Будућим чланицама Европске уније саветујемо да не попуштају под притисцима Европске комисије, да не одустају од својих права и посебно да не пристану на укидање права вета. Све државе морају имати једнака права. Ако то није случај, онда такав систем није прихватљив. Надамо се да ћемо заједно са нашим савезницима широм Европе успети да Европску унију усмеримо у потпуно новом правцу и изведемо политички заокрет од 180 степени, како би постала заједница која заиста служи интересима европских народа, каже у разговору за EagleEyeExplore, Тобијас Тајх. посланик АфД-а у немачком Бундестагу.
Са њим разговарамо о томе да ли се политичка карта Немачке неповратно мења, ко је одговоран за стање немачке привреде, те може ли АфД, упркос покушајима политичке изолације, постати водећа политичка снага и променити однос Немачке према Европској унији, Србији и Западном Балкану?
Господине Тајх, како објашњавате чињеницу да АфД у Саксонији-Анхалт има подршку од 40 одсто, док ЦДУ и СПД заједно једва достижу тај ниво? Да ли је то јасан сигнал да суверенистичка политика АфД-а добија подршку незадовољних грађана Немачке?
Да, то је јасан показатељ дубоких промена на политичкој сцени Немачке, које трају већ десетак до петнаест година. Од мигрантске кризе 2015. године, преко пандемије ковида, до рата у Украјини, поверење грађана у традиционалне странке све више опада.
Истовремено, истраживања показују да су старији бирачи склонији етаблираним странкама, док млађе генерације све чешће подржавају АфД. Због демографских промена, тај тренд ће, по нашем мишљењу, бити још израженији.
Грађани су незадовољни јер се суочавају са падом животног стандарда, проблемима у здравственом и социјалном систему и све већим притиском на државне финансије. Зато верујемо да ће подршка суверенистичкој политици АфД-а наставити да расте.
Да ли сматрате да је такозвани „санитарни кордон“ (Brandmauer), којим се АфД као најјача странка спречава да учествује у власти, у складу са демократским принципима? Да ли победник избора треба да има право да учествује у формирању владе?
Апсолутно. Такозвани „санитарни кордон“ је, по нашем мишљењу, вероватно јединствен пример у свету.
У другим државама такође постоје сукоби између власти и опозиције, али начин на који се у Немачкој примењује ова политика потпуне изолације АфД-а заиста је без преседана.
С једне стране говори се да АфД, чак и ако има 30 процената подршке, не може самостално да влада. С друге стране, видимо како традиционалне странке постају све мање, све више губе свој идентитет и окупљају се у разне коалиције само како би остале на власти. То их доводи у још тежи положај, јер се у истој влади налазе странке које су политички међусобно потпуно супротстављене. На тај начин њихови некадашњи политички програми практично нестају.
Последица је да се још већи број грађана окреће АфД-у, јер људи схватају да се чини све како би се у Немачкој спречила било каква стварна политичка алтернатива.
Многе то подсећа на систем некадашње Источне Немачке (ДДР), где је практично постојала само једна владајућа политичка структура којој су се сви морали прилагодити.
Уверен сам да ће мање странке старог политичког блока у догледно време нестати, а да ће се и ЦДУ, услед све мање подршке и природног одласка старијих генерација, једног дана распасти, слично као што се то догодило италијанским демохришћанима.
Ако на изборима у септембру у Саксонији-Анхалт АфД оствари резултат који се сада предвиђа, видите ли могућност да се коначно пробије политичка блокада и да политика АфД-а почне да се спроводи у интересу немачких грађана?
То је кључно питање. Политика такозваног „санитарног кордона“ већ показује знаке слабљења. У Европском парламенту смо већ видели да су конзервативне и десне странке заједнички подржале важне одлуке о миграцијама и азилу, што показује да тај кордон није непробојан.
Слични процеси већ су видљиви и у покрајинама попут Саксоније-Анхалт и Тирингије, где је АфД веома снажан. Берлин ће вероватно последњи одустати од те политике, али сам уверен да би управо избори у Саксонији-Анхалт могли да означе почетак њеног краја.
Верујемо да ће после тих избора почети урушавање такозваног „санитарног кордона“, након чега ће и старе странке морати да прихвате нову политичку реалност и признају да је стратегија изолације АфД-а била погрешна.
Колико су, по Вашем мишљењу, економски фактори, високе цене енергената, криза у индустрији, масовна отпуштања и пад немачке привреде, допринели расту подршке АфД-у?
Све то има огроман значај.
Миграциона криза која је започела 2015. године била је тежак ударац, али су многи грађани тада још увек налазили оправдање у чињеници да је немачка привреда и даље снажна и да социјална држава функционише релативно добро.
Међутим, након пандемије короне, а посебно после почетка рата у Украјини 2022. године, ситуација се потпуно променила. Немачка привреда се налази у слободном паду.
Сви статистички показатељи говоре да економија убрзано слаби. Сваког месеца сведочимо новим отпуштањима радника. Све више средњих, али и великих компанија затвара своја врата. Поједини произвођачи аутомобила већ планирају затварање читавих фабрика у Немачкој. То значи више незапослених, мању економску снагу земље и мање пореских прихода за државу. Управо је то суштина проблема. Социјална држава може да постоји само ако постоји стабилна и успешна привреда која је у стању да финансира социјална давања и отплату дугова. Ако се та економска основа уруши, више неће бити довољно новца ни за шта. Следиће резови, укидања, смањења издатака и све веће незадовољство грађана. Зато сматрам да ће управо социјалне и економске последице кризе, чак и више него миграциона криза, подстаћи људе да подршку дају политичкој алтернативи.
Како коментаришете све чешће физичке нападе на чланове АфД-а, притиске и покушаје да се ваша странка искључи из јавне расправе? Да ли је то знак да естаблишмент више нема политичке аргументе против раста АфД-а?
Апсолутно. Све јача репресија према АфД-у и кампање које воде власт, невладине организације и поједини медији показују да естаблишмент настоји да заустави политичке промене у Немачкој. Циљ је да нас обесхрабре и искључе из јавног живота, али таква стратегија производи супротан ефекат.
Током последњих тринаест година суочавали смо се са паљењем аутомобила, нападима на страначке просторије и штандове, физичким насиљем над нашим члановима, па чак и притисцима из приватног сектора, укључујући затварање банковних рачуна појединим представницима АфД-а.
Ипак, нећемо одустати. Што су притисци и напади видљивији, то је већа солидарност грађана са нама. Већина људи не прихвата политичко насиље, претње и покушаје да се неистомишљеници ућуткају, па такви поступци не слабе, већ додатно јачају подршку АфД-у.
Jедан од ретких политичара у Немачкој који је јавно критиковао санкције против председника Републике Српске Милорада Додика и који је стао у одбрану Републике Српске. Време је показало да сте били у праву, јер су санкције укинуте. Какву су улогу у томе одиграли политичка одлучност и храброст? Како из немачке перспективе гледате на Балкан и постоји ли визија будућих односа?
Почео бих од питања Републике Српске и Милорада Додика. Лично сматрам да су санкције генерално лоше и неефикасно средство које не доводи до постављених циљева. Много више верујем у дипломатију, преговоре и сарадњу засновану на заједничким економским интересима. Онај ко жели резултат најлакше ће га постићи ако понуди сарадњу од које обе стране имају корист.
Зато сам увек заговарао њихово укидање и поздрављам сваку одлуку у том правцу. До трајних решења можемо доћи само кроз дијалог и равноправне преговоре.
Када је реч о Кристијану Шмиту, пре неколико дана разговарао сам са њим у немачком Бундестагу. Његов одлазак са функције високог представника био би важан корак ка томе да Босна и Херцеговина, а посебно Република Српска, самосталније уређују своје односе. Из немачке перспективе потпуно је разумљиво да нико не жели да му странац намеће законе, мења изборна правила или доноси политичке одлуке. После више од тридесет година од Дејтонског споразума, сматрам да је време да се тај модел озбиљно преиспита и пронађе одрживије решење које ће, уз уважавање свих ентитета, обезбедити већу стабилност.
Што се тиче Балкана, не мислим да Немачка треба да наступа као учитељ или тутор. Много је важније да градимо партнерство засновано на равноправности. Припадамо истом средњоевропском културном простору, делимо бројне вредности, заједничку историју и слично схватање породице. Историја нас учи да не треба да стојимо једни против других, већ да препознамо оно што нас повезује и око чега можемо да сарађујемо.
По мом мишљењу, будућност Европе више није на западу континента. Будућност Европе лежи у простору Средње Европе. Зато је важно да развијамо редован политички дијалог и сарадњу са државама Западног Балкана, како бисмо заједно градили стабилнију и успешнију будућност.
АфД се залаже за већу сувереност Немачке у односу на Брисел. Како се тај приступ одражава на политику према Балкану, а посебно према Србији и питању Косова?
Наш став је потпуно јасан. Ми смо странка суверенистичке политике.
Верујемо да државе чланице Европске уније не смеју да буду потчињене институцијама у Бриселу. Верујемо да национални устав и национално законодавство имају предност над одлукама Европске уније, без обзира на то што институције Уније тврде супротно.
Европска унија није држава. Она нема свој народ. Она нема свој устав. Она почива на два међународна уговора: Мастрихтском и Лисабонском али то не значи да је постала држава.
По нашем мишљењу, Европска унија је одавно напустила своју првобитну сврху.
Она је требало да буде економска заједница која омогућава државама чланицама привредни развој, лакшу трговину, размену робе и већу конкурентност.
Ми желимо да Европску унију вратимо управо тим основним принципима.
Раније сте изјавили да је признање Косова било велика грешка и да је таква политика нанела озбиљну неправду Србији. Да ли сматрате да би суверена Немачка требало да се врати поштовању принципа територијалног интегритета Србије?
Хвала још једном на овом питању. Малопре ми је промакло да на њега одговорим.
Потпуно је јасно да Европска унија, када је реч о европском путу Србије, инсистира на две ствари.
Прва је да Србија, ако је могуће, не користи право вета, односно да то право добије тек у некој каснијој фази чланства. Око тога у Европској комисији још увек не постоји потпуно јединство.
Други, много важнији услов јесте признање Косова. Европска комисија од Србије практично захтева да призна Косово као предуслов за улазак у Европску унију.
По нашем мишљењу, потпуно је разумљиво што Србија не жели да се одрекне дела своје територије и што жели да сачува свој територијални интегритет. Желим да подсетим и на једну важну чињеницу. То није само став Србије. Колико ми је познато, отприлике стотинак држава признало је Косово, док готово исти број држава то није учинио.
То значи да је питање државности Косова и даље спорно са становишта међународног права и међународне праксе. Због тога бисмо и у будућности одбацили сваку политику која би Србију приморавала да призна Косово како би остварила неке друге политичке циљеве. То никако не сме бити услов. Као што сам већ рекао, Европска унија не би требало да се меша у унутрашња политичка питања својих држава чланица, а још мање држава које тек желе да јој приступе. То није њена основна сврха, а управо је то и став наше посланичке групе. Због тога смо и у прошлости у Бундестагу покретали иницијативе, расправе и саслушања о овом питању. У потпуности сматрамо легитимним интересе Србије и верујемо да она има право да остане при својој позицији, без страха да ће због тога трпети политичке последице.
Како гледате на положај Срба на Косову и Метохији, који су изложени сталним притисцима и репресији? Какав би био став АфД-а према српској заједници на Косову?
Политичке одлуке, оружани сукоби и историјски догађаји стварају чињенице, али их ствара и проток времена ако се ништа не предузима. Најбољи примери су Јужни Тирол и Северни Кипар. У Јужном Тиролу је после Првог светског рата спровођена систематска италијанизација, забрана језика, наметање италијанског и промена етничке структуре досељавањем становништва. На Северном Кипру су током деценија демографске промене створиле нову политичку реалност.
И Немачка има историјско искуство са својим сународницима који су живели ван матичне државе, па добро знамо шта се дешава када држава не брине о свом народу. Зато сматрам да време не сме радити против Срба на Косову и Метохији. Најмање што мора бити обезбеђено јесте пуна заштита њихових права. У супротном, демографске промене и стварање нових политичких чињеница довешће до даљег смањења броја Срба и још већег угрожавања њиховог положаја
Ако АфД дође на власт, да ли ће то значити успостављање односа равноправног партнерства са Србијом и већу стабилност на Балкану?
Апсолутно. Спољна политика АфД-а заснива се на изградњи равноправних партнерстава. Европа се данас суочава са озбиљним политичким, економским и демографским изазовима, због чега верујем да ће Средња Европа у будућности имати све значајнију улогу.
Не желимо само партнерство са Србијом, активно ћемо се залагати за њега. Верујем у политику отвореног дијалога, у којој обе стране јасно дефинишу своје интересе и граде сарадњу на узајамној користи. Без обзира на будућност Европске уније и статус Србије, постоји велики простор за билатералне споразуме који могу да подстакну економски развој и ојачају односе две државе.
После бројних разговора у Београду, уверен сам да нас много више повезује него што нас раздваја. Историјске поделе не смеју се понављати. Србија и Немачка могу много више да постигну као партнери који заједнички одговарају на изазове савременог доба.
Срби имају искуство да се многе одлуке доносе у Бриселу без непосредног изјашњавања народа. Да ли мислите да би то заједничко искуство могло да доведе до ближе сарадње суверенистичких снага у Србији и Немачкој?
Апсолутно. Пре свега, снажан сам противник начина на који данас функционише Европска унија. Сматрам да Европска унија данас доноси одлуке које дугорочно обликују будућност народа, а да грађани о њима никада нису непосредно питани. Монетарна унија, Шенген, Даблински споразуми и заједничка политика азила само су неки од примера. Таква питања не би смела да буду препуштена искључиво представничкој демократији о њима последњу реч морају имати сами народи.
Управо зато видим велики простор за сарадњу српских и немачких суверенистичких снага. Историја показује да системи који ограничавају политичке слободе и удаљавају грађане од доношења одлука не трају дуго. Ако се настави раст незадовољства садашњим правцем Европске уније, уверен сам да ће јачати и покрети који се залажу за суверенитет, демократију и очување националног идентитета.
Зато сматрам да Срби и суверенистичке снаге у Немачкој стоје на истој страни када је реч о отпору оваквим негативним тенденцијама које долазе из Брисела. Уверен сам да ћемо заједничким деловањем бити у стању да променимо садашњи правац Европске уније и да институцијама Европске комисије јасно покажемо да народи Европе желе другачију политику.
