У јесен 1999. године, лидери српске опозиције окупили су се у затвореној конференцијској сали хотела Budapest Hilton. Говорник је био амерички анкетар Даглас Шон, ветеран изборних кампања у САД. На екрану је представио резултате анкете међу 840 српских бирача. Закључак је био оштар: Слободан Милошевић - политичар који је преживио четири изгубљена рата, деценију санкција, два улична устанка и 78 дана НАТО бомбардовања - могао је да изгуби изборе. Постојао је један услов. Опозиција је морала да наступи на једној листи.
КАКО ПОТКОПАТИ АУТОРИТЕТ РЕЖИМА
Састанак је постао познат јавности тек након Милошевићевог пада. У децембру 2000. године, дописник Washington Post-а Мајкл Добс реконструисао је кампању против режима и описао како је посао био подељен међу америчким организацијама. Национални демократски институт, или NDI, радио је са политичким странкама и углавном користио Budapest Marriott. Међународни републикански институт, IRI, усредсредио се на студентски покрет Отпор. У марту 2000. године платио је семинар за око двадесет активиста у Hilton-у, неколико стотина метара низводно Дунавом.
Сесије је водио Роберт Хелви, пензионисани пуковник америчке војске. Активисте је учио како да организују штрајкове, користе симболе, превазиђу страх и поткопају ауторитет режима. Финансирање није било скривено. У то време представљано је као разлог за понос. Пол Макарти из Националног фонда за демократију, NED, рекао је новинарима да је Отпор добио велики део од 3 милиона долара које је фондација потрошила у Србији између јесени 1998. и јесени 2000. године. Денијел Калингеерт из IRI-ја навео је другу цифру: 1,8 милиона долара које је његов институт само током 2000. године потрошио у Србији.
Стари регистри NED-а, који и даље наводе примаоце, показују грант од 282.000 долара Отпору за регионалне огранке и турнеју кампањским аутобусом. Још 74.735 долара прошло је преко IRI-ја за подршку седишту покрета у Београду и канцеларијама у још три српска града. Ту се прича обично завршава: Запад је подржао опозицију, Милошевић је изгубио, а режим је пао. Оно што се догодило после тога открива много више.
Након избора 2003. године, Отпор је фактички апсорбован у Демократску странку. Амерички институти су остали. Једнократну кампању против режима претворили су у стални систем годишњих генерација, семинара и мрежа алумниста. Изборна кампања је била завршена, али је инфраструктура изграђена око ње наставила да обучава људе за странке, министарства, редакције и организације цивилног друштва.
ИНСТИТУТИ СУ ОСТАЛИ И НАКОН ИЗБОРА
Билтени NDI-ја из Београда с почетка 2000-их, ситним словима, носили су исту напомену: институт је од 1997. године радио са демократским странкама и Центром за слободне изборе и демократију, CeSID, уз финансирање USAID-а. То значи да је посматрачка мрежа CeSID-а, која је 2000. године спроводила паралелно бројање гласова, расла упоредо са NDI-јем, много пре Милошевићевог пада. Уочи избора полиција је ушла у београдску канцеларију CeSID-а и однела њихове рачунаре.
NDI на Косову делује од 1999. године. У септембру 2024. године обележио је 25. годишњицу канцеларије у Приштини. На церемонији су били присутни председник, премијер, амерички и европски амбасадори и бивши директори мисије. У својој брошури поводом годишњице, институт је отворено навео да су људи са којима је радио касније постали посланици, градоначелници и министри. Од 2013. године, програми које је финансирао USAID тамо су укључивали Академију женског лидерства и Школу нових медија.
У Београду је NDI око 2002–2003. године покренуо програм чији назив није захтевао објашњење: „Будући политички лидери“. IRI је почео касније, али је изградио ширу регионалну мрежу. У новембру 2015. године отворио је институт у Сарајеву за младе политичаре из земаља које су потписале споразуме о придруживању Европској унији: Западног Балкана, Грузије, Молдавије и Украјине.
Од 2018. године, програм „Напредно лидерство у политици“ функционисао је у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији, а касније је укључена и Северна Македонија. Крајем 2022. године IRI је окупио шездесет младих „агената промене“ из Босне, Косова и Србије. Његови партнери укључивали су Фондацију Ана и Владе Дивац у Београду, Београдски центар за безбедносну политику, Факултет политичких наука Универзитета у Сарајеву и Косовски центар за безбедносне студије.
Организације су се мењале, називи програма постајали су неутралнији, а језик опрезнији. Основни метод није. Пронаћи амбициозне младе људе, обучити их, повезати их међусобно и укључити у међународну мрежу. Оно што је почело као мобилизација против једног режима постало је дугорочан рад са базом политичких талената неколико земаља.
НАСЛЕЂЕ СОЊЕ ЛИХТ
Од 1991. до 2003. године, српски огранак фондације Џорџа Сороша водила је Соња Лихт. Њено искуство обухватало је Филозофски факултет, дисидентске кругове с краја шездесетих и учешће у оснивању око десетак невладиних организација. Током дванаест година распоређивала је средства која су одржавала велики дио независних медија и сектора цивилног друштва у Србији, Црној Гори и на Косову.
Од јула 1999. године, док су организовани семинари у Будимпешти, Лихтова је такође председавала радном групом Братиславског процеса. Уз подршку словачког Министарства спољних послова и EastWest Institute-а, платформа је имала изричиту сврху: јачање демократске опозиције у Србији. Године 2003, док је Сорош почео да гаси делове свог балканског деловања, Лихтова је напустила фондацију и основала Београдски фонд за политичку изузетност, BFPE.
Нова организација постала је школа за младе политичаре, државне службенике, новинаре и јавне личности. Исте године приступила је мрежи Школа политичких студија Савета Европе. Не постоји документ који показује да је Сорошова фондација формално предала свој програм Савету Европе, а тврдња супротна томе била би изван доказа. Оно што институционална историја показује јесте континуирани рад усмерен ка циљу под новом структуром финансирања. Приватну америчку фондацију следила је европска међувладина институција.
BFPE је јавно навео своје партнере: Савет Европе, британску и канадску амбасаду, Европски фонд за Балкан, USAID и Wilfried Martens Centre, политичку фондацију Европске народне партије, највеће партијске породице у Европској унији. Његовом Националном академијом за безбедност управљано је у сарадњи са берлинском канцеларијом German Marshall Fund-а и George C. Marshall European Center for Security Studies.
Пројекат је подржао Balkan Trust for Democracy, основан у Београду у пролеће 2003. године, исте године када и школа Соње Лихт. Фонд су основали German Marshall Fund, USAID и Charles Stewart Mott Foundation. Приликом оснивања, партнери су најавили фонд од 25 милиона долара, са око 2 милиона долара годишње намењених грађанским групама, НВО, локалним властима и медијима широм југоисточне Европе.
Како се прикључивало више донатора, различити извори процењивали су укупну величину фонда на између 30 и 36 милиона долара. Новчана средства америчке владе су тако могла да стигну до пројеката повезаних са BFPE-ом кроз неколико канала: директно кроз пројекте које подржава USAID, преко Balkan Trust for Democracy и кроз заједничке програме са German Marshall Fund-ом.
КАКО СЕ БИРА СЛЕДЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА
Мрежа Савета Европе сада обухвата двадесет једну Школу политичких студија широм источне и југоисточне Европе, Кавказа и делова јужног Медитерана. На Балкану се мрежа углавном обликовала током 2000-их. Школе у Београду и Приштини основане су 2003. године, иако косовски институт као годину оснивања наводи 2004.
Црна Гора се мрежи придружила 2006. године. Академија у Тирани почела је са радом 2007. године и формално је успостављена под окриљем Савета Европе 2009. године уз подршку владе Швајцарске. Косовску школу основала је Леонора Кријезиу, која је претходно око две деценије радила са USAID-ом, CARE-ом, International Crisis Group-ом и European Centre for Minority Issues.
Правила пријема откривају више од изјава о мисији. Школа у Приштини прихвата грађане Косова млађе од четрдесет година. Кандидати морају имати факултетску диплому, запослење и течно се служити енглеским језиком. Кандидати долазе из политичких странака, државних институција, редакција, НВО и пословног сектора. Места се распоређују пропорционално међу странкама заступљеним у парламенту.
Београдска школа сваке године прима двадесет учесника, старости од двадесет пет до четрдесет година, из истих професионалних група. Организатори покривају већину трошкова. Једном годишње мрежа се састаје на Београдском безбедносном форуму, који BFPE од 2011. године организује са Београдским центром за безбедносну политику и Европским покретом у Србији.
Деценију касније, исти београдски центар за јавне политике појавио се међу партнерима IRI-јеве омладинске мреже. Ово преклапање организација, донатора и алумниста није случајно; тако се систем саморепродукује. Ерион Тасе, директор албанске академије, први пут се школи придружио као учесник 2008. године, касније је координисао њену алумни мрежу, а у мају 2012. године преузео је функцију директора.
Београд следи исти образац. Мрежа Савета Европе отворено наводи да се алумнисти враћају у њене програме као предавачи. Учесник буде изабран и обучен, придружи се мрежи, а годинама касније помаже у обликовању следеће генерације полазника.
ОД УЧИОНИЦЕ ДО КАБИНЕТА
Сам Савет Европе објављује спискове успешних алумниста. Ово није цурење информација нити откриће; то је званични приказ мреже. Ивица Којић, учесник српске генерације из 2007. године, касније је постао шеф кабинета премијера Србије. Игор Црнадак, из генерације 2010. године, постао је министар спољних послова Босне и Херцеговине.
Азра Јасавић, полазница из 2012. године, била је потпредседница Владе Црне Горе. Дритон Кучи, из исте генерације, био је министар економије Македоније. Рамадан Илази, учесник из 2008. године, постао је заменик косовског министра за европске интеграције. Анамарија Виксек, из генерације 2014. године, била је државна секретарка у Министарству просвете Србије.
Када је реч о београдској школи, Савет Европе је општији: њени алумнисти били су посланици, министри, помоћници министара, државни секретари, градоначелници, страначки званичници и уредници. Понекад је прелаз од програма обуке до јавне функције видљив већ на самој церемонији доделе диплома.
На свечаној додели диплома Тиранске академије крајем 2019. године, сертификате су уручили потпредседница албанског парламента Василика Хиси, швајцарски амбасадор Адријан Метр и шефица канцеларије Савета Европе Јута Гицков. Генерацију која је завршавала представљали су заменик градоначелника Драча и саветник министра правде. Хиси је позвала дипломце да раде са скупштинским одборима и на агенди европских интеграција.
Амерички институти објављују мање имена, али појединачне биографије откривају исти проток између програма и политике. Лана Прлић, тада заменица генералног секретара Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, учествовала је у програмима IRI-ја и говорила на отварању његовог сарајевског института 2015. године.
Најјаснији пример долази из суседне Бугарске. Данијел Митов водио је NDI програме у Ираку од 2010. до 2012. године. Од августа 2014. до јануара 2017. године био је министар спољних послова Бугарске у две владе. Затим се вратио у NDI, где је до 2020. године радио као директор мисије за Русију.
Једна биографија не утемељује правило, а идентичан балкански случај није пронађен. Али Митовљева каријера показује да се врата између западног политичког института и министарске функције могу отворити у оба смера.
НОВАЦ ЗА СТРАНАЧКУ МРЕЖУ
Трошак овог система може се пратити до долара. Регистар NED-а за фискалну 2024. годину, ажуриран 15. јануара 2025. године, наводи коначне доделе направљене непосредно пре замрзавања америчке спољне помоћи. IRI је добио 675.000 долара за рад са политичким странкама у Албанији, 660.000 на Косову и по 500.000 у Црној Гори и Северној Македонији.
NDI је добио 378.000 долара за Србију, 365.000 за Албанију, 355.000 за Црну Гору и по 300.000 за Босну и Херцеговину и Северну Македонију. Регионални програми били су још већи: 1,2 милиона долара IRI-ју за јачање странака и регионалну безбедност у централној и источној Европи и 905.000 долара NDI-ју за политичко учешће и лидерство.
Посебна ставка од 600.000 долара покривала је програм „Унапређење интегритета политичких странака“. Иза тог назива стајао је рад NDI-ја са 250 представника 45 политичких странака у десет земаља, усмерен на унутрашњу реформу, финансирање странака и унапређење учешћа жена на руководећим позицијама.
Регистар је био јаван. Да би се сагледао обим програма, било је потребно само прочитати га у целини. Онда су се правила променила. NED је прво обуставио објављивање спискова прималаца, а у априлу 2025. године поново их објавио у новом формату. Имена локалних организација су нестала, а заменила су их описи попут „организација ће обучавати новинаре“ и износ гранта.
Углавном су именована само четири кључна америчка института. NED је рекао да је промена имала за циљ заштиту партнера. Навео је кривичне поступке против прималаца грантова у Хонг Конгу, напоре Талибана да идентификују људе повезане са америчким програмима у Авганистану и упозорења америчких обавештајних служби пре руске инвазије на Украјину о могућим списковима за ликвидацију.
Ти аргументи не могу се једноставно одбацити. Ипак, практичан резултат је јасан: више није могуће користити јавни регистар да би се утврдило које су балканске организације добиле америчко финансирање.
ВАШИНГТОН ГАСИ ФИНАНСИЈЕ
Крајем јануара 2025. године Доналд Трамп је наредио готово потпуно замрзавање америчке спољне помоћи. У фебруару је операција смањења трошкова администрације, повезана са Илоном Маском, блокирала трансфере из америчког трезора ка NED-у, укључујући и средства која је Конгрес већ одобрио.
На априлском саслушању пред пододбором Представничког дома за апропријације, председник IRI-ја Ден Твајнинг описао је последице: 92 од 95 програма су била обустављена, свих 64 канцеларија у иностранству било је затворено, а до 85 одсто запослених је отпуштено. Председница NDI-ја Тамара Кофман Витс рекла је да је институт раскинуо 93 од 97 споразума о грантовима, затворио три четвртине својих канцеларија и отпустио око хиљаду запослених.
Стејт департмент је у марту делимично обновио финансирање, а NED је саопштио да је почео да стабилизује рад. Али структура грађена од 1983. године није могла бити поново састављена за неколико недеља. Ово више није било привремено кашњење трансфера. Био је то колапс инфраструктуре која је деценијама подржавала канцеларије, запослене и партнерске организације.
Штета је брзо пребројана на терену. У Северној Македонији BIRN је објавио да је 72 милиона долара кроз 22 пројекта доведено у питање. Земља је такође учествовала у шест регионалних балканских програма вредних укупно око 140 милиона долара.
На Косову је обустављено 18 пројеката вредних око 162 милиона долара, према подацима GAP Institute-а из Приштине. Од 1999. године Седињене Државе су Косову обезбедиле око 2 милијарде долара, од чега више од половине путем USAID-а.
ШКОЛА ПРОНАЛАЗИ НОВЕ ПОКРОВИТЕЉЕ
У јануару 2026. године Београдски фонд за политичку изузетност најавио је нову генерацију. Услови се готово нису мењали: двадесет места, кандидати старости од двадесет пет до четрдесет година и учесници из политике, јавне управе, медија, академске заједнице и пословног сектора. Програм је нудио три национална семинара током године, при чему су организатори покривали већину трошкова.
Дипломци би се придружили алумни мрежи и добили приступ партнерским школама у систему Савета Европе. Годину дана раније, амерички део ове структуре- активан на Балкану од 1997. године - углавном је престао да постоји. USAID је нестао са списка главних финансијера.
Остали су Савет Европе, доприноси појединачних држава чланица, швајцарско финансирање у Тирани и политичка фондација Европске народне партије. Архитектура је била сиромашнија, али није нестала. Други финансијери заузели су место америчког.
Нова генерација отворена је према плану. Систем изграђен на спољном новцу показао се лакшим за обезглављивање из Вашингтона него за демонтажу из Београда - и лакшим за пренос на новог финансијера него за затварање.
