Велика Британија је одувек себе представљала и доживљавала као „мост“ између Америке и Европе. Међутим, након победе Доналда Трампа на америчким изборима 5. новембра 2024. године, тај положај је доведен у питање. Нови председник САД, који ни током првог мандата није крио незадовољство према НАТО-у, а недавно и изјавио да може окончати СВО у Украјини у року од 24 часа, додатно је ставио Уједињено Краљевство у неповољан положај по многим геополитичким, политичким и војним питањима.
И сама улога некадашње колонијалне империје у новим глобалним кретањима, осим ако не дође до великих промена у најављеној Трамповој спољној политици. У том контексту, Велика Британија има озбиљна нерешена питања унутрашње одбране са којима би требало да се суочи у најкраћем року. Међутим, чини се да тренутна лабуристичка влада, предвођена Киром Стармером, није спремна да се суочи са овим изазовима.
ПРОБЛЕМИ ГУРНУТИ ПОД ТЕПИХ
Британска одбрана је постепено губила стратешку аутономију од Хладног рата, а данас се налази на критичној тачки, суочена са значајним недостатком спремности и одсуством јасне геополитичке или војне стратегије. У чланку објављеном за EagleEyeExplore, недавно сам указао на неспособност или немоћ владе да реши једно од најважнијих унутрашњих питања – имигрантску кризу. Самим тим, иста влада није у стању да се суочи са другим политичким, економским, друштвеним или културним кризама у земљи.
Утисак је да УК није способно да реши готово ниједно од горућих проблема, нити било које питање од кључног значаја за светлију будућност сопствене нације. Уместо тога, проблеми се, како је то приметио Душан Достанић, „гурају под тепих“. Један упечатљив пример од пре неколико месеци осликава ово стање. На дан када је Русија испалила интерконтиненталне балистичке ракете на Украјину и тиме запретила свим НАТО базама у Европи, британски министар одбране Џон Хил најавио је смањење британских одбрамбених снаге. Ова одлука јасан је знак велике нестручности и неспособности британске политичке елите, која се налази под јаким утицајем дубоке америчке и британске државе.
Од некадашње највеће светске империје, Велика Британија је постала држава са ограниченим финансирањем своје одбране, слабим управљањем и одсуством јасног политичког правца. Ова ситуација није само питање финансија, ресурса или спремности, већ је резултат једног хроничног проблема са којим се Велика Британија носи од 1945. године – питања о својој геополитичкој улози у савременом свету.
ЛОНДОН – ЗБУЊЕН И УСАМЉЕН
Како је изјавио Френк Ледвиџ, виши предавач војне стратегије и права на Универзитету у Портсмуту, од 2014. године, када су последње британске борбене снаге напустиле Авганистан, није било озбиљнијег покушаја да се повећају ресурси и особље, којих је све мање. Чини се да се Министарство одбране УК све више ослања на претпоставку да ће САД увек бити ту да пруже подршку, у било ком сценарију и без обзира на околности.
Међутим, са победом Доналда Трампа на председничким изборима и његовим преузимањем функција, време за дилентизам у УК истиче. И западни војни стручњаци признају да Украјина не може победити Русију и да најбоље шта Запад сада може учинити јесте да помогне Кијеву у сигурној послератној будућности. То се назире у наивним мировним плановима Доналда Трампа, као и у могућности да НАТО окупира преостале делове Украјине. Истовремено, са све већим изгледима да ће се САД усмерити ка Кини, Европа, а са њом и УК, остају помало збуњене и усамљене.
ОДНОС 150:1
Британске оружане снаге данас се суочавају са озбиљним изазовима који онемогућавају било какво стратешко планирање или доношење важних одлука у вези са одбраном. Према анализи Метју Савила са Истраживачког института за одбрану и безбедност са седиштем у Великој Британији (Royal United Services Institute – RUSI), британска копнена војска није у могућности да распореди пуну дивизију – око 10.000 борбено спремних војника. Упоредимо то са Русијом, која, поред резервног састава од два милиона људи, тренутно има 1.500.000 активних војника. Однос снага је, дакле, 150:1. Патрик Бенам-Кросвел истиче да је велики проблем британске војске превелик број високих чиновника који су неефикасни, технолошка заосталост у скупим и тешким оклопним возилима, као и недостатак кохерентне визије развоја оружаних снага. Данас, како то преноси Global Britain, једине три „борбене“ дивизије УК никада нису вежбале као комплетна формација... Ако кренемо да испитујемо детаље, ствар постаје још гора.
ОРУЖЈА ИМА, АЛИ КО ЋЕ ГА КОРИСТИТИ?
Како преносе британски медији, копнена војска нема довољно тенкова, извиђачких и ударних трупа, целој дивизији недостаје артиљерија, као и велики број хеликоптера за ваздушне бригаде. Две од три дивизије нису формиране да се боре као дивизије, а формирање ренџерских бригада, које нису способне за самосталну борбу, додатно ослабљује спремност. Истовремено, велики број војника напушта војску, док мањка резервни састав.
Према Џорџу Елисону из UK Defence Journal-а, Краљевско ваздухопловство (РАФ) суочава се са озбиљним проблемима у постојећим системима противваздушне одбране. Патрик Бенам-Кросвел у својој анализи истиче да је само 10% РАФ-а у пуном оперативном капацитету. Пилоти приправници чекају неколико година на почетак своје летачке обуке, док искусни пилоти одлазе у пензију због мера штедње новца. Осим тога, број нових пилота је недовољан, што доводи до тога да оружје вредно милијарде фунти постаје бескорисно.
ВИШЕ АВИОНА ОД ПИЛОТА
Министарство одбране је још 2022. године изјавило да има више F-35 авиона него обучених пилота, при чему је за обуку једног пилота потребно осам година. Додатно, постоји озбиљан мањак радара, а трошкови за даље наоружавање ваздухопловства постали су прескупи за државни буџет. Слична ситуација је и у Краљевској морнарици која се суочава са недостатком посаде за постојеће бродове. Незадовољство особља због ниских плата додатно усложњава проблеме. Британска морнарица зависи од других земаља када је реч о гориву, храни и муницији, што озбиљно угрожава њену оперативну способност.
Све гране британске војске пате од хроничног недостатка муниције и залиха. Овај недостатак додатно истиче неспремност УК да прати тренутни темпо и ритам економске, индустријске, војне и моралне регрутације који диктира Русија. Ипак, упркос овим значајним потешкоћама, Уједињено Краљевство је најавило да ће 2025. у Естонију послати механизовану бригаду опремљену најновијим тенковима Challenger 3. Међутим, овај потез више делује као показивање „непостојећих мишића“ него као доказ стварне војне снаге. Упркос напорима, британска војска је далеко од водећих светских сила попут САД-а, Русије или Кине.
ДРУГОРАЗРЕДНА ВОЈНА СИЛА
Према речима високог академика одбране и бившег званичника Министарства одбране, Роба Џонсона, оружане снаге Велике Британије „нису спремне за сукоб било ког обима“. Мали војни буџет, неефикасно управљање ресурсима, проблеми у логистици и недоследно руководство срозали су УК на ниво другоразредне војне силе. Британске оружане снаге тренутно се суочавају са кризом на све четири кључне тачке: копнена војска, ваздухопловство, морнарица и нуклеарно наоружање. Овај вишеструки дефицит јасно указује на потребу за дубоким реформама у систему одбране.
Према анализи Френка Ледвиџа, Велика Британија не испуњава ни своје обавезе према НАТО-у, укључујући обезбеђивање оперативне групе носача авиона и две бригаде трупа.
ЗАЧАРАНИ КРУГ
Оперативна спремност британских оружаних снага доведена је у питање у извештају Комитета за одбрану Доњег дома, објављеном 30. јануара 2024. године. У овом документу издвајају се следећи кључни закључци.
Промена претњи у Европи: „Пуна инвазија Русије на Украјину драстично је променила природу претњи, показујући да Русија поседује и способности и намеру да води рат у Европи. Ово захтева корените промене у приступу, укључујући већу отпорност у ратовању, како у Великој Британији, тако и међу савезницима.“
Глобална нестабилност и индустријски капацитети: „Глобална нестабилност се поклапа са падом регрутовања и смањеним индустријским капацитетима, што захтева дугорочна улагања. Влада ризикује да не буде у стању да изгради одговарајућу спремност за ратовање због брзине оперативних захтева, чиме би се могла угрозити безбедност Велике Британије.“
Кадар и ресурси: „Особљу је потребно времена да се опорави и обучи. Али захтеви операција чине то веома тешким. Није изненађујуће што више људи напушта него што се придружује Оружаним снагама. Све три службе имају растуће недостатке у капацитетима, што је било наглашено у нашим истрагама. Како ови недостаци расту, они врше већи притисак на оне који остају, стварајући зачарани круг.“
Хитан позив на акцију: „Влада мора брзо реаговати како би прекинула овај циклус и обезбедила да Велика Британија буде спремна да се суочи не само са изазовима данашњице, већ и са олујним облацима који долазе.“
ТАЛАЦ АМЕРИЧКЕ ДОБРЕ ВОЉЕ
Ови налази указују на то да је потребно хитно реформисање британске одбрамбене стратегије, како би се обезбедила не само оперативна спремност, већ и дугорочна одрживост њених оружаних снага. У таквој кризној ситуацији, Трампова победа на председничким изборима додатно погоршава положај Велике Британије. Британија ће бити принуђена да се у потпуности ослања на САД, укључујући и зависност од америчког нуклеарног оружја. Према изјави Тридент комисије из 2014. године, цео британски нуклеарни програм је у ствари „талац америчке добре воље“. Овај став је први изнео проф. Колин Греј још давне 2006. године пред Одбором за одбрану, а шта је компанија Тридент потврдила: „Нисам уопште забринут због америчке везе, али за свакога ко жели да доведе у питање праву независност британског нуклеарног одвраћања, морао бих признати да је... талац америчке добровољности... зависност је критична и наставиће се.“
БЕЗ АУТОНОМИЈЕ У СФЕРИ ОДБРАНЕ
Ово значи да су британски пројектили и кључни системи за навођење засновани на америчкој технологији, док се подморнице које би требало да лансирају балистичке ракете, ослањају такође на америчке компоненте. Стога, чак и ова мала одрживост коју Британија покушава да одржи, потпуно је зависна од америчког ангажмана. Без америчке подршке одбрамбени системи Британије, практично, не постоје.
У овом контексту, иако нема директних доказа да Трамп намерава да фактички разоружа Британију до краја, његова изолационистичка политика и будућа администрација могу Британију гурнути у велику опасност, угрожавајући њену одбрану. Трампово ослањање на Монроову доктрину, политику изолационизма, наводног немешања у европске послове и амбиције за стварање чврсте сфере утицаја на западној хемисфери, поред актуелне изјаве о могућем заузимању Канаде и Гренланда, компликују ситуацију у УК из три основна разлога.
Најпре, тиме се угрожава геополитичка равнотежа у Северном Атлантику. Друго, повећава се војна и економска доминација САД у НАТО савезу и у Европи. И треће, УК може апсолутно да изгуби сву аутономију у одлучивању о безбедности.
ИЗА СКАНДИНАВСКИХ И БАЛТИЧКИХ ЗЕМАЉА
Поред зависности од САД и Трампове изолационистичке и „пацифистичке“ политике, Британија се суочава са још озбиљнијим проблемом – недостатком стратегије за одбрану, што представља пуно озбиљнији изазов. Британски војни лидери, укључујући Тонија Радекина, упозоравају да је култура националне одбране у Великој Британији слабија у поређењу са другим земљама, попут Скандинавских и Балтичких држава, које имају свеобухватнији приступ одбрани.
С друге стране, Британија још увек није разрешила своје рачуне из прошлости. Реалност је таква да она више није глобална сила, па се с тога мора одлучити да ли ће остати макар регионална сила. Од краја Другог светског рата, а посебно после пада СССР-а, Британија је деловала као саиграч САД у глобалним циљевима и мисијама, али без реалне моћи и средстава за њихово одржавање. Ово је више пута доказано у прошлости: довољно је само подсетити на Суецку кризу (1956) или Фолкландски рат (1982). Без конкретног планирања и ресурса, све актуелне идеје, изјаве и циљеви британске владе остају шупља прича.
САЈБЕР ПУТЕМ ПРЕКО РЕКЕ СЕ НЕ МОЖЕ
У ствари, све у вези са спољном политиком Британије свело се на закључке techno fest-а из 2010. године, када је сајбер рат постао приоритет у односу на сирову борбену моћ, односно традиционалну борбену моћ. Овакав приступ је, можда, најбоље осликао сер Патрик Сандерс када је 2022. године изјавио да „не можете сајбер путем преко реке“, што је изазвало велику узбуну код Британаца. Ова изјава илуструје слабости британске војске и државе, која више не може угрозити своје противнике сировом војном снагом, већ се ослања на сајбер и обавештајне стратегије и смицалице, које су често далеко од ефективних у овим глобалним оквирима.
Сукоб у Украјини је доказао да Велика Британија више одговара као јака регионална сила него као слаба глобална сила. Међутим, требало би узети у обзир и колико Британија може парирати другим државама западне Европе по снази. На пример, Француска има више активних и резервних војника, као и потпуно независан нуклеарни програм. Такође, она поседује јачу борбену флоту од Британије и снажну војну индустрију која омогућава аутономију у опреми и наоружавању.
РЕДЕФИНИСАЊЕ ВОЈНЕ СВРХЕ
Преглед стратешке одбране који је наручила Стармерова влада у јулу 2024. године, а који се очекује у првој половини 2025. године, не односи се на прилагођавање буџета, већ на дефинисање војне сврхе Британије у новим геополитичким кретањима. Како је објављено на сајту Парламента УК, у библиотеци Дома лордова, ревизија испитује „све аспекте одбране“. Суштински, требало би се позабавити великим питањима: од сукоба у Европи, преко ратова на Блиском истоку, вредности и интереса Британије, до хибридних напада, итд. У другом случају, Британија ће наставити да тежи ка одржавању status quo, односно нерада у којем се већ налази.
Важно је нагласити да је позив на ревизију британске одбране хитно покренут крајем јула 2024. године након неуспелог атентата на Доналда Трампа и кандидовања Камале Харис за председничке изборе. Стога, Британија је већ тада започела разматрање стратешких приоритета, осећајући да би Трамп могао поново победити на изборима.
ГДЕ ЈЕ ТУ ПОЛИТИКА ФАКТА?
Повратак Доналда Трампа на председничку функцију подразумева хитно дефинисање британских одбрамбених приоритета. У складу с тим, Британија мора да одлучи да ли ће се усмерити на снажну, независну стратегију одбране или ће прихватити ограничену, другоразредну улогу, коју диктирају политика, економија и војна техника САД.
Што је најважније, Велика Британија се и даље држи свог вишевековног начела у вођењу спољне политике, а то је, према дефиницији генерала Николаја Головина (у делу Чему тежи Велика Британија), „чекати и пазити“; као и принципа: „Енглез треба да добије битку, и то последњу“. Међутим, последње три године, Британија је потпуно напустила једно друго, такође вишевековно начело спољне политике, а то је „политика факта“, како је назива Головин. Наиме, Британци су некада били познати по томе што су пажљиво сагледавали све чињенице, чекали да се оне појаве, те их затим високо позиционирали. Уз то, били су у стању да прозру њихов значај и садржину, те трезвено, са „смислом за сразмеру“, донесу одлуке. Међутим, из свега претходно наведеног, намеће се закључак да Велика Британија не жели да сагледа чињенице које су јој пред очима. Уместо да се суочи са стварношћу, упорно је игнорише, што може представљати озбиљан проблем за ову острвску државу.
