Компромиси на које српска политика у Црној Гори у овом моменту очигледно мора да пристане скопчани су са кључним тековинама које је Колективни запад успео да стекне током Ђукановићеве владавине и своје ондашње глобалне хегемоније. Већ сам у претходном тексту указао да је реч о државној независности, чланству Црне Горе у НАТО пакту, евроинтеграцијама и признању тзв. Републике Косово. Нужност политичког компромиса у овим стварима у директној је вези са изборном и парламентарном снагом српске политичке опције у Црној Гори, која после двадесет четири године дискриминације и маргинализације први пут сама партиципира у вршењу власти, али има везе и са доминантним ослонцем на Брисел централне државе српског народа, што умањује маневарске способности српској политици у региону.
ТРПЉЕЊЕ ЕВРОАТЛАНТСКИХ ТЕКОВИНА
Ситуативно компромисно прихватање у јавном простору ових затечених координата црногорског политичког живота, не би, међутим, смело да се у свести српске политичке и интелектуалне елите у Црној Гори изједначи са трајним пасивним мирењем. На привременост компромиса са злом и неправдом указује Његошева мудрост - зло се трпи од страха горега. Тумачећи ове стихове из Горског вијенца, Св. владика Николај вели: „Трпећи зло све живо очекује ослобођење од зла и нада се у срећнији живот, но не само с оне стране гроба, но и с ове. Све живо уздише под јармом трпљења, но све живи надом у скори долазак среће“. Једном речју, привремени компромис са злом и неправдом има смисла само ако се зна због чега се зло трпи. Трпљење без смисла и наде у победу није ништа друго него ропско мирење.
Осмишљени компромиси (тј. трпљење кључних евроатлантских тековина у Црној Гори) најпре претпостављају постојање процене степена штете од појединих компромиса, јер нису сви компромиси подједнако болни и штетни, не само за српску националну политику у Црној Гори, него и за целину српства.
Понајмање штете српској националној политици може направити компромис са чињеницом државне независности Црне Горе, јер црногорска државна независност, као што показује прошлост, не мора обавезно бити дивергентна у односу на српску националну идеју. Једном речју, црногорска државност не мора бити, као што историјски и није била, порицатељ српске нације у Црној Гори.
УСТАВНИ СПОРАЗУМ НАЛИК БЕЛГИЈСКОМ
У садашњем „грађанском“ уставном оквиру, који је искључиво у служби асимилације Срба у политичку црногорску нацију и који не одговара друштвеној стварности Црне Горе, која је исказана кроз последњи попис становништва, црногорска државност је порицатељ српске националне припадности огромног броја Црногораца (релативне већине која се кроз службени језик национално определила да припада српском корпусу). Црногорска државност, а заједно с њом и црногорско друштво, могу се једино стабилизовати и изаћи из садашњег стања високе поларизованости, само под условом да се измени постојећи асимилаторски уставни оквир. Нови уставни споразум већинске Црне Горе би морао ради такве друштвене и државне стабилизације да раздвоји националну од државне припадности, те да државу конституише као заједницу два конститутивна народа – националних Срба и националних Црногораца, у оквиру уставног модела организације власти који би био сличан белгијском. Ово би морао да буде средњорочни циљ српске националне политике у Црној Гори, који би се у случају нове изборне победе садашње владајуће коалиције решавао након избора 2027. године.
Српске странке које су део садашње владајуће већине тешко да могу пре избора 2027. године да иницирају уставну ревизију, а да не угрозе опстанак владајуће коалиције програмски утемљене на платформи „Барометар 26“. То им, међутим, не може бити сметња да предизборно најаве свом бирачком телу шта ће предузети након избора 2027. године, уколико остану на власти. Бираче ваља уверити да су део једног јасног и чврстог политичког пројекта, од кога се не одустаје и на коме се свакодневно ради, пре свега сходно политичкој снази која је директно пропорционална степену бирачке подршке.
ЧЛАНСТВО У НАТО ПАКТУ МАЊЕ ШТЕТНО ОД ЧЛАНСТВА У ЕУ
Компромисно прихватање чланства Црне Горе у НАТО пакту од стране српских политичких странака знатно је болније из угла целине српских националних интереса. Већ због чињенице што је укључење земаља бивше Југославије у чланство НАТО пакта искључиво у служби пацификације Срба, као „малих Руса“, а пацификација пре свега подразумева ликивдацију кључних претпоставки на којима би у будућности могла да се изврши ревитализација српског интегрализма. Имајући у виду да је степен правне и политичке хармонизације унутар западне војне алијансе, нарочито у садашњим околностима очигледне кризе евроатлантског партнерства, знатно мањи него унутар Европске уније, компромисно прихватање чланства Црне Горе у НАТО пакту је из угла српских националних интереса знатно мање штетно од евентуалног чланства Црне Горе у Европској унији.
С обзиром на убрзану трансформацију Европске уније из примарно економског у примарно војно-политички савез, као и намеру бриселске леволибералне глобалистичке елите да постојећи конфедерални облик федерализују, чланство Црне Горе у Европској унији би створило скоро непролазну правну, политичку, економску и културну баријеру посред српског националног простора, која би са стране Републике Србије и Републике Српске била теже проходна него што је у прошлости то била аустроугарска граница на Дрини.
ОГРАНИЧЕНО ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ
Посматрано из тог угла, главни задатак српске политике у Црној Гори било би блокирање приступних преговора са Европском унијом.
Међутим, такав приступ би, имајући пре свега у виду бројчану снагу (тј. уцењивачки капацитет) српских политичких странака унутар владајуће коалиције, водио њиховом извесном изласку из власти, што би отворило могућност за евентуални повратак на власт (нпр. као мањинског партнера) ДПС-а. Осим тога, таквим потезом би се српске странке у осетљивом предизборном периоду показале као несолидан политички партнер, будући да би се отвореном опструкцијом приступних преговора са ЕУ нарушио споразум – Барометар 26 - на коме почива садашња владајућа коалиција.
Као део владајуће коалиције, српске странке су у политичком деловању умногоме ограничене тиме што је завршетак приступних преговора до краја 2026. године истакнут као главни адут свих конституената ове коалиције у предизборној трци са Ђукановићевим ДПС-ом.
ДВЕ МОГУЋНОСТИ ЗА ДЕЛОВАЊЕ
И поред свега тога, отварају се две могућности за дискретно и суптилно деловање српских политичких странака против европских интеграција Црне Горе. Имајући у виду да Европска комисија, услед блокаде пријема нових чланица као последице заустављања институционалне реформе ЕУ, али и због подела које је изазвао рат у Украјини, није по свему судећи спремна да прими државе тзв. Западног Балкана у пуноправно чланство, српске странке би из тактичких разлога требало да се искључиво залажу за пуноправно чланство Црне Горе у ЕУ, које подразумева право гласа у питањима о којима се у ЕУ одлучује консензусом. Такође, оне би требало да у спољнополитичким контактима, служећи се искуством званичне Бања Луке, искористи незаинтересованост садашње америчке администрације за евроинтеграције балканских земаља, као и размимоилажења која постоје на релацији Вашингтон-Брисел. Једном речју, веће америчко присуство у Црној Гори могло би на мудар начин бити искоришћено за опструкцију евроинтеграција и јачање евроскептичне позиције српске политике у Црној Гори.
ХЕГЕМОНИЗАЦИЈА СРПСКОГ БИРАЧКОГ ТЕЛА
Емотивно национално најболнији компромис јесте свакако прихватање чињенице признања тзв. Косова од стране Црне Горе. Међутим, на ову чињеницу у садашњим приликама српска политика у Црној Гори може утицати колико и на њено чланство у НАТО пакту. Уз то, обавезе у сваком смислу нејаке српске политичке опције у Црној Гори према статусу Косова и Метохије у сваком случају су непоредиво мање од обавеза које има званични Београд.
Да би српска политика у Црној Гори могла у средњорочној перспективи да остане на власти и да пре свега иницира промену постојећег штеточинског уставног модела, неопходна је хомогенизација српског бирачког тела око једне јаке странке, а то је у овом моменту свакако Нова српска демократија (НСД). Формирање бројних малих српских странака у Црној Гори само доприноси расипању српских гласова и последичном слабљењу политичког утицаја Срба.
ПОВРАТАК НА ПАШИЋЕВУ ДЕВИЗУ:СРБИ НА ОКУП
Чини се да Срби нису научили ону лекцију на којој су због политичке кратковидости, наивног идеализма и болесних амбиција пали на почетку политичког живота Краљевине СХС. Наиме, парламентарни избори 1923. и 1925. године били су заправо национални плебисцит. На Радићеву тежњу да ХРСС буде једини легитимни заступник Хрвата, Пашић је позвао Србе да се под девизом – Срби на окуп – окупе око радикала. С тим у вези, Марко Павловић скреће пажњу на то да је Пашић 1923. године говорио Лазару Марковићу да „треба слабити и ослабити Демократску и Земљорадничку странку“, јер су „неприродне творевине, настале као резултат нездравих и несолидних тежњи за слабљењем и разбијањем главне српске партије, Радикалне странке“, и то у ситуацији када се Хрвати и Словенци групишу „на народносној основи“.
Корупционашки скандал који је избио 1926. године и у чијем центру је био Пашићев син, био је идеална прилика да се са остарелим вођом Срба обрачунају личној власти склон краљ Александар и, наравно, Стјепан Радић и Хрвати. О томе Марко Павловић пише: „Видећи да је Пашић сатеран у ћошак, он је сматрао (С. Радић, прим. аут) да је наступио прави моменат за његово рушење. Из Пашићевог пада, Радић је хтео да извуче двоструки добитак: да ојача своје позиције у влади и пред хрватским масама за које је Пашић још увек био оличење ‚србијанског хегемонизма’“.
Када су 1939. године добили „државу у држави“ - Бановину Хрватску, Хрвати, плебисцитарно окупљени око ХСС, нису више насупрот себе имали једну јаку српску странку, а ни живог Краља. Најпре су јаку српску странку уништили користећи се краљевим амбицијама, а онда су убили и Краља. Окупљање Срба око Стојадиновићеве Јерезе било је тек закаснели и краткотрајни одјек некадашњег доминантног положаја Пашићевих радикала у српском бирачком телу. После Стојадиновићевог пада није било више српске политичке снаге која би се супротставила тежњи политичког хрватства да једнострано и асиметрично федерализацију Краљевину.
Сличне српске властодржачке амбиције и исти, у међувремену пресвучени српски непријатељи, могу у овом предизборном периоду потопити најрелевантнију српску странку у Црној Гори, уколико би им се за то пружила прилика. Јер, српски непријатељи и даље највише страхују од снаге оне старе Пашићеве девизе – Срби на окуп.
