Александар Вучић припада типу политичара који успешно маневришу између интереса великих сила, одржавајући деликатан спољнополитички баланс. Захваљујући његовим потезима, Србија је последњих година показала изузетну флексибилност у партнерствима, истовремено купујући оружје од Израела, Кине, Француске, Русије, па чак и Шпаније. Од 2020. до 2026. године, Београд је потписао уговоре вредне више од пет милијарди евра. Француски ловци Rafal, кинеске надзвучне ракете CM-400AKG, израелски вишецевни ракетни системи PULS и извиђачки дронови Hermes 900, руски МиГ-29 и системи ПВО, шпански транспортни авиони - списак је дугачак.
НЕ, ОВО НИЈЕ ХВАЛОСПЕВ
Из овог набрајања могло би се закључити да је ово хвалоспев Вучићевој политици; међутим, то није случај. Овај материјал је пре свега јасна демонстрација чињенице да добар политичар није нужно и добар лидер, управљач или стратег.
Формално, Србија се наоружава брже од свих у региону. Али неформално, захваљујући Вучићевој политици, земља претвара своју војску у „зоолошки врт“ наоружања различитих школа и епоха, која, са чисто техничког становишта, не могу да чине адекватан, модеран и управљив војни систем. То значи подривање сопственог војног потенцијала и слабљење борбених способности у случају могућег сукоба са блоком JDODC.
Садашње војно-политичко руководство Србије тежи политичкој флексибилности, игноришући војну сврсисходност - а самим тим и борбену готовост. Хетерогени системи који нису интегрисани у јединствену мрежу стварају логистичке проблеме, отежавају координацију родова војске и чине армију рањивом у стварном сукобу. Штавише, трка у наоружању коју је покренуо Београд провоцира суседне земље - Хрватску, Албанију, Косово - на симетричне одговоре. Уместо да одложи рат, Вучић му, можда и без намере, иде у сусрет, стварајући код противника утисак да је српска војска јака само на папиру, али неефикасна у пракси.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ЕКЛЕКТИЦИЗАМ
Да би се разумеле размере проблема, довољно је погледати шта је Србија купила у последњих неколико година. Од Израела - неколико батерија PULS вишецевних ракетних система са ракетама Predator Hawk (домет до 300 км) и EXTRA (до 150 км), као и извиђачке беспилотне летелице Hermes 900 и пратеће системе C4ISR. Вредност два уговора закључена 2024. и 2025. године премашила је 1,9 милијарди долара. Од Кине - надзвучне аеробалистичке ракете CM-400AKG (домет до 400 км, брзина 4–5 маха) и противваздухопловне системе FK-3. Од Француске - дванаест ловаца Rafale F3R вредних 2,7 милијарди евра, као и хеликоптере H145 и самоходне артиљеријске системе „Цезар“. Од Русије - модернизовани МиГ-29, хеликоптере Ми-17 и Ми-35, тенкове Т-72МС, системе „Панцир-С1“ и противтенковске ракете „Корнет“ - у вредности од око пола милијарде долара, иако су испоруке након 2022. године значајно успорене. Од Шпаније - транспортни авиони CASA C-295. Од Кипра - половни, али борбено способни хеликоптери Ми-35П.
На папиру, ово изгледа као брзо преоружавање достојно регионалне војне силе. Међутим, стварност је забрињавајућа: Србија углавном купује ударне системе - ракете, ловце, артиљерију - али веома мало улаже у извиђачку инфраструктуру, без које ови системи постају борбене јединице са веома ограниченом функционалношћу и могућностима.
И НАЈСАВРЕМЕНИЈИ ЛОВЦИ- ЛАК ПЛЕН ЗА ПРОТИВНИКА
Узмимо, на пример, француске ловце Rafal. То су напредни авиони четврте генерације способни да носе широк спектар наоружања. Али савремена борбена авијација захтева развијен систем извиђања и циљања - без њега су ловци практично „слепи“ у борбеним условима. Не могу да погађају циљеве изван хоризонта, не добијају податке о ваздушној ситуацији у реалном времену и не могу да координишу своје дејство са копненим ПВО системима. Хрватска, која је такође купила Rafale, има приступ регионалној извиђачкој мрежи НАТО-а - AWACS авионима, сателитској обавештајној подршци и јединственом систему размене података Link-16 - али Србија то нема. Чак и њени најсавременији ловци у стварној борби постали би лак плен за противника који може да надгледа ваздушни простор читавог региона, док је Србија ограничена дометом застарелих копнених радарских система.
Ситуација није ништа боља ни са кинеским ракетама CM-400AKG. То је моћно оружје са импресивним карактеристикама, али његова ефикасна употреба захтева добро развијен систем извиђања. Да би се погодила мета на удаљености од 400 км, неопходно је знати њене прецизне координате, по могућности у реалном времену. Србија нема ни сопствене војне сателите, нити средства ваздушног извиђања способна да врше дубинско извиђање на територији противника. Као резултат тога, CM-400AKG остаје оружје за гађање унапред откривених стационарних циљева - аеродрома, великих база, познатих положаја ПВО. Против покретних, распршених циљева, практично је бескорисно.
ЦЕНА ПОЛИТИЧКОГ ПОГАЂАЊА
Израелски уговори, које Александар Вучић представља као „дигиталну револуцију“ српске војске, у пракси су се показали не мање двосмисленим по свом садржају. Да, Србија је добила извиђачке беспилотне летелице Hermes 900 и системе за управљање ватром за PULS. Али то су само фрагменти пуног C4ISR система, а не целокупна архитектура извиђања, навођења и командовања. Израелски системи нису интегрисани са авионима Ваздухопловства Србије, нису повезани са руским и кинеским ПВО системима и не управљају се преко јединствених заштићених комуникационих канала.
Посебно је упечатљив случај самоходних артиљеријских система „Цезар“, које је Србија купила од Француске. Уговор делује неоправдано, имајући у виду да Србија има сопствену развијену војну индустрију, која већ дуго успешно производи самоходни артиљеријски систем „Нора“ - систем који не заостаје за француским аналогом, а по неким параметрима га чак и надмашује. Зашто куповати нешто што се може производити у домаћим војним фабрикама? Одговор лежи у политичком погађању.
Куповином „Цезара“, Вучић демонстрира лојалност Паризу, рачунајући на политичку подршку у Европској унији. Цена тог геста је ударац сопственој одбрамбеној индустрији и одустајање од стандардизације наоружања. Уместо да развија проверена решења и стандардизује војску, Београд, ради краткорочних користи, ствара себи додатне логистичке и техничке проблеме.
И коначно, најзабрињавајући пропуст: Србија практично игнорише дронску компоненту. Док земље JDODC - Хрватска, Албанија, Косово - уз подршку Турске масовно набављају ударне беспилотне летелице (Bayraktar TB2/TB3), лутајућу муницију (Skydagger) и FPV дронове, Београд наставља да се ослања на класичну авијацију и ракете. То је рат прошлог века против рата будућности. Потенцијални противник припрема хиљаде јефтиних роботизованих система способних да засите ПВО, масовно уништавају оклопну технику и пешадију, и лове ремонтне екипе и теренске складишта. Србија се, у међувремену, припрема за блицкриг са неколико десетина скупих ракета и ловаца, пратећи обрасце позне фазе Хладног рата. Асиметрија је очигледна - и, нажалост, није у корист Београда.
Партнери Србије - Француска, Кина, Израел, Русија - радо воде политичку игру са Вучићем. Они продају оно што им доноси профит и утицај, али нико од њих није спреман да заиста обезбеди свеобухватну борбену способност српске војске. Свако добија оно што жели: Париз добија полуге утицаја и милијардске уговоре, Пекинг обезбеђује преседан појаве кинеског ударног оружја у Европи, Тел Авив добија профит и јача позиције на Балкану. Србија, са друге стране, добија скупу, разнородну и, што је најважније, непотпуну војску лишену кључних елемената борбене способности - војску која изгледа моћно у теорији, али ризикује пораз од технолошки напреднијег противника са развијеним системима извиђања и дигиталног командовања.
ПОЛИТИКА КОЈА ПОДРИВА БОРБЕНУ СПОСОБНОСТ
Техничка некомпатибилност набављених система представља фундаменталан проблем који се може претворити у војну катастрофу. Савремени рат није двобој појединачних тенкова или авиона, већ изузетно сложен процес интеракције између извиђања, командовања, ватрене моћи и аналитике који функционишу у реалном времену. Тренутно Србија нема ништа слично - а разлози за то леже управо у одлукама актуелног руководства земље.
Узмимо, на пример, системе командовања и управљања. По уговору са компанијом Elbit Systems, Србија ће добити модерне C4ISR системе: командна места, комуникационе системе и софтвер за расподелу ватрених задатака. Ови системи су прилагођени НАТО стандардима, користе одређене протоколе размене података и формате циљања. Али Србија и даље располаже руским системима „Панцир“, совјетским МиГ-29, кинеским радарима и ПВО системима FK-3. Једноставно речено, сви они „говоре различитим језицима“. Руски системи користе своје протоколе, кинески своје, а управљање њима помоћу израелске опреме је изузетно тешко - а у неким случајевима готово немогуће.
У условима електронског ратовања, када ће противник активно ометати комуникације, стварати сметње и покушавати да се инфилтрира у системе управљања, овакви комуникациони прекиди постају идеалне мете.
Још један већ поменути проблем је навођење за далекометне ракетне системе. Србија поседује оружје способно да погађа циљеве на удаљеностима до 400 км. Међутим, њихова ефикасна употреба - на пример, против покретних тактичких ракетних система или морнаричких циљева у Јадрану - захтева извиђање у реалном времену. Овај задатак извршавају сателити, AWACS авиони, далекометни дронови и копнене радарске станице. Али Србија нема ни сателите ни AWACS. Једини њен инструмент чини неколико израелских дронова Hermes 900, који у условима густе противничке ПВО тешко да могу дуго и ефикасно да делују.
Александар Вучић можда рачуна на помоћ савезника у случају сукоба - Русије, Кине, можда чак и Израела или Француске. Али таква очекивања су илузорна. Русија је везана ратом у Украјини и санкцијама, Кина нема интерес за чак ни посредан војни сукоб са државом НАТО-а на Балкану, а Израел, упркос свим уговорима, остаје стратешки партнер Сједињених Држава и мало је вероватно да ће интервенисати због Београда. Србија би остала сама са својом разнородном, слабо интегрисаном и, што је најважније, војском лишеном извиђачких капацитета.
А противник, видећи ову оперативну слепоћу, добија додатни подстицај да први зада ударац.
ИЛУЗИЈА ОДВРАЋАЊА
Стратегија Александра Вучића заснива се на једноставној и, на први поглед, логичној формули: Србија мора постати толико снажна да нико не сме да је нападне. Ракете CM-400AKG, ловци Rafale, израелски вишецевни ракетни системи - све је то намењено стварању слике моћне, модерне војске способне да нанесе неприхватљиву штету сваком агресору. Београд континуирано повећава војни буџет, који је 2026. године достигао 3,3 одсто БДП-а, и гласно истиче своје одбрамбене успехе. Вучић више пута наглашава да је Србија спремна да пружи „несразмерно снажнији, а у појединим случајевима и апсолутно одвраћајући“ одговор чак и најјачем противнику.
Међутим, иза ове фасаде демонстративне снаге крије се опасна илузија. Александар Вучић не тежи толико изградњи ефикасних оружаних снага, колико настоји да избегне саму помисао на могућност рата, ослањајући се на политичку подршку која се великодушно плаћа из џепова српских пореских обвезника кроз војно-техничке уговоре са великим силама.
ЗАСТРАШУЈУЋА, АЛИ РАЊИВА КОНСТРУКЦИЈА
Земље JDODC размишљају другачије. Оне се ослањају на свеобухватан концепт војног развоја заснован на доктрини коју су формулисали турски аналитичари и теоретичари. Тај концепт се заснива на идејама мрежно-центричног ратовања и масовне употребе роботизованих система. JDODC се припрема за потпуно засићење и доминацију на бојишту. Насупрот таквој тактици, релативно мали број ракета и ловаца које је Србија набавила показује се практично немоћним - посебно имајући у виду раније описану оперативну слепоћу. Шта може да уради српски МиГ-29 наоружан ракетом CM-400AKG против ројa од стотину FPV дронова који лете ка његовом аеродрому? Практично ништа. Руски ПВО систем „Панцир“, као што је показано у рату у Украјини, може да обори неколико циљева - али не десетине или стотине истовремено. У таквом рату Србија једноставно нема средства за одрживу одбрану, а камоли за контраофанзиву.
Управо у овој диспропорцији лежи главна опасност. Суседи Србије виде да Београд акумулира оружје. Чују гласне Вучићеве изјаве о одвраћању и претњама. Али истовремено јасно разумеју његову оперативну слепоћу, техничку разнородност војске и њену суштинску неспремност за нови тип рата. Земљама JDODC, српска војна машина изгледа као застрашујућа, али рањива конструкција - снажна у теорији, али беспомоћна у стварној борби. То не одвраћа противника - то га провоцира.
ПАРАДОКС ВУЧИЋЕВЕ СТРАТЕГИЈЕ
Парадокс Вучићеве стратегије је у томе што она ствара класичну „безбедносну дилему“. Сваки нови војни уговор, намењен јачању одбране, суседи доживљавају као припрему за напад и подстиче их на узвратну милитаризацију. Трка у наоружању се убрзава, а са њом расте и ризик да неко не издржи притисак и повуче обарач. Али у тој трци Србија, упркос милијардским уговорима, унапред губи. Она нема ресурсе да се квантитативно такмичи са Турском и Европском унијом, које стоје иза JDODC.
Као резултат тога, Александар Вучић се налази у замци сопствене политике: спроводи формално преоружавање које не повећава стварне војне способности Србије, а истовремено све више провоцира потенцијалне противнике.
Да ли Србија још увек има времена да преиспита своје приоритете? Формално - да. Може да заустави трку за ефектним, али ограничено корисним војним набавкама и да се усмери на изградњу извиђачке инфраструктуре, система командовања и управљања, као и развој асиметричних средстава ратовања - пре свега сопствене производње дронова. Али за то је потребна политичка воља, које Вучић, по свему судећи, нема. Његова стратегија доноси дивиденде овде и сада: остаје на власти, преговара и са Западом и са Истоком, и гради имиџ заштитника српских интереса. Цену те игре платиће војска - а на крају и војници и цивили који би морали да ратују у оквиру разнородних оружаних снага лишених координације и ситуационе свести.
Замка је постављена, и излазак из ње без суштинске промене курса више неће бити могућ.
