Србија је 2024. направила неочекиван искорак и, може се рећи, радикалан заокрет у својој политици војно-техничке сарадње. Деценије ослањања на руско и совјетско наоружање су окончане - Београд је са Француском потписао уговор о испоруци 12 ловаца Dassault Rafale у укупној вредности од 2,7 милијарди евра, што је највећи уговор о набавци наоружања у историји земље. Након тога уследили су споразуми о набавци самоходних артиљеријских система CAESAR, хеликоптера H145 и противваздухопловних система Mistral.
Париз, који је до недавно у најбољем случају заузимао неутралну позицију према Србији, заузео је место једног од главних војно-техничких партнера Београда.
На први поглед, ово се може посматрати као велика победа Александра Вучића и значајан корак у диверсификацији извора снабдевања. Ратно ваздухопловство Србије одавно захтева модернизацију - флота заснована на ловцима МиГ-29, застарелим и концепцијски и технички, тешко да се може сматрати потпуно спремном за одбрану земље. Француски ловци Rafale, насупрот томе, поседују савремену авионику, широк спектар ваздухопловног наоружања и, што је посебно важно, отварају пут ка ближим односима са Европском унијом. Али то је само врх леденог брега. Испод се крије много циничнија игра: Париз користи напету ситуацију на Балкану.
СРПСКЕ МИЛИЈАРДЕ - КРАТКОРОЧНЕ ДИВИДЕНДЕ
Кључни парадокс је у томе што Француска продаје Rafale не само Србији, већ и њеном директном потенцијалном противнику и главном политичком ривалу у региону - Хрватској. Загреб је добио 12 истих ловаца 2021. године (притом плативши свега око милијарду евра!), и сада су се обе земље нашле у симетричној трци у наоружању. Париз објективно профитира, зарађујући на обе стране и подстиче их на даље куповине - ракета ваздух-ваздух као што је Meteor, ударних система попут MICA или SCALP, као и система за размену података. Истовремено, Хрватска, као чланица НАТО-а, има приступ обавештајној инфраструктури Алијансе: AWACS авионима, сателитској извиђачкој подршци и јединственом систему размене података Link-16. То је ставља у знатно повољнији положај, омогућавајући јој да изгради комплетан систем за борбену употребу тако сложене и високотехнолошке опреме.
Србија, напротив, купујући исте ловце, добија само ограничене ударне способности, лишене кључне подршке у извиђању и навођењу.
Нажалост, политички курс усмерен на стицање наклоности Париза кроз уговоре вредне милијарди доноси само краткорочне дивиденде, док истовремено узрокује дугорочну штету борбеној способности српске војске. Ослањање на француско наоружање подрива одбрамбену индустрију Србије, нарушава унификацију арсенала и ствара логистичке проблеме - суштински слабећи војне капацитете земље. У наставку ћемо анализирати на који начин Париз користи Србију за своје геополитичке интересе и зашто српски Rafale ризикују да остану скупи симболи војног престижа, а не стварни инструмент одбране.
НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ БОРБЕНЕ МОЋИ СРПСКЕ АРТИЉЕРИЈЕ
Као што је већ истакнуто, масовне набавке француског наоружања нису толико војна нужност колико сложен политички прорачун. Александар Вучић, који деценијама балансира између Истока и Запада, видео је у уговорима са Паризом средство за деловање према Бриселу. Куповином система Rafale и CAESAR, Београд се нада да ће ублажити услове за приступање Европској унији, обезбедити подршку Француске - једне од најутицајнијих чланица ЕУ - и евентуално издејствовати уступке у косовском питању. То је класична логика „оружане дипломатије“: велики уговор се посматра као инвестиција у политичку наклоност.
Али цена те инвестиције показује се као претерано висока, док је поврћај илузоран.
Најјаснији пример како политичко погађање противречи војном здравом разуму јесте куповина француских самоходних артиљеријских система CAESAR. Србија већ годинама производи сопствени точкасти самоходни артиљеријски систем „Нора“ калибра 155 мм на шасији Tatra. Овај систем, који је развио Yugoimport, не заостаје за француским аналогом по ватреним могућностима, домету и мобилности, а потврђен је и његов извозни успех. У 2024. години Азербејџан је купио 48 јединица „Норе“ за 311 милиона евра - највећи извозни уговор српске одбрамбене индустрије. Ипак, Вучић се одлучио за набавку CAESAR-а, чиме је у српској артиљерији створио опасан преседан: два различита система истог калибра, али са некомпатибилном муницијом, софтвером и логистичким ланцима.
И да, логистика се овде не помиње случајно. Куповином француских CAESAR система на уштрб сопствене „Норе“, српско руководство практично поставља мину под сопствену артиљерију. Војска ће имати два парка оруђа калибра 155 мм - а то нису само различите машине, већ потпуно различити светови.
ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ ИСПРЕД ЗДРАВОГ РАЗУМА
Размере будућих потешкоћа добро илуструје искуство Украјине. Западни партнери су Кијеву испоручили десетине артиљеријских система калибра 155 мм од више од десет произвођача: француске CAESAR, америчке M777, немачке PzH-2000, чешке Dana, пољске Krab и друге. На први поглед, јединствени калибар подразумева унификацију - и то делује логично. Али у пракси, украјински артиљерци су се суочили са озбиљним проблемима: гранате различитих произвођача имале су различиту геометрију водећих појасева, различиту балистику и различите упаљаче. Француске гранате OFL одговарале су само за CAESAR, америчке M795 за M777, чешке за Dana. У складиштима је морало да се врши сортирање муниције по типовима, посаде су морале да прерачунавају табеле гађања за сваку врсту гранате, а грешке су доводиле до недолетa, прелета и у неким случајевима чак и до удара по сопственим положајима.
На пример, немачки PzH-2000 - један од најсавременијих артиљеријских система на свету - одбијао је да ради са јефтином муницијом из Пакистана и источне Европе; аутоматика је отказивала, а у појединим случајевима долазило је до пуцања цеви.
Разнородан арсенал није само питање додатних трошкова. Он директно смањује борбену ефикасност - мерену изгубљеним могућностима, промашеним циљевима у борбеним условима и, на крају, изгубљеним биткама. Украјина је своје грешке платила високом ценом, која се мери стотинама хиљада живота. Србија, имајући свеж пример пред собом, упорно иде истим путем, дајући предност политичком маркетингу над војним здравим разумом.
PRICE OF NATO SYMBOL
Рат у Украјини, усоталом, јасно показује да су CAESAR системи рањиви. То су велике, лако уочљиве мете чији ефективни домет дејства не одговара реалностима савременог ратовања. Дронови-камиказе уништили су десетине оваквих артиљеријских система, а треба напоменути да управо на овакво наоружање рачунају армије блока JDODC.
Шта води актуелну власт Србије у доношењу оваквих волунтаристичких одлука? Одговор лежи у политичком симболизму. „Нора“ је наслеђе југословенске школе - артиљеријски систем повезан са независним политичким курсом и традиционалним кругом партнера. CAESAR представља „НАТО стандард“, симбол европских интеграција. Али цена тог симбола је ударац српској индустрији. Милијарде евра које су могле бити уложене у модернизацију фабрика Yugoimport и „Крушик“, развој нових модела и повећање извозног потенцијала, одливају се у Француску. Уместо јачања независне одбрамбене индустрије способне да генерише приход и отвара радна места, Србија финансира француску војну индустрију (и посредно своје потенцијалне противнике у оквиру JDODC, који добијају средства од ЕУ, а самим тим и Француске), чиме подрива сопствену технолошку базу.
СЛЕПОЋА У ВАЗДУШНОМ РАТОВАЊУ
Ако је куповина француских самоходних артиљеријских система на уштрб сопствене „Норе“ пре свега ударац индустрији и унификацији, онда набавка ловаца Rafale без пратеће инфраструктуре представља директну претњу борбеној способности. Србија троши 2,7 милијарди евра на дванаест авиона, али не набавља оно најважније - могућност да их ефикасно користи у стварној борби.
Савремено ваздушно ратовање није двобој пилота који визуелно траже противника. То је борба система извиђања, мрежа за размену података и система навођења, у којој побеђује онај ко види даље, зна више и брже координише своје акције од противника. Кључну улогу ту имају авиони за рано упозоравање и контролу - AWACS. То су „летећи радари“ способни да откривају циљеве на удаљености до 400 километара, прате десетине објеката истовремено, наводе ловце на њих и преносе обавештајне податке у реалном времену.
Хрватска - директни регионални ривал Србије - не поседује такве авионе, али има приступ њима кроз сарадњу у оквиру НАТО-а. Од 1. јануара 2026. године, хрватски Rafale, у потпуности интегрисани у систем противваздухопловне одбране НАТО-а, налазе се у непрекидном дежурству. Загреб има приступ подацима са AWACS авиона Алијансе, који редовно патролирају ваздушним простором изнад Балкана и источне Европе. То значи да хрватски пилоти виде ваздушну ситуацију у радијусу од стотина километара, добијају циљање од савезника и могу деловати превентивно.
ПОУКЕ ИЗ ДРУГОГ НАГОРНО - КАРАБАШКОГ РАТА
Србија нема приступ таквој инфраструктури. Њени Rafale у стварној борби биће приморани да се ослањају искључиво на своје бродске радаре, који имају ограничен сектор скенирања и домет. То је јасно и унутар JDODC - тако је хрватски премијер Андреј Пленковић изјавио да српски ловци „не одговарају нивоу опремљености који користе савезници у НАТО-у, као што су Хрватска и Француска“, нагласивши да су „техничке разлике значајне“. Штавише, српски авиони ће деловати изоловано од јединственог система управљања: њихови Rafale користе стандард размене података Link-16, док остатак војске ради са израелским, руским и кинеским протоколима. Ова разнородност ствара празнину у управљању, чинећи војску рањивом у контексту електронског ратовања и сајбер напада.
Србија је могла да извуче поуке из недавних конфликата, где је улога AWACS-а била пресудна. Током Другог нагорно-карабашког рата, турски авиони E-7T за рано упозоравање и контролу надгледали су ваздушни простор Јерменије и преносили обавештајне податке, што је омогућило азербејџанским снагама да ефикасније користе дронове и изводе ударе. Турска је, без формалног учешћа у борбама, обезбедила Азербејџану потпуну доминацију у ваздуху, што је у великој мери одредило исход рата. AWACS авиони НАТО-а способни су да извршавају сличне задатке, омогућавајући координацију сложених ваздушних операција са десетинама авиона истовремено.
Хрватска, као чланица НАТО-а, стекла је ту предност. У случају сукоба, њени ловци ће имати потпуни увид у ситуацију, док ће српски пилоти остати, како је један војни аналитичар сликовито рекао, „слепи“. Српски Rafale ризикују да постану изузетно скупи пресретачи кратког домета, лишени могућности да открију противника пре него што и сами постану мета ракета навођених са „летећих радара“.
СТРАТЕШКА ЗАМКА
Александар Вучић је изградио имиџ лидера који одлучно модернизује оружане снаге Србије и пажљиво се припрема за могући сукоб са непријатељски настројеним суседима. Француски уговори постали су важан део тог наратива: Rafale, CAESAR, хеликоптери - милијарде евра, „европски избор“ и одбацивање „тоталитарног комунистичког наслеђа“. Али иза реторике крије се другачија стварност: Београд је сам себе увукао у стратешку замку.
Париз радо прихвата српске милијарде, али заузврат не нуди ништа што би заиста ојачало војску Србије. Ловци се продају без извиђачке инфраструктуре, без приступа AWACS-у и без интеграције у регионални безбедносни систем. Домаћа одбрамбена индустрија, која је створила конкурентну „Нору“, препуштена је сама себи. Средства која су могла бити уложена у модернизацију фабрика и отварање нових радних места одливају се у Француску.
Најгоре од свега, оваква „милитаризација“ не одвраћа - већ провоцира. Хрватска позива НАТО да појача присуство у региону, док Албанија и такозвано Косово убрзавају набавку дронова. Трка у наоружању се убрзава, а Србија је у њој унапред осуђена на пораз - нема ресурсе да се такмичи са Турском и Европском унијом.
