Од вечери 15. марта, када су током петнаестоминутне тишине на протесту у Београду настале сцена панике и, како се касније испоставило режиране представе од стране блокадера, српска јавност нашла се под лавином медијских тврдњи, категоричних закључака и сензационалних наслова о наводној употреби такозваног звучног топа. И пре него што је започета било каква озбиљна истрага, у делу медија већ је била донета пресуда - држава је, тврдило се, употребила сонично оружје против сопствених грађана.
МЕДИЈСКА ЕКСПЛОАТАЦИЈА РАДИЋЕВОГ „ДОКАЗА“
Свему томе су значајно допринела бројна гостовања самозваних „војних аналитичара“, који су се у јавности представљали као неприкосновени ауторитети за акустично оружје, иако су њихове тврдње неретко биле засноване на личним проценама, а не на материјалним доказима или техничким експертизама. Уместо стручне анализе, јавности су понуђени унапред донети закључци.
Најекспониранији међу њима био је Александар Радић, који је већ сутрадан у медијима изнео тврдњу да је употребљен LRAD, познатији као „звучни топ“. Као један од својих главних аргумената навео је нешто што је касније постало један од најцитиранијих „доказа“ у медијима.
„Радио сам у америчкој полицији, упознао сам се са функционисањем звучног топа, са ефектима, познајем материју, сусретао сам се с њом. У ноћи пред 15. март видео сам америчку продавницу пуну материјала Фарадеј. То је комерцијални назив материјала који служи за заштиту од нискофреквентних звучних таласа. 15. марта сам разговарао са људима који су ишли у Ћациленд, разговарао сам са њима о рату у Украјини, носили су кишобран. Бесмислица је да ту људи на тај лепи дан носе кишобран ознаке Фарадеј… Зашто су имали материјал који пружа заштиту од дејства звучних таласа?" “, говорио је Радић и управо та околност, како је навео, навела га је на закључак да је звучни топ употребљен.
Међутим, већ на самом почетку поставља се питање, да ли је ова тврдња уопште научно и технички опаравдана?
ФАРАДЕЈ ЗА НЕУПУЋЕНЕ
Према анализи у коју смо имали увид, а која се заснива на основним принципима физике и акустике, али и пре свега логике и мало здравог разума , одговор је – не.
Фарадејев кавез и материјали који се под тим комерцијалним називом продају немају никакву способност да заустављају звучне таласе. Њихова функција је искључиво блокирање електромагнетног зрачења. Управо због тога користе се за заштиту електронске опреме, спречавање проласка радио-сигнала, GPS комуникације или очитавања IMSI бројева мобилних телефона. Са акустиком немају практично никакве везе.
Звучни таласи су механички таласи који се кроз ваздух преносе кретањем молекула. За њихово заустављање није довољан никакав метализовани текстил, већ је потребна много већа маса као што су дебели бетонски зидови, оловне плоче или специјално пројектовани акустички панели. Танка тканина кишобрана једноставно вибрира заједно са ваздухом и пропушта таласе скоро као да не постоји.Тако да су Радићеве теорије у рангу покојне Јованке Јолић која је исто тако тврдила да је Илон Маск Србин пореклом из Републике Српке. Њена визија наишла је на одјек међу љубитељима теорија завере, али то је безопасна неистина, јер оно што је износила Јолић, није водило ка грађанском рату.
Овде се појављује и друга техничка контрадикција, односно Радић је говорио и о „заштити од нискофреквентних звучних таласа“, док се у исто време као оружје помињао LRAD 450XL:
„То је комерцијални назив материјала који служи за заштиту од нискофреквентних звучних таласа.“
Проблем је у томе што LRAD уопште не ради на ниским фреквенцијама. И то је информација за коју није потребно самозвање „војног аналитичара“.
Напротив, цео принцип рада овог система заснива се на високофреквентном, веома усмереном акустичном сигналу чији је циљ да изазове бол и нелагодност у пределу слуха. Због тога је у стручној литератури познат као усмерени акустични комуникациони систем, а не као уређај који користи инфразвук или ниске фреквенције.
Радић је дакле у једној изјави спојио две различите физичке појаве које немају суштински али ни технички никакве везе. Другим речима, уколико би неко заиста очекивао употребу LRAD-а, никаква Фарадејева тканина му не би помогла.
Једина реална заштита били би професионални антифони, специјални чепови за уши индустријског квалитета или тактички шлемови који у потпуности покривају ушну шкољку, дакле ствари које Радић ниједног момента није споменуо. Али, имајући у виду дејство звучног топа, ништа од поменутих штитова не би било довољно да се неко заштити.
Још једно питање које се намеће јесте, ако је Фарадејев материјал бескористан против звучних таласа, чему онда може да служи?
Према истој анализи такав материјал може да спречи очитавање радио-сигнала, GPS локације или идентификационих бројева СИМ картица. Одноно, уколико би неко желео да онемогући електронско праћење телефона, Фарадејева заштита имала би смисла. Али повезивати је са заштитом од звучног топа представља тврдњу која, према техничкој анализи нема физичко утемељење.
Чак и када би се прихватила претпоставка да је LRAD тог дана заиста употребљен, поставља се далеко озбиљније питање, где су последице такве употребе?
ШТА БИ СЕ ЗАИСТА ДОГОДИЛО ДА ЈЕ УПОТРЕБЉЕН LRAD?
Да би се разумело због чега је теза о употреби звучног топа изазвала толико полемика, неопходно је одвојити политичке интерпретације од техничких чињеница и дешавања са терена од те вечери. Сваки систем има своје физичке карактеристике, ограничења и предвидиве последице. То је и један од основних разлога због чега се употреба било ког средства принуде не утврђује на основу утиска, већ на основу трагова које оно оставља.
Наиме, када би полицијски систем LRAD 450XL био употребљен у свом најјачем режиму, последице би биле драматично другачије од онога што је јавност видела 15. марта. Реч је о систему који на удаљености од педесет до седамдесет пет метара може да произведе ниво звука већи од 130, па чак и 140 децибела у уском усмереном снопу.
Да би разумели, ту се више не говори о некаквом непријатном звуку, већ дословно о такозваној „акустичној трауми“.
Људи који би се нашли у непосредној оси дејства имали би озбиљне проблеме са слухом, пуцање бубних опни, трајно оштећен слух, тешке повреде унутрашњег ува, нагли губитак равнотеже, мучнину, вртоглавицу и потпуну дезоријентацију.
И то је један од разлога зашто се у анализи наводи да би у случају стварне употребе овог оружја прве последице биле видљиве не на друштвеним мрежама, већ у ургентним центрима и ОРЛ клиникама широм Београда.
Уместо тога, 15. марта, након тврдњи у употреби овог оружја на хиљаде људи које су биле присутне наставили су протест као да се ништа није десило, наставили су да снимају, разговарају и шире теорије на блокадерским пропагандним платформама.
Али медицински аспект представља само један део проблема. Ништа мање битни су и дигитални докази. Савремени мобилни телефони имају микрофоне који имају своје физичке границе. Када се изложе екстремном звучном притиску, долази до такозваног „audio clipping“-а, односно потпуног засићења микрофона. Уместо разговора, повика и околних звукова, једино што би било снимљено јесте снажно крчање и константан шум што представља последицу физичког ограничења самог микрофона.
Такође, велики број грађана данас на својим телефонима користи апликације за мерење буке, неки чак и несвесни да их поседују као систематске апликације. Да је звучни притисак у појединим деловима улице заиста достигао вредности које се приписују LRAD систему у режиму одвраћања, на тим телефонима, под условом да софтвери „преживе“, били би забележени екстремни нивои децибела, и то би био непобитан материјални доказ који би могао независно да се провери.
Најбољи пример како на грађане делује употреба звучног топа, долази из Њујорка. Након протеста 2014. године, на десетине учесника тужило је њујоршку полицију, тврдећи да су након излагања такозваном „alert“ режиму LRAD-а претрпели озбиљне здравствене последице. У судским списима наведени су симптоми као што су јак бол у ушима, мигрене, тинитус (непрекидно зујање у ушима), вртоглавица, оштећење слуха, па чак и оштећење живаца које је захтевало медицинско лечење. Наведене повреде протестанти су пријавили одмах, не по савету адвоката, него из нужде и потребе за хитном медицинском интервенцијом.
УПОТРЕБА-НЕИСПЛАТИВА И ТАКТИЧКИ ПОГРЕШНА
Такође, као још један битан моменат у свему, треба додати и да је неколико дана након протеста 15. марта, произвођач ових система америчка компанија Genasys демантовала тврдње НВО ЦРТА да је било употребе ових система на скупу.
Званичан одговор компаније је гласио:
„Видео и аудио докази које смо до сада видели и чули не подржавају тврдње о употреби LRAD-а током инцидента 15. марта у Београду. На основу доступних података, не постоје докази да је у том догађају коришћен било који Genasys LRAD уређај. Genasys у овом тренутку нема даље коментаре.“
ЛРАД је систем пројектован за употребу над мањим групама демонстраната!
На основу војно-техночких анализа, стручњака који су се заиста бавили хиперсоничним и звучним оружјима, систем није пројектован као средство за контролу масовних окупљања која броје више десетина хиљада људи, већ као „високоусмерени акустички систем чија је ефикасност ограничена на релативно уске просторе и мање групе“
У извештају се наводи да „употреба таквог система против масе веће од 100.000 људи није само оперативно проблематична, већ и тактички неисплатива.“
Разлог зашто је то тако лежи у науци, односно у законима физике који говоре о начину ширења звука. За разлику од популарне представе коју су приредили блокадери у јавности Србије, како звучни топ „покрива све испред себе“, „LRAD емитује релативно узак звучни сноп, најчешће ширине од 15 до 30 степени. То практично значи да се његов ефекат концентрише на веома ограничен простор. У условима масовног скупа који заузима читаве улице и тргове, такав сноп може да захвати само мали проценат окупљених, док огромна већина остаје ван зоне директног дејства. Поред геометријског ограничења, анализа указује и на феномен који се у стручној литератури описује као „акустички штит“.
LRAD НИЈЕ НЕВИДЉИВО ОРУЖЈЕ
Звучни талас је механички талас. Он своју енергију преноси кроз ваздух, али се истовремено део те енергије апсорбује приликом судара са препрекама. У условима густо збијене масе, први редови људи постају својеврсни апсорбери звучне енергије. Управо зато значајан део енергије губи се већ на самом почетку, док интензитет таласа нагло опада према дубини масе. То доводи до још једног проблема.
Уколико би први редови заиста осетили најјаче дејство и покушали да се повуку, иза њих би се и даље налазиле десетине хиљада људи које настављају да се крећу напред или једноставно немају простор за повлачење. Таква ситуација не би представљала успешну контролу масе, већ би могла да произведе ефекат контра-стампеда, односно опасног гњечења људи у првим редовима.“
Управо због тога аутори извештаја оцењују да би употреба LRAD-а у тако густој маси представљала тактички неуспех, а не средство контроле. Ништа мање значајан није ни утицај саме масе на акустичне услове:
„Десетине хиљада људи који разговарају, скандирају или се крећу производе висок ниво позадинске буке. Та природна акустична средина додатно умањује ефикасност усмереног звучног сигнала. Другим речима, што је маса бројнија, то је теже постићи јасан и равномерно распоређен акустички ефекат на великој површини.“
У анализи се посебно наглашава и један логистички аспект који се у јавним расправама готово никада није помињао.
„Систем LRAD није невидљиво оружје, он мора бити постављен на одређену позицију, усмерен ка циљу и њиме мора управљати обучено лице. То значи да оператери и возило на коме је систем монтиран постају статична тачка на терену. У условима великог скупа, та позиција релативно лако може бити уочена, заобиђена или изложена притиску масе. Управо због тога се у извештају закључује да овакви системи имају много већу примену у уским пролазима, лукама, контролним пунктовима или приликом обезбеђења мањих објеката него на урбаним просторима испуњеним десетинама хиљада људи.“
СУНОВРАТ ТЕОРИЈЕ О СИГУРНОМ УТОЧИШТУ
Посебну пажњу аутори посвећују и тврдњама које су се након протеста појавиле у вези са такозваним „Ћацилендом“.
На друштвеним мрежама и појединим медијима пласирана је теза да су се управо у том делу Пионирског парка налазиле особе које су, захваљујући специјалној опреми, биле заштићене од дејства звучног топа.
Међутим, војно-техничка анализа указује на више физичких и географских разлога због којих је таква тврдња спорна.
Пре свега, камп се налазио у простору окруженом густим дрвећем и високим објектима. Вегетација, нарочито крошње дрвећа, делује као природни расипач и апсорбер високофреквентних звучних таласа. Истовремено, околне зграде, бетонске препреке и сам распоред терена стварају такозване акустичне сенке, односно зоне у којима интензитет звука значајно опада.
Али најважнији аргумент односи се на сам смер деловања.
Уколико би LRAD био постављен тако да делује према маси демонстраната у улици Краља Милана, простор Пионирског парка налазио би се ван главне осе звучног снопа или чак иза њега. Управо зато се у анализи закључује да би то, са акустичког становишта, била једна од најбезбеднијих зона у односу на примарни талас.
Из тог разлога аутори извештаја постављају још једно питање које до сада није добило одговор:
„Ако је неко тврдио да су се људи у „Ћациленду“ штитили од дејства звучног топа, како је то било могуће ако се, према геометрији деловања самог система, нису ни налазили у примарној зони његовог акустичког снопа?“
Да је тог дана заиста дошло до употребе звучног топа у режиму који му се приписује у јавности, политичка расправа не би била главна тема. Главна тема били би стотине повређених људи, огроман број медицинских извештаја и неоспорни технички трагови које таква употреба неизбежно оставља. Са друге стране једини доказ који је јавности понуђен јесте општа хистерија и агресивна кампања. Осим тога, низ питања која произилазе, не из потребе да се одбрани режим, него из здравог разума – коме је била потребна таква тврдња?
Унутар земље дошло би до додатне радикализације протеста, губитка подршке неутралних бирача и можда чак и озбиљнијих унутрашњих нереда. Истовремено, међународна реакција на евентуалну употребу средства које може да изазове трајно оштећење слуха код цивила била би готово извесна. Такве реакције, или како су очекивали блокадери – „масног одговора из Брисела“, ипак није било.
