Сам Мелија је истакнути енглески активиста британског националистичког покрета „Patriotic Alternative“. Током последњих неколико година доспео је у жижу националне јавности због суђења и накнадне двогодишње затворске казне, услед постављања налепница у јавном простору којима је промовисао национализам намењен аутохтоном британском становништву, као и садржај који заговара ремиграцију свих илегалних миграната у Уједињеном Краљевству. Његов случај подстакао је широку јавну расправу о слободи говора и природи државне репресије над идеолошким противницима у савременој Британији.
Здраво, Саме, и хвала Вам што сте пристали да дате овај интервју за Eagle Eye Explore. За почетак, за нашу публику ван Уједињеног Краљевства која можда није упозната са Вашим радом, можете ли нам укратко рећи нешто о себи - ко сте и каква је Ваше искуство у енглеској, односно британској политичкој сцени?
Задовољство ми је да разговарам са вама. Имам 36 година, ожењен сам и отац сам две дивне девојчице. Тренутно обављам функцију регионалног организатора за Јоркшир у оквиру „Patriotic Alternative“, групе усмерене на заједницу и активизам у Британији. Раније, у периоду од 2015. до 2021. године, био сам на челу пројекта Hundred Handers, који је објављивао налепнице на интернету како би свако могао самостално да их одштампа користећи јефтине уређаје за израду налепница. Те налепнице су се појављивале на три континента и, до завршетка пројекта, било их је око три стотине на енглеском језику, као и већи број на неколико других европских језика. Управо због тих налепница, британска антитерористичка полиција ме је ухапсила 2021. године, а 2024. осуђен сам на две године затвора због „дистрибуције материјала намењеног подстицању расне мржње“, иако је тужилаштво њихов садржај описало као законит и истинит. Недавно сам објавио свој затворски дневник „Законито, истинито, крив“, у којем описујем време проведено у затвору, као и неуспешне покушаје британске државе да преобликује мој начин размишљања.
Увек је занимљиво чути како је један политички активиста формирао своје идеје. Како је изгледао Ваш пут ка енглеском, односно британском национализму?
Тешко ми је да се сетим тачног тренутка када је све почело - било је то пре отприлике петнаест година - али се јасно сећам објављивања такозваног Џеј извештаја 2014. године, истраге о скандалу сексуалног искоришћавања деце у Ротерхаму, у којем је 1.400 девојчица било жртва сексуалног искоришћавања, углавном од стране мушкараца пакистанског порекла. То ме је дубоко потресло. Читање сведочанстава преживелих, као и размера и бруталности злостављања које су те девојчице претрпеле, нешто је што никада нећу заборавити. У раним двадесетим годинама читао сам различите блогове на интернету, у оквиру онога што се данас назива „маносфера“. Како су моја интересовања постајала све израженије политичка, окренуо сам се и бројним америчким изворима - The Right Stuff, Daily Stormer и другима. Британија и Европа су у том погледу донекле заостајале, несумњиво и због строжих ограничења слободе говора. Постојало је неколико онлајн коментатора - Марк Колет и Миленијал Воуз, да наведем двојицу међу првима које сам открио - али сам желео да се ангажујем и ван интернета. Када сам погледао шта постоји на терену, нисам налазио много тога што би ме заиста инспирисало. У то време, Енглеска одбрамбена лига била је највећа „патриотска“ организација, али се њено деловање у великој мери сводило на фудбалски хулиганизам, са чиме нисам имао никакве везе. Постојало је и неколико националистичких партија које су једва опстајале - Британска национална партија, Национални фронт и друге - али су све биле тек сенка своје некадашње снаге. Присуствовао сам неким њиховим скуповима; већина присутних била је тридесет до четрдесет година старија од мене и деловало је као да су се помирили са суморном судбином земље. Тешко да сам им могао замерити - чинило се да је све било усмерено против нас, док је шира јавност углавном остајала несвесна онога што се дешава.
Година која је претходила избору Трампа донела је нагли пораст активности на интернету, а затим и талас цензуре: организације попут SPLC, ADL и Hope not Hate мапирале су онлајн мреже, уклањале кључне појединце и пронашле начине да ограниче домет националистичких садржаја путем алгоритама. Управо та цензура навела ме је да покренем пројекат Hundred Handers (Стотину руку) - са идејом да се националистичка реторика измести из дигиталног простора, изван контроле великих платформи друштвених медија, и да се омогући свакоме ко има једноставан штампач за налепнице од десет фунти да те поруке изнесе у јавни простор.
Били сте дуго активни у националистичкој сцени у Британији - пре свега у Енглеској. Како се Британија у друштвеном, културном и политичком смислу променила током 21. века до данас, у односу на време Ваше младости?
Најочигледнија промена односи се на демографију. Одрастао сам у делу Лидса који се зове Харехилс, који је био жариште имиграције из Јужне Азије у том подручју. Као дете га се сећам као прилично белачког; у мом одељењу било је можда двоје или троје азијских дечака. Данас, када прођем кроз тај део града, тешко да могу да уочим бело лице. Ако се погледају подаци пописа становништва, Лидс је у целини 1991. године био 94% белачки (немамо прецизне податке по деловима града за тај попис), док је, према попису из 2021. године, Харехилс пао на свега око 5% белог британског становништва.
И у друштвеном и у културном смислу имам осећај да се налазимо у некој врсти силазне спирале. Деведесете су, барем из перспективе детињства, деловале донекле оптимистично, али како је време пролазило, стиче се утисак да смо постепено испражњени изнутра. Наша култура је испреплетена са културама досељеника и створено је нешто што је у потпуности материјалистичко. Чини ми се да је то зато што је „душа“ наше нације, аутохтони Британци, све више изложена систематском потискивању и замени. Наш идентитет је сведен на пет основних вредности: демократија, толеранција, поштовање, слобода и владавина права. У томе нема ничега што би се односило на британски народ; те вредности би се једнако могле приписати било ком другом народу, и управо је то поента - оне нису за нас нити потичу од нас, већ су намењене мултинационалном друштву које треба да омогући коегзистенцију људи који, по мом мишљењу, немају стварни разлог да живе заједно.
Бринем се да смо се толико удаљили од сопствене историје и етничког идентитета да више никада нећемо моћи да повратимо оно што смо имали раније. Највише чему можемо да се надамо јесте стварање нечег новог, али то мора произаћи из нас самих. Да би се то догодило, неопходна је масовна ремиграција, као и јасно разликовање између аутохтоних Британаца „крв и тло“ и оних који су држављанство стекли формално, а који, по том гледишту, немају стварно историјско право на ове просторе.
С обзиром на Ваш политички активизам - било кроз организацију Patriotic Alternative или кроз независан рад - какву поруку желите да пошаљете британском народу, у поређењу са оним у шта актуелни британски политички естаблишмент жели да људи верују када су у питању конзервативни и националистички покрети?
Увек сам желео да пренесем позитивну поруку, по могућности, више усмерену на нас саме него против других. Наравно, то није увек могуће; претрпели смо толико тешких и ужасних неправди од стране других да је понекад једноставно немогуће не указати на то. Наши рестриктивни закони у овој земљи намерно су осмишљени тако да и само изношење таквих ставова постане правно ризично - то је право минско поље.
Уопштено, трудим се да се фокусирам на сопствену заједницу: да окупљам људе који разумеју у каквој смо тешкој ситуацији и да другима ставим до знања да нису усамљени у својим осећањима. Наш политички систем је тако устројен да би свакој новој, опозиционој политичкој снази било потребно 20 до 40 година да се озбиљно успостави - под условом да се у међувремену сама не распадне - али демографска реалност Британије значи да би до тада изборна победа постала практично немогућа, јер нас једноставно не би било довољно.
Политички можемо вршити притисак колико год је то могуће, али реалност је да британски политички естаблишмент може да издржи огроман степен јавног притиска и да ће спровести свој план без обзира на жеље аутохтоног британског становништва.
Због тога настојим да пошаљем поруку да постоји позитивна белачка заједница и да, ако неко жели да се супротстави културном и друштвеном пропадању, ми смо ту. Наша хваљена демократија већ почиње да клизи ка етнички фрагментисаном друштву, у којем свака група делује у сопственом интересу, а наша једина нада је да се развије довољна свест унутар белачке популације како би се формирала упоришта и у њима деловало у сопственом интересу.
Наравно, мораћемо да се дотакнемо „слона у соби“ овде - ваших недавних правних проблема и времена проведеног у затвору. У ономе што се може описати само као случај политичког прогона, можете ли, молим вас, да објасните нашој публици тачно шта се догодило и довело до ових недавних догађаја?
Наравно. Негде око 2019. године, јединице за борбу против тероризма добиле су задатак да пронађу анонимног „вођу“ групе Hundred-Handers. До тог тренутка моје налепнице су се прошириле широм света, добиле доста медијске пажње и показале се као прилично озбиљна сметња анти-белом мултикултуралном пројекту. То је кулминирало мојим хапшењем две године касније, у априлу 2021. године, када су коначно утврдили мој идентитет. Пројекат сам угасио шест месеци раније, преферирајући да своје време и енергију посветим Patriotic Alternative, па ме је хапшење прилично затекло. Био сам „пуштен уз услов да се истрага настави“ и оптужбе су подигнуте тек пуне две године касније, 2023. године, за „дистрибуцију материјала намењеног подстицању расне мржње“ и „подстицање расно отежаног кривичног оштећења имовине“. Ово друго се односило на објављивање фотографија налепница на уличном мобилијару на друштвеним мрежама. Мислим да сам једина особа која је икада оптужена за кривично оштећење због налепница, и то биоразградивих!
У припреми за суђење мислили смо да ћемо се бранити садржином налепница, али када је тужилаштво описало налепнице као „екстремне али законите“ и саветовало пороту да „није битно да ли је садржај налепница истинит или не“, било је јасно да ће ово бити нешто сасвим другачије.
На крају, суђење је било усмерено на то да се утврди да сам десничарски расиста и да стога не могу да учествујем у законитом, истинитом говору. Као расиста десничар, мој говор се аутоматски сматра говором мржње, без обзира на његов стварни садржај. То је, наравно, кружна логика: ако негативно говорите о имиграцији, ви сте расиста, а само расиста би негативно говорио о имиграцији. Савршено решење за сузбијање неслагања: уочавање проблема чини вас „мисаоним преступником“, а његово изговарање стварним криминалцем. Упркос томе што пробација није препоручила стварну затворску казну (буквално су у питању налепнице, није континуирано, има малу децу, посао, затвор није ефикасно решење), био сам осуђен на две године затвора од стране судије. Провео сам десет месеци у затвору, пуштен сам два месеца раније због пренатрпаности затвора и остатак од четрнаест месеци провео сам под изузетно рестриктивним условима надзора; без интернета, без могућности да разговарам са новим људима без достављања имена и датума рођења контра-терористичким службама и био сам приморан да боравим у хостелу седам месеци. Моје дело стварања налепница објашњено ми је као „блиско тероризму“ и током тих четрнаест месеци био сам под надзором Националне безбедносне јединице. Морао сам да трпим недељне „сесије преваспитавања“ са идеолошким службеником пробације, као и програм Desistence and Disengagement, који је иначе резервисан за истинске терористе.
Недавно сте објавили књигу под насловом „Правно, истинито, крив: дневник политичког затвореника“ (Legal, Truthful, Guilty: Diary of a Political Prisoner). У међувремену она је постала број 1 најпродаванија књига на Амазону у категорији британских политичких биографија. Супротно тврдњама британске државе да врло мали број људи подржава национализам у Уједињеном Краљевству, огроман ниво пажње јавности и подршке који сте добили током и након ваше двогодишње казне показује супротно. Да ли очекујете да ће британска влада и антинационалистички покрети покушати да вас додатно цензуришу и још више ограниче вашу слободу говора и изражавања?
Подељен сам по том питању; моје кривично гоњење је несумњиво било изнуђена грешка естаблишмента - уместо да постигне жељени ефекат сузбијања неслагања, само је указало на двоструке аршине у спровођењу закона у Британији. Педофили и силоватељи излазили су из суднице са условним казнама, док је један патриотски Британац ишао у затвор, пропуштајући рођење своје друге ћерке, због законитих, налепница које су ислуствале истину. То је само драстично повећало моју препознатљивост и проширило поруку мојих налепница више него икада раније.
Ипак, естаблишмент има само једно средство за обрачун са противницима своје агенде - чекић (или би можда судијски чекић био прецизнији израз). Они немају аргументе против нашег противљења демографској замени; то је објективно негативно за земљу и наш народ, па шта друго могу осим да разбијају свако неслагање чим се појави? Док сам био у затвору, догодио се стравичан напад у Саутпорту, где је имигрант друге генерације напао „најбели“ догађај који је могао да пронађе - час плеса уз музику Тејлор Свифт - убио три девојчице и ранио више од десет других. Оправдано негодовање јавности које је уследило било је брутално угушено од стране режима, а сам проблем није решен, те је режим само поново ставио поклопац на експрес-лонац да настави да кључа. Мултикултурализам захтева да будете потпуно равнодушни према свакодневним силовањима и убиствима најрањивијих, и зато и даље имам извесну наду да ће се урушити пре или касније, јер је у потпуној супротности са људском природом.
Посебно је збуњујуће како британска држава брзо реагује да вас сузбије и прогони због нечега наизглед безазленог као што је лепљење налепница, док се стварна кривична дела као што су насиље међу младима, „груминг“ банде, политички скандали повезани са владиним званичницима и везама са Џефријем Епстином (скандал Манделсон) и слично, у потпуности игноришу. Зашто мислите да британска влада наизглед има све ресурсе да прогони вас и друге националистичке активисте због иначе безазлених активности, док се правим криминалцима дозвољава да слободно делују?
Све се своди на то шта представља стварну претњу режиму. Као што сам рекао, од вас се захтева да будете потпуно равнодушни и слепи за оно што се дешава да би овај мултикултурални експеримент функционисао. Током суђења ме је погодило када је тужилаштво изјавило да је једини разлог моје забринутости за силовање хиљада белих девојака од стране страних мушкараца тај што се то уклапа у моја расистичка уверења. На крају крајева, како бих могао да бринем о девојкама са којима нисам ни у сродству нити их познајем?
Они су психопате и њихов систем може да издржи талас масовних терористичких напада, индустријских размера силовања и свакодневних убистава, све док нико не мари превише.
Помало тешко питање, али сигурно једно од оних које је многима на уму – да ли верујете да ћете ви и/или ваши сарадници у оквиру националистичке сцене поново бити мета британске владе, или мислите да ће вас коначно оставити на миру?
Један човек који разоткрива њихове лажи представља проблем; када то чини много људи, то постаје катастрофа и егзистенцијална претња.Толико смо далеко отишли овим путем, а надокнада за неправде које су нам учињене је толико велика, да су они у потпуности посвећени томе. Они разумеју да је за њих ово буквално победа или смрт.
Позитивнија тема за завршни део овог интервјуа – као љубитељ историје, увек је веома занимљиво чути које вас личности, како из прошлости тако и из садашњости, највише инспиришу у животу. Које историјске личности бисте посебно издвојили као нарочито мотивишуће за вас?
Морам признати да нисам нарочито начитан. Своју супругу, Лауру Тоулер, упознао сам кроз ову политику, а она је велики поштовалац Освалда Мозлија. Током нашег забављања прочитао сам неколико његових књига које је она имала и, упркос неуредном приватном животу, био је човек од акције и то поштујем. Уочио је политички систем који је већ у његово време био сто година застарео, а то је било пре једног века, и кренуо да га поправи. Иако знам да никада нећу достићи његов ниво утицаја и говорничког талента, надам се да могу да учиним наш народ поносним и да представљам национализам најбоље што могу.
И на крају, да закључимо овај интервју, да ли имате поруку коју бисте желели да упутите не само националистима у Енглеској и Уједињеном Краљевству у целини, већ и другим друштвеним/културним конзервативцима, националистима, идентитаристима и слично широм Европе, посебно у овом периоду идеолошке и политичке неизвесности?
Након моје двогодишње одсутности, видео сам велики помак ка национализму, већи него у претходних петнаест година колико сам укључен. Осећам да је режим из дана у дан све слабији и, ако наставимо да притискамо, можемо да преокренемо ситуацију и уместо европског нестанка могли бисмо да видимо другу ренесансу. Желим то свим својим бићем и поносан сам што се придружујем свима вама у овом настојању да спасемо наш народ.
Саме, у име Eagle Eye Explore, много вам хвала на издвојеном времену за овај интервју и радујемо се поновном разговору са вама у блиској будућности.
