Током готово једног века, Уједињеним Краљевством политички је доминирала једна од две партије – левоцентрична Лабуристичка партија и десноцентрична Конзервативна партија. Током година, са сваким општим изборима који су одржавани током 20. и 21. века, борбе за Даунинг стрит 10 између лабуриста и конзервативаца биле су интензивне, при чему је британско друштво у целини било подељено између оних који подржавају демократско-социјалистичке политике лабуриста и оних који подржавају либерално-конзервативне политике истоимених конзервативаца. Обе странке су током својих мандата као владајуће политичке снаге у Уједињеном Краљевству у 20. веку прошле кроз готово подједнаке изазове и недаће, али сада, у раном 21. веку, након скоро сто година политичког клатна које се љуљало између Лабуристичке и Конзервативне странке, већини британских грађана постало је јасно да је време и Лабуриста и Конзервативаца - као и, у целини, такозваног „двопартијског система“ - очигледно дошло до краја. Када је реч о Конзервативној партији која бележи неке од најгорих изборних резултата у својој целокупној 114-годишњој историји, након бурне деценије и по лоше вођених политика и честих смена партијских лидера и премијера, врло брзо је постало јасно да странка више није способна да испуни своју сврху. У јулу 2024. године, Конзервативна партија је доживела тежак пораз на општим изборима, уступивши победу Лабуристичкој партији и актуелном британском премијеру Киру Стармеру. Међутим, упркос томе што је остварила трећи најбољи резултат у својој 126-годишњој историји, еуфорија у Лабуристичкој партији и у влади премијера Кира Стармера није дуго потрајала. Већ у року од неколико месеци након убедљиве изборне победе у јулу 2024. године, низ неиспуњених обећања, заокрета у политици и скандала веома брзо је довео до значајног пада подршке Лабуристичкој партији и Киру Стармеру. Овај брзи пад Кира Стармера и његовог кабинета наставља да врши притисак на читаву лабуристичку владу, до те мере да вероватноћа још једних превремених општих избора у Уједињеном Краљевству расте из недеље у недељу.
С обзиром на то да и лабуристи и конзервативци бележе нивое непопуларности без преседана у историји својих странака, није прошло много времена пре него што су мање странке - које раније готово да нису имале никакве шансе да дођу до политичке моћи у британској влади - почеле нагло да користе текућу политичку кризу у Уједињеном Краљевству. Две од тих мањих странака посебно су у протеклој години забележиле толико брз раст популарности да све већи број бирача у Уједињеном Краљевству предвиђа да ће управо оне ускоро постати нове главне супарничке снаге у земљи - еко-социјалистичка Зелена партија, коју предводи Зак Полански, и тренутно водећи фаворит за формирање наредне британске владе, десничарска странка Реформ УК, на чијем је челу Најџел Фараж.
ПРОМЕНЉИВИ ВЕТРОВИ
Од априла 2025. године, Реформ УК предњачио је у свакој појединачној анкети јавног мњења у вези са тим која ће странка највероватније да победи на наредним општим изборима у Уједињеном Краљевству, који су заказани да се одрже најкасније 15. августа 2029. године, осим ако пре тога не буду расписани превремени општи избори. Као што је раније наведено, јавност у Британији очекује да ће превремени избори на крају бити расписани раније због све већег притиска на премијера Кира Стармера и Лабуристичку партију да се повуку из британске владе, након низа неиспуњених обећања, заокрета у политици и скандала који су значајно смањили рејтинг јавне подршке. Уколико би ускоро били расписани превремени општи избори, и уколико би се тренутни тренд у анкетама наставио истим темпом, Реформ УК би, по свему судећи, победила на изборима и тиме постала прва нова партија која је преузела политичку власт у Уједињеном Краљевству у последњих сто година. Такав сценарио би шокирао не само Уједињено Краљевство, већ и Европу и ширу светску јавност, с обзиром на то да би Реформ УК представљала најдеснију владу коју је Уједињено Краљевство имало у својој модерној политичкој историји. Сам Најџел Фараж, као лидер странке Реформ УК, такође је веома истакнута фигура у британској политици, и може се рећи да је био један од кључних фактора у расписивању референдума о чланству Уједињеног Краљевства у Европској унији 2016. године, као и да је симболички предводио кампању која је успешно довела до изласка Британије из ЕУ.
Међутим, док се Реформ УК доживљава као десничарска алтернатива Конзервативној партији (при чему је и велики број бивших чланова Конзервативаца последњих месеци прешао у Реформ), на другом крају политичког спектра, слично томе, алтернатива за левичарске бираче, разочаране Лабуристичком партијом, такође је доживела нагли раст популарности и утицаја - Зелена партија. Под вођством ексцентричног Зака Поланског, Зелена партија се показала посебно популарном међу младима и значајним делом бирача из етничких мањина у Уједињеном Краљевству, за разлику од Реформа, чију примарну базу чине бирачи међу старијим генерацијама из аутохтоних британских етничких заједница.
Како би се разумела ова нова политичка борба између Реформа и Зелених, у сенци пада Конзервативаца и Лабуриста, вредно је истражити и анализирати одговарајуће биографске позадине и Најџела Фаража и Зака Поланског, као и упоредити и супротставити идеолошке ставове и програмске политике обе странке.
ПРИЧА О ДВОЈИЦИ ЛИДЕРА
Као што је увек био случај током људске историје, управо чиста воља, личност и харизма појединца могу да одреде или преокрену његове шансе за стицање народне подршке и вођства. Случај није много другачији ни у Уједињеном Краљевству 2020-их.
Популарна, али и контроверзна фигура у британској политици, Најџел Фараж се изнова и изнова показао - чак и својим противницима - као изузетно харизматична личност и убедљив јавни говорник. Познат по својој популистичкој реторици, јавном имиџу политичара који је наизглед у контакту са британском радничком класом и коме нису биле стране контроверзне и „политички некоректне“ изјаве како у јавности тако и у медијима, Фараж је стекао значајан ниво подршке за свој смелији приступ британској политици, за разлику од „сигурног“ и „политички коректног“ приступа његових претходника. Једна од његових вероватно најпопуларнијих тема је критика масовне имиграције у Уједињено Краљевство. Деценијама уназад, Уједињено Краљевство се суочавало са таласима и легалне и илегалне имиграције, али у последњој деценији у први план је дошла илегална имиграција. Са хиљадама илегалних миграната који сваке године улазе у Уједињено Краљевство из Француске преко Ламанша, све већи број британског становништва - посебно аутохтоних Британаца - отворено изражава незадовољство начином на који су и Конзервативци и Лабуристи управљали миграционом кризом у Уједињеном Краљевству. За Најџела Фаража и Реформ УК потребан је строжији приступ и легалној и илегалној имиграцији. За легалну имиграцију, Фараж је заговарао потпуно замрзавање „неесенцијалне“ имиграције у Уједињено Краљевство. За илегалну имиграцију, политика масовних депортација свих илегалних миграната у Уједињеном Краљевству била би званична страначка политика Реформа. Међутим, критичари су тврдили да је Фаражов став у вези са масовним депортацијама првенствено инспирисан популарношћу његовог главног политичког ривала на десници, Руперта Лоуа из странке Restore Britain (Обновимо Британију), који води снажну кампању за политику масовних депортација свих илегалних миграната. Лоувов чвршћи и отворено националистички став довео је до тога да његова странка стекне скоро 120.000 чланова у само неколико недеља након званичног оснивања странке, као и до драматичног скока популарности самог Руперта Лоуа у истраживањима јавног мњења.
КРИТИКЕ УПУЋЕНЕ ФАРАЖУ- ИЗДАЈА ПРИНЦИПА
Упркос високој популарности међу британским бирачким телом, у једнакој мери, Фараж је у последње време почео да привлачи и све више критика због онога што многи називају издајом неких његових дугогодишњих принципа. За те људе, ова издаја се огледа у ублажавању неких политика Реформ УК, наизглед у покушају да се привуку бирачи из етничких мањина. Као доказ за то наводе се изјаве Фаража у којима је тврдио да због снажног патриотизма према Британији бори против такозваних „екстремно десничарских екстремиста“ и етничких националиста, од којих су многи били његове бивше присталице. Поред тога, Фараж је у последње време у медијским наступима доводио у питање постојање и легитимитет посебних етничких идентитета унутар Британских острва, опредељујући се уместо тога за фокус на правне, грађанске идентитете, формиране кроз заједничко веровање у „британске културне вредности“. Наравно, таква реторика је отуђила многе Фаражове националистички и аниимигарционо оријентисане присталице, који су почели да траже друге, тврђе националистичке партије које фокус стављају на британску аутохтоност и етнички национализам. Још штетније по резултате Реформа у анкетама и ниво подршке међу патриотским Британцима биле су изјаве кандидаткиње Реформа за градоначелника Лондона, Лејле Канингем. Сама пореклом из Египта, Канингем је изазвала талас контроверзи када је присталице поменуте странке Restore Britain назвала „неонацистима“. Лидер странке, Руперт Лоу, тада је запретио правним поступком против Канингем ако не упути званично јавно извињење за своје изјаве. Канингем је такође изазвала контроверзе унутар британске деснице својим позитивним ставом према ЛГБТ заједници, након што су објављене фотографије на којима је присуствовала Паради поноса. Према самим речима Канингем, „Увек сам била веома про-ЛГБТ права и увек ћу марширати за то.“
ПОДРШКА ЗЕЛЕНИМА БЕЗ ПРЕСЕДАНА
С друге стране политичког спектра, Зак Полански из Зелене партије (Green Party) доживео је је талас широке подршке без преседана у историји те странке. Чврст у својим „еко-популистичким“ ставовима, Полански је снажан заговорник борбе против климатских промена, које сматра једним од основних узрока већине садашњих светских проблема. Поред тога, Полански и Зелена партија у целини верују да би кључни начин за сузбијање наводне неједнакости богатства у британском друштву био увођење пореза на богатство за најбогатије у Уједињеном Краљевству. Кроз овај порез на богатство, Зелена партија сматра да би додатна средства идеално била усмерена ка институцијама и циљевима који би користили „најрањивијима у друштву“. За већину левичара у савременој Британији, најрањивијима у друштву се генерално сматрају ниже и радничке класе, као и имигранти и други припадници етничких мањинских заједница у Британији. Политика Зелене партије такође укључује снажан нагласак на проимиграциони став - укључујући повољан третман према илегалним мигрантима - још снажнија ЛГБТ права и либералнији приступ политици дрога и декриминализацији. Овај скуп политика значајно је допринео растућој популарности Поланског и Зелене партије, посебно међу младим бирачима (прецизније студентима) и припадницима етничких мањинских заједница.
ПОЛАНСКИ- ЈЕДАН ИЗ НАРОДА
Још један фактор који доприноси растућој популарности Закa Поланског јесте његова привлачна личност за циљну групу бирача. За разлику од многих политичара у Британији, који обично не ступају у директан контакт са широм јавношћу - већ бирају да остану у приватности и појављују се само у јавним медијима - Полански је имао више јавних наступа у баровима, ноћним клубовима и на догађајима, директно разговарајући и ступајући у интеракцију са присутнима. Неки су овај веома јавни и лични приступ потенцијалним бирачима упоредили са Џеремијем Корбином, бившим лидером Лабуристичке партије, који и даље често наступа у јавности како би промовисао различите циљеве и лично се сусретао са својим присталицама. Овај метод стицања широке подршке показао се веома ефикасним за Поланског, јер ствара слику о њему као човеку и политичару који је „један из народа“, и који настоји да разбије стереотип да су сви политичари отуђени и одвојени од обичног грађанина.
Међутим, као и у случају Најџела Фаража и Реформ УК, Зак Полански и Зелена партија нису без сопствених контроверзи. На пример, једна рана критика упућена Поланском била је његов ранији рад као хипнотерапеута. Године 2013, новинар листа The Sun је пришао Поланском са намером да испита да ли је наводно повећање груди могуће путем хипнотерапије. Према извештају из тог периода, Полански је наводно потврдио да је таква могућност реална, међутим, други извештаји су сугерисали да су његове изјаве извучене из контекста, и да сврха хипнотерапије није била физичко повећање груди, већ да се „женама помогне да се осећају удобније у свом телу“, што имплицира фокус на психолошке ефекте у вези са сликом о женском телу.
Упркос овој раној контроверзи, врло брзо је постало очигледно да се релативно мали број људи заиста бави Полансковом прошлошћу, што се може видети у све већој популарности Поланског и Зелене партије у анкетама јавног мњења.
ИЗБЕГАВАЊЕ „ТЕШКИХ ИСТИНА“
Међу тренутним критикама упућеним Заку Поланском и Зеленој партији налази се општи - и очекивано - преувеличан нагласак на „климатску кризу“, у односу на друга текућа питања у Уједињеном Краљевству. Најчешће, у интервјуима и другим јавним и медијским наступима, Полански на питања одговара тврдњама да је текућа „климатска криза“ један од основних узрока већине - ако не и свих - тренутних проблема са којима се британска јавност суочава, и да се тек након решавања те „климатске кризе“ могу решавати и други друштвено-економски проблеми. Критичари Поланског и Зелене партије често наводе ову сталну прекомерну усмереност на „дискурс о климатској кризи“ као препреку за људе који би иначе сматрали еколошки програм Зелене партије привлачним, макар и делимично. Иако је расправа о постојању климатских промена једно питање, сасвим је друго тврдити да се већина, ако не и сви друштвено-економски проблеми британских грађана могу приписати „климатској кризи“, посебно када су у игри непосреднији фактори - као што су масовна имиграција, високи нивои криминала, текући политички скандали итд. Неки су чак овај ослонац Зелене партије на „дискурс о климатској кризи“ описали као покушај намерног избегавања расправе о тежим и табу темама које негативно утичу на Уједињено Краљевство данас. Спекулише се да ће овакво избегавање „тешких истина“ и „непријатних реалности“, према политичким противницима, дугорочно имати негативан утицај на популарност Закa Поланског и Зелене партије у анкетама јавног мњења, како се Британија буде приближавала наредним општим изборима, кад год они били одржани.
НОВИ БРИТАНСКИ ПОЛИТИЧКИ ПЕЈЗАЖ
У условима геополитичких турбуленција 2020-их, у ономе што многи називају „новим добом екстрема“, очигледан распад старог „двопартијског система“ британске политике у Уједињеном Краљевству, између Лабуристичке и Конзервативне партије, уступио је место појави Зелена партије и Реформ УК - две странке које су радикалније у својим ставовима у поређењу са својим одговарајућим лабуристичким и конзервативним панданима на политичком спектру. Две странке које су све одлучније да преузму жељену улогу будуће владајуће владе Уједињеног Краљевства.
Да ли ће Зелени или Реформ на крају изаћи као победници наредних британских општих избора остаје да се види, јер и поред њихове све веће популарности, неизбежне претње њиховом утицају никада нису далеко. За Зелена партију, могућност појаве новог и популарнијег кандидата за лидерство Лабуристичке партије увек виси у позадини и увек прети да врати левичарске гласове од Зелених ка Лабуристима. За Реформ УК, драматичан пораст популарности и утицаја Руперта Лоуа и странке Restore Britain, са њиховим националистичкијим и оштријим ставовима о унутрашњим питањима у Уједињеном Краљевству, већ је показао да представља веома реалну претњу популарности и Најџела Фаража и Реформ УК у анкетама јавног мњења. То постаје све очигледније када се погледа статистички пад рејтинга Реформа и Фаража, као и пораст рејтинга Рестора и Лоуа.
Без обзира на то шта ће се на крају догодити током наредних неколико година, до следећих редовно заказаних општих избора 2029. године, једно је сигурно - у контексту текућих промена у свету и брзог изборног слома и Конзервативаца и Лабуриста, од сада па надаље, чини се да наступа ново доба британске политике са сукобом између Зелена партије и Реформ УК.
