Нема изгледа да ће се ратна криза у заливској арени у догледно време истински смирити. Ако се икада смири. Штавише, по многим показатељима дестабилизација ће се интензивирати. Нису без разлога почетком августа 2026. Турска, Саудијска Арабија и Пакистан склопили „споразум о заједничкој одбрани“. Многи га виде као „Исламски НАТО“, можда и као „троножац“ од кога ће кренути даље проширење и савезничко војно деловање.
Границе конфликта могу обухватити државе које су до сада биле изван оружаног сукоба. Већ сутра могу да зарате чак и доскорашњи (не)формални савезници, односно послушни сателити још увек водеће светске силе – САД. Ратни пожар прети да се разбукти и догоди се спајање заливског и украјинског ратишта, о чему као „сламки спаса“ калкулишу лидери из Кијева и Јерусалима.
Није искључено да ће почети да „ври“ широм геополитичких „спојених судова“ – од Блиског/Средњег Истока, Источног Медитерана и Мале Азије, до Балкана, Црноморског басена, Кавкаско-каспијског региона.
РАТНИ ПОЖАР СЕ НЕ МОЖЕ УГАСИТИ
Све чешће се спекулише о могућем сукобу Израела и Турске. Он се, нема дилеме, неће зауставити само на надметању за позицију у Сирији или за њену поделу, нити на изградњи „Великог Израела“ или борби за интересне сфере у Леванту.
Ризикује се са активирањем замрзнутог конфликта на подељеном Кипру, узбуркаће се стање у источном делу Средоземља, до пуцања ће нарасти конфликтни потенцијал Егеја, што значи да не може остати мирна ни Грчка. А ко зна ко ће се све посредно и непосредно умешати од крупнијих „играча“.
Ако крене директан грчко-турски ратни судар, то значи отпочињање рата унутар НАТО. Одмах се поставља питање не само зашто то нису благовремено спречиле САД као неприкосновени предводник тог војног савеза, већ и како ће се оне поставити у хипотетичком обрачуну. Подсећања ради, по многи показатељима Турска је по војној моћи на другом месту у Алијанси и има кључни геостратегијски положај због чега важи за регионално „сидро НАТО“. Неретко, тако се одређује и Грчка, коју су САД почеле да фаворизују и војно ојачавају од када је Ердоганова Турска постала lʼenfant terrible. l’enfant terrible.
У сваком случају, деценијама током биполарног и униполарног периода САД су успевале да Турску и Грчку дисциплинују, одржавајући какву-такву равнотежу. Упркос тешком историјском „пртљагу“ два поданика – од вишевековне сурове османске окупације и грчко-турског рата 1919-1922. укључујући и миграциону грчку тзв. Малоазијску катастрофу, до сукоба на Кипру који је резултирао поделом острва „Зеленом линијом“. Томе су се придружили спорови око бројних егејских острва (нпр. Имиа, Кастелоризо…) и морске границе, нарочито у контексту проширења територијалних вода око грчких острва.
Управо могућност да Грчка према Конвенцији о праву мора (UNCLOS) из 1982. прошири територијалне воде са 6 на 12 наутичких миља Турска је прогласила за casus belli, и на то веома озбиљно, јавно упозорила. Тако се традиционалној фрустрацији Турске због „неправде“ што басен Егејског мора није подељен дуж апроксимативне симетрале, у хидрогеографском смислу пола-пола, придружила нова. Она проистиче из чињенице да би у случају поменутог проширења учешће територијалних вода Грчке у Егеју порасло са око 35 процената на преко 70 процената. Тако би турска партиципација фактички била сведена на геостратегијски крајње хендикепиран „излаз на слану воду“, тј. на веома отежан приступ пучини Средоземног мора.
„ГЕОГРАФИЈА, ПРВЕНСТВЕНО, СЛУЖИ РАТОВАЊУ“
Ив Лакост, француски геополитички мислилац
То се нарочито односи на групу грчких острва лучног правца пружања између полуострва Епидаурус (Малеа) на јужној обали Пелопонеза и полуострва Бозбурн на југозападној обали Мале Азије. Ради се о „Ланцу 3К•Р“, кога чине већа острва Китира, Крит, Карпатос и Родос. Назив тог острвског низа специфичног положаја и значаја може бити још „Критски лук“, „Егејски штит“ или „Егејска капија“.
С једне његове стране махом се налази секундарно Критско море Егејског басена који је испуњен бројним архипелазима. То је велики средоземни „залив“ и балканско ободно море где је родно место „Прве Европе“, а које је посредством Дарданела, Мраморног мора и Босфора повезано са Црним морем.
С друге стране је басен Источног Медитерана. У подморју су установљена богата лежишта гаса и нафте, где се планирају важне цевоводне трасе. Његови таласи запљускују не само колевке ранијих и садашњих религија/цивилизација, већ и геоенергетско-геополитички увек актуелни Левант. Испресецан је пловним путевима усмереним ка Суецком каналу као једној од кључних тачака света.
Острва која чине „Ланац 3К•Р“ раздвојена су мореузима (морским каналима, пролазима) деликатног положаја и веома израженог конфликтног потенцијала.
- - Између секундарног пелопонеског полуострва Епидаурус (Малеа) – прецизније: приобалног острва Елафонисос – и острва Китира су грчке територијалне воде узаног Елафонисоског морског пролаза од само 4,5 наутичке миље (8,4 километра). Знатно проходнији је Китирски канал, који раздваја Китиру и Антикитиру, а широк је по 8,7 морских миља са обе стране (укупно 17,4 миље; око 32 километра). То значи да би проширењем грчких територијалних вода са 6 на 12 миља могло доћи до његовог запречавања за турске ратне бродове. Исто важи и за нешто ужи Антикитирски мореуз између острва Антикитира и Крит (17,3 морске миље, односно око 32 километра.
- Острва Касос и Крит раздваја Касоски канал, којим је трасиран вишевековни пловидбени коридор, а који је повезивао јужни обод Балкана, Егејски басен и приобаље Мале Азије са Блиском Истоком и Северном Африком. Због ширине од 48,5 километара, тј. незнатно више од 26 наутичких миља, такође би у случају проширења грчких територијалних вода са једне и друге стране пролаз за турске ратне бродове могао бити сведен на само око 2 миље и постати крајње ризичан. При томе, ионако би био немогућ кроз уски мореуз између Карпатоса и Касоса (непуних 6 километара или незнатно више од 3 морске миље).
- Карпатоски канал између Карпатоса и Родоса своди пролаз између Егејског мора и Источног Средоземља на незнатно више од 23 наутичке миље (43 километра), што је ипак мање од критичних по 12 миља територијалних вода са обе стране ако би их Грчка успоставила и тако хипотетички баражирала турску пловидбу.
- Између грчког острва Родос и турског полуострва Бозбурн је Родоски мореуз широк само 17,3 километра, односно 9,3 наутичке миље. Може се само замислити с којом лакоћом наелектрисани односи између две земље могу да изазову сукоб, а камоли амбиције Турске да управо ту прође својим ратним бродовима према Источном Средоземљу, Сирији, Израелу…
Ради се, дакле, о толико важном географском, културно-цивилизацијском, геоекономском и геостратегијском склопу да би он могао да доведе до ратног пароксизма ионако узаврелог света. Сходно томе, хладноратовска улога „Ланца 3К•Р“, који је у то време био једна од баријера за приступ совјетској ратној морнарици Средоземљу у ужем смислу, могла би да се обнови, али у измењеном контексту. Овога пута у контексту сукоба унутар „Колективног Запада“, тј. партикуларних интереса који надрастају заједничку војно-безбедносну агенду и лојалност према САД чија су моћ, а нарочито кредибилитет – све упитнији.
