Проверавач чињеница у Подгорици, Сарајеву или Скопљу нема овлашћења државног регулатора. Не може да примора редакцију да уклони текст нити да забрани кориснику да објављује садржај на Фејсбуку. Али је његова одлука током неколико година могла да покрене механизам који је директно утицао на то колико ће неки садржај бити дистрибуиран: након провере једног од партнера компаније Meta, платформа је могла да постави упозорење и смањи његов домет.
Управо је то модерну проверу чињеница издвајало од уобичајене новинарске критике. Проверавач чињеница није сам блокирао садржај, али је његова процена постајала сигнал за алгоритам платформе. Мале невладине организације су тако стекле утицај далеко већи од величине својих редакција. Коначна одлука о томе шта ће се десити са означеним садржајем, међутим, и даље је била на компанији Meta.
Овај модел се крајем 2010-их проширио Западним Балканом. Локални пројекти, који су у почетку били усмерени на проверу изјава политичара и медијских извештаја, прикључили су се међународним мрежама, добили сертификате и почели да сарађују са великим платформама. Оно што је започело као провера чињеница постепено је прерасло у засебну инфраструктуру.
КО ДОНОСИ ПРОЦЕНУ
Систем функционише на више нивоа. Локална редакција процењује конкретну тврдњу или публикацију. Међународне мреже попут IFCN-а и EFCSN-а постављају професионалне стандарде и сертификују организације у складу са њима. Технолошка платформа затим одлучује какве ће последице, ако их уопште буде, уследити након оцене проверавача чињеница.
У пракси, ове улоге је лако помешати. Кориснику чија објава добије упозорење или изгуби домет, локални проверавач чињеница може изгледати као извор ограничења. Формално, то није случај: редакција даје процену, док платформа намеће евентуална ограничења дистрибуције. Али управо је та веза између уређивачке процене и алгоритамске модерације учинила овај систем политички осетљивим.
КО ФИНАНСИРА ЛОВ НА ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ
Широм Балкана, у овај модел су се укључили Истиномер у Србији, Раскринкавање у Босни и Црној Гори, Truthmeter у Северној Македонији, Faktoje у Албанији и други пројекти. Многе од ових организација такође се баве новинарством, истраживањем, медијском писменошћу и заговарањем јавних политика, што значи да настоје да утичу на јавне политике у области коју истовремено прате и анализирају.
Провера чињеница ретко може да опстане као комерцијално одржив медијски бизнис. Због тога се већина организација ослања на грантове, међународне програме и уговоре са технолошким компанијама. На Западном Балкану, међу изворима финансирања који се понављају су USAID, Стејт департмент САД, NED, Европска унија, европске владе, Open Society и Meta.
Најјаснији пример је црногорски Центар за демократску транзицију (CDT), који води портал Raskrinkavanje.me. Финансијски извјештај CDT-а за 2023. годину наводи финансирање од амбасаде САД за пројекте усмерене на борбу против дезинформација, грантове NED-а, подршку Rockefeller Brothers Fund-а, средства холандске владе и финансирање Европске комисије.
Посебна ставка у извештају наводи уговор у вредности од 180.000 евра за проверу дезинформација на Фејсбуку. Истовремено, CDT је од Европске комисије примио 172.885 евра за учешће у регионалној мрежи SEECheck. Иста организација је, дакле, сарађивала са компанијом Meta, америчким и европским донаторима, док је истовремено спроводила пројекте који се баве страним утицајем, изборима и јавним политикама.
Постојање оваквог финансирања не значи да донатор одређује садржај конкретне провере чињеница. У јавно доступним документима који су анализирани нема доказа о таквој директној уређивачкој контроли. Али структура финансирања показује које институције одржавају овај систем и зашто су захтеви за транспарентношћу ових организација строжи него код обичне редакције.
ОД ПОЈЕДИНАЧНИХ РЕДАКЦИЈА ДО МРЕЖА
Сличан модел развио се и у Северној Македонији. Фондација Metamorphosis, која води Truthmeter, започела је као програм Фондације Open Society – Macedonia, пре него што је постала независна фондација. Током година, међу њеним партнерима и донаторима били су ЕУ, USAID, NED, владе Сједињених Америчких Држава, Холандије и Швајцарске, Open Society, Meta и Google.
Metamorphosis није ограничен само на новинарство. Организација се бави провером чињеница, мониторингом медија и истраживањима, учествује у међународним професионалним мрежама и такође се залаже за владине политике у области борбе против дезинформација. Њено руководство је такође било укључено у рад Европске мреже за стандарде провере чињеница (EFCSN).
Ово преклапање функција није специфично само за Северну Македонију. Албански Faktoje покренут је уз подршку USAID-а, а касније се прикључио IFCN-у, EFCSN-у и регионалним мрежама за борбу против дезинформација. Пројекти из Босне, Србије, Хрватске и Црне Горе такође су постепено постали дио прекограничних структура.
Године 2020. неколико ових организација основало је SEECheck. Ова мрежа не објављује само заједничке провере чињеница: она спроводи истраживања, обучава новинаре, промовише медијску писменост и припрема препоруке за јавне институције. За период 2023–2026. Европска унија је за пројекат SEECheck издвојила 1,12 милиона евра, од укупног буџета од приближно 1,245 милиона евра. Програм такође укључује подгрантове за локалне медије и невладине организације.
ЕВРОПСКА ИНФРАСТРУКТУРА
Годинама је велики део ове инфраструктуре зависио од америчких грантова и уговора са компанијом Meta. Након смањења дела америчке иностране помоћи и одлуке компаније Meta да одустане од свог традиционалног модела провере чињеница од стране трећих страна, почевши од Сједињених Америчких Држава, поставило се питање стабилности овог система.
Истовремено, ЕУ постепено шири сопствену инфраструктуру. Она финансира European Digital Media Observatory, регионалне центре, мреже за проверу чињеница и пројекте који прате информационо окружење. Европска комисија је 2026. године потписала још један уговор о гранту у вредности од 5 милиона евра за подршку независној провери чињеница кроз EFCSN и његове партнере. Више од 60% средстава намењених за пројекат требало би да буде директно усмерено организацијама које се баве провером чињеница.
Ово је посебно значајно за Западни Балкан. Земље региона још нису део јединственог правног простора ЕУ, али су њихове организације већ укључене у европске професионалне мреже, примају европска средства и учествују у пројектима осмишљеним за сарадњу са јавним институцијама и платформама.
Оно што се, дакле, формира више није само неколико редакција које проверавају спорне тврдње. Реч је о трајном систему који чине локалне организације, међународни стандарди, заједничке базе података, програми грантова, шеме обуке и канали сарадње са јавним институцијама.
ГДЕ СЕ КОНАЧНО ДОНОСИ ОДЛУКА?
Не постоји једно тело на Балкану које одлучује шта се на нивоу целог региона сматра дезинформацијом. Конкретну оцену и даље доноси редакција. Међународна мрежа утврђује да ли та организација испуњава професионалне стандарде. Платформа одлучује како ће користити ту процену. Донатори финансирају организације и инфраструктуру у којој се све то одвија.
Оваква подела одговорности омогућава сваком учеснику да каже да се коначна одлука налази негде другде. Донатор не пише проверу чињеница. Међународна мрежа не бира објаву која ће бити проверавана. Проверавач чињеница не контролише Фејсбуков алгоритам. Платформа, са друге стране, упућује на процене независних стручњака.
Због тога се овај систем не може једноставно свести на цензуру. Али је подједнако погрешно представљати га као обично новинарство. Када редакција прима екстерно финансирање, припада мрежама које учествују у постављању стандарда, бави се заговарањем јавних политика и производи процене које могу утицати на дистрибуцију информација на некој платформи, она постаје део шире инфраструктуре која обликује информационо окружење.
На Балкану се ова инфраструктура развија већ више од једне деценије. Почела је око појединачних невладиних организација и америчких грантова, а затим се проширила кроз партнерства са технолошким компанијама и регионалним мрежама. Данас Европска унија има све значајнију улогу у њеном финансирању и институционализацији.
Питање, дакле, више није само ко проверава одређену тврдњу. Једнако је важно ко поставља правила, ко плаћа систем и ко на крају претвара уређивачку процену у одлуку која може утицати на то колико далеко ће нека информација стићи.
