ситуацију оних у централној Босни, распоређених дисперзно, популационо проређених у рату и изложених исељавању великих размера. Стога, поучени примером Републике Српске, оправдано сматрају да ће им једна, сопствена политичко-територијална јединица, иако без целовитости, донети сигурност, одрживост, функционалност и равноправан статус у односу на муслиманску/бошњачку хегемонију, унитаризам, демографску надмоћ и асимилациони капацитет.
Хрватски захтеви за трећим ентитетом актуелизују се с времена на време и они су слични и у политичко-правном и у територијалном смислу. Али, зашто се овај појавио баш у овом тренутку? Хрватски чинилац и његови страни покровитељи проценили су да је геополитички timing повољан. Другим речима, „упалила се лампица“ да је баш ово прави, а можда и последњи тренутак да се такав захтев стави пред међународне факторе и унутрашњег муслиманског/бошњачког партнера. Сагласно смислу и учесницима скупа у Загребу, конзервативне и суверенистичке снаге у свету су у замаху, а Хрвати су, наравно, идеолошки прилагодљиви ако су национални интереси у питању. Због узавреле глобалне војно-политичке сцене, нарочито због закомпликованих односа на релацији САД-ЕУ, сматрају да у тој „сенци“ управо сада могу да решавају свој велики проблем. У контексту рата САД и Израела против Ирана, процењују да је исламски свет тренутно на доњој тачки популарности и подршке на Западу и да се то пројектује на муслимански/бошњачки елемент у БиХ, нарочито у Федерацији БиХ, те да такву шансу не треба пропустити.
На унутрашњем б-х плану Хрвати сматрају да су наступиле оптималне прилике. И њихово и српско незадовољство муслиманским/бошњачким централизмом, псеудограђанизмом, мајоризацијом и све снажнијим милитаризмом је кулминирало. Упоредо, опала је њихова могућност политичке експлоатације статуса наводно једине жртве и губитника рата, Дејтонског споразума и „немогуће државе“ БиХ. Будући да је Додиковим „аранжманом“ са Американцима отупела оштрица напада на Републику Српску као „дежурног кривца“, очекивање да ће се она преусмерити на хрватски чинилац у Федерацији БиХ је реално, те би га требало предупредити.
Уочена је неспособност тзв. политичког Сарајева да постигне „разливање“ своје власти „од Уне до Дрине и од Саве до Јадрана“, те да шпартање и жалопојке његових функционера широм света имају мало успеха. При томе, у „б-х преферансу“ хрватско-српска „двојица“ успешно „маказе“ муслиманског/бошњачког „трећег“, тј. став Републике Српске у вези побољшања хрватског статуса, па чак и успостављања хрватског ентитета, није само уздржан и принципијелан, већ се ради о јавно изреченој подршци.
КАКО ДА СЕ ПОСТАВИ РЕПУБЛИКА СРПСКА?
Зашто, међутим, та подршка може са становишта интереса Републике Српске бити проблематична и несврсисходна? Не треба заборавити да су Хрвати имали формирану своју политичко-територијалну јединицу у БиХ, али су је – додуше по захтеву покровитеља са Запада (првенствено САД) – из антисрпских разлога самоукинули. Још пре формалног отпочињања оружаних сукоба прогласили су Хрватску заједницу Херцег-Босну (18. новембра 1991.) и потом је у јеку рата трансформисали и преименовали у Хрватску Републику Херцег-Босну (28. августа 1993.). Невољно, али ипак сопственом одлуком, расформирали и угасили су је Вашингтонским споразумом 18. марта 1994. (по инерцији функционисала до августа 1996.) у име формирања колоквијално зване Муслиманско-хрватске федерације, односно Федерације БиХ. Све то због војног савезништва са муслиманском/бошњачком страном: прво у сврху хрватског заузимања највећег дела Републике Српске Крајине у „Бљеску“ и „Олуји“, а потом и војног садејства приликом територијалног редуковања Републике Српске ради њеног „утеривања“ у предстојеће дејтонске оквире. А још пре рата су везивали заставе са шаховницом и полумесецом, те заједно организовали нелегитимни антисрпски референдум о независности БиХ. Дакле, Хрватима је мотив да нанесу штету Србима био јачи од сопствене користи. И после свега тога, шта сада хоће?
Да тежња Хрвата за трећим, сопственим ентитетом неће задирати у статус и територију Републике Српске може бити веома опасна замка. „Распакивање Дејтона“ тешко да ће проћи без мешања Србима традиционално ненаклоњеног Запада, нарочито деклинизмом исфрустриране ЕУ, што може имати несагледиве негативне последице. Ако Бања Лука прећутно или отворено прихвати формирање хрватског ентитета, то следствено значи да ће настати и муслиманска/бошњачка политичко-територијална јединица, и то на онолико површине где је постојала збирна насеобинска муслиманска апсолутна већина још пре рата – на око 1/4 БиХ. То никако неће задовољити не само тзв. политичко Сарајево, него и популацију коју је пропагандно деценијама препарирала за целовитост БиХ. Приде, она ће бити подељена на централнобосански и унско-сански фрагмент.
Република Српска се може наћи у веома деликатној позицији ако се од ње притисцима и ултимативно буду тражили територијални уступци трећем (хрватском) ентитету, а у још тежој (и) компензација будућем муслиманском/бошњачком ентитету? На пример, да се одрекне подручја око Шипова и Мркоњић-града (стратешки важан Клековачко-виторошки „наковањ“) како би се спојила два поменута фрагмента? Шта ће бити ако се нова, троделна БиХ трансформише у чвршћу, праву федералну или регионалну државу са мањим овлашћењима ентитета, што ће значити нова одузимања надлежности Републици Српској? Уосталом, познато је да су троделне државне творевине трајније и да се теже дезинтегришу од дводелних.
Како ће се Република Српска поставити према хрватском покушају да „на терену“ успостави свој ентитет, а на то муслиманска/бошњачка страна одговори оружано, те у краткотрајном, ограниченом сукобу, као надмоћна, „етничким чишћењем“ спречи његово територијално досезање макар у централној Босни? Хоће ли Република Српска мирно посматрати или примити хрватске прогнанике из тог простора, тј. из (полу)окружених Јајца, Горњег Вакуфа – Ускопља, Новог Травника, Витеза, Бусоваче, Кисељака и Крешева, као и Жепча и Усоре? Или ће, хтела-не-хтела, бити увучена у рат, будући да није искључено угрожавање и самог њеног становништва и територије?
А ако на тај начин „дејтонска БиХ“ већ буде улазила у темељно редефинисање или, пак, потпун нестанак са политичке карте, поставиће се многа питања. Зашто Република Српска не би повезала и проширила Коридор расформирањем Брчко Дистрикта? Зар у истом контексту не би било геополитички и геостратегијски разложно да инкорпорира безбедносно претећи орашки и оџачко-домаљевачки прекосавски мостобран Хрватске? Зашто би опстао Гораждански panhandle који нарушава територијалну компактност источног дела Републике Српске? Зашто би етнички хомогене српске општине Дрвар, Гламоч, Грахово, Петровац и претежнији делови општина Кључ, Сански Мост и Крупа – сада у Федерацији БиХ – остали изаван Републике Српске?
Уосталом, да ли би у новим геополитичким околностима и хипотетички хрватски ентитет (Хрватска Република Херцег-Босна?) и Република Српска прогласили независност и/или припојили се Хрватској односно Србији, и каква перспектива очекује муслиманску/бошњачку резидуалну постдејтонску творевину?
