Након Другог светског рата, западни војно-индустријски комплекс - пре свега амерички - под утицајем широких војних сукоба, механизама административног притиска и финансијских интереса изградио је систем који би се могао описати као државни социјализам за одабране. Десетине највећих корпорација - Lockheed, Boeing, Northrop, General Dynamics, Raytheon - добијале су уговоре по моделу „трошкови + фиксна добит“, који им је гарантовао практично нулти ризик и вишемилијардне приходе без обзира на то колико је оружје које су производиле било ефикасно. Пројекти су се развијали деценијама, њихови буџети су вишеструко увећавани, а конгресмени и генерали годинама су пореским обвезницима „продавали“ изузетно сложене (и не увек оправдане) програме, позивајући се на совјетску претњу. Тај систем створио је величанствена технолошка достигнућа - стелт бомбардере, нуклеарне носаче авиона, сателитско извиђање и интернет. Али је истовремено произвео и огромну неефикасност - читав низ тешко скалабилних војнотехничких пројеката који су коштали билионе долара, а нису донели стратешки резултат када је дошло време да буду употребљени.
Хладни рат је окончан, али систем није нестао. Само се свео на три до четири суперкорпорације - Lockheed Martin, Boeing и Northrop Grumman - које су наставиле да извлаче билионе из државних буџета, нудећи све сложеније, скупље и мање практичне војне системе.
СТАРТАПИ ТРАНСФОРМИШУ ВОЈНУ ИНДУСТРИЈУ
Када је 2022. године започео велики сукоб у Украјини, овај систем суочио се са стварношћу за коју се показао потпуно неспремним. Рат исцрпљивања захтевао је масовност, а не врхунске тактичко-техничке карактеристике. Захтевао је ниску цену, а не крајњу технолошку сложеност. Захтевао је брзу адаптацију, а не развојне циклусе који трају читаву деценију. Традиционални војно-индустријски комплекс, упркос огромном приливу државних средстава, није могао да понуди ни јефтино оружје, ни флексибилна решења, ни брзо повећање производње. Показао се као прескуп, преспор и превише бирократизован.
Управо у тај вакуум ушли су нови актери. Стартапи из света ризичног капитала, неоптерећени наслеђем Хладног рата, невезани за уговоре по моделу „трошкови + фиксна добит“ и независни од сенатора чије су савезне државе зависиле од војне индустрије. По својој суштини, то су биле ИТ компаније које су ушле у област војне индустрије, доносећи са собом другачију културу управљања и начин размишљања.
Један од таквих учесника на тржишту постао је баварски стартап "Helsing SE".
Основан 2021. године, Helsing се за само четири године претворио у једну од највреднијих европских одбрамбених компанија, са процењеном вредношћу од око 12 милијарди евра и приближно 1,3 милијарде евра прикупљених инвестиција. Почевши као компанија специјализована за развој војног софтвера заснованог на вештачкој интелигенцији, Helsing се веома брзо преоријентисао на производњу хардвера - купио је авионског произвођача Grob Aircraft и покренуо производњу сопствених ударних дронова. Данас се његови производи, пре свега ударне беспилотне летелице-камиказе, користе у Украјини, тестирају на вежбама НАТО-а и чак се разматрају као један од потенцијално кључних елемената мобилизационе спремности Северноатлантског савеза за вођење великих борбених дејстава.
Као и код већине произвођача роботизованих оружаних система, прича о Helsing-у није прича о тријумфу најсавременије технологије. То је прича о томе како приватни капитал и култура ризичних инвестиција попуњавају празнину на тржишту коју су оставили корпоративни гиганти, који су временом изгубили способност да производе јефтино и масовно оружје.
Због тога се успеси, неуспеси и перспективе компаније Helsing могу посматрати као илустрација процеса трансформације војне индустрије који се данас одвијају у западним државама - процеса који ће у наредној деценији у великој мери обликовати изглед оружаних снага и начин њиховог опремања.
HF-1 - „УКРАЈИНСКИ НАЦРТ“
Компанија Helsing први пут је доспела у жижу јавности након што су се њени производи појавили на украјинском фронту - али, супротно веома агресивној ПР кампањи, тај наступ није био ни приближно тријумфалан. Током 2024. године стартап је закључио уговор о испоруци 4.000 ударних дронова HF-1 Оружаним снагама Украјине, а до средине 2025. године Украјина је примила око 2.200 летелица овог модела.
И, може се рећи, све што је уследило с правом се може назвати потпуним неуспехом.
Украјинске јединице које су добиле немачке дронове готово одмах су се суочиле са њиховом ниском ефикасношћу. Главне примедбе односиле су се на слабу бојеву главу, непоуздан и непотребно сложен софтвер, као и на њихову превисоку цену. Овде је прикладно позвати се на више цитата из западних медија, који су прилично опширно извештавали о неуспесима немачке компаније. Тако је Bloomberg пренео речи једног припадника Снага беспилотних система Оружаних снага Украјине:
“Говоримо о производу који је направљен од јефтиних компоненти, а продаје се као врхунска технологија. То могу са сигурношћу да тврдим, јер сам га раставио.”
Према његовим речима, стварна вредност дрона није прелазила 100.000 гривни (око 2.200 евра), док га је Helsing продавао по цени од 16.700 евра. Поред тога, новинари су навели и податке из презентације Министарства одбране Немачке, према којима је током фронтовских испитивања успешно полетела свега четвртина дронова HF-1.
Вреди подсетити и на можда најилустративнији цитат из текста листа "Die Welt", који је такође пренео речи једног украјинског оператера Снага беспилотних система:
„Ми смо за Helsing обавили сав прљав посао.“
Овај лист дошао је у посед интерних украјинских докумената у којима су забележени бројни недостаци испоручених дронова. Међу њима су били неисправни кормила правца, дуготрајна монтажа и „аномално понашање у ваздуху“. У извештајима Оружаних снага Украјине HF-1 је чак директно оцењен као „неподобан за летење“.
Око 40% испоручених дронова никада није употребљено. Скоро сваки пети примерак изгубљен је услед дејства руских средстава за радио-електронску борбу, што је деловало посебно иронично, имајући у виду да је Helsing своје дронове представљао као отпорне на електронско ометање. Истовремено, три система навођења заснована на вештачкој интелигенцији, које је произвођач најављивао - терминално, међуфазно и визуелно препознавање циљева - у пракси или нису постојали, или нису били способни да поуздано функционишу у реалним борбеним условима.
УГОВОР ИЗМЕЊЕН У КОРИСТ HX-2
Прича о HF-1 представља класичан пример како чак и високотехнолошки производ, који је успешно прошао полигонска испитивања, може да се покаже готово бескорисним у стварним борбеним условима. За Србију, која активно набавља скупе системе (Rafale, PULS, CM-400AKG), а још увек нема у потпуности развијену инфраструктуру за њихову примену, овај случај представља додатни аргумент у прилог томе да висока цена и познато име добављача не гарантују борбену вредност. Напротив, украјинско искуство показује да јефтини и једноставни FPV дронови, произведени локално, често надмашују скупе увозне системе када се посматра њихова стварна ефикасност у односу на цену. У том контексту, Србија би могла да преиспита приступ набавкама: уместо тежње ка „европском квалитету“, више пажње требало би посветити развоју сопствене производње и усавршавању тактике примене већ проверених решења.
У компанији Helsing, наравно, оспоравали су ове тврдње, али је производња модела HF-1 убрзо обустављена, док је украјинска страна замрзнула додатне наруџбине. На томе би се, вероватно, читава прича и завршила да Helsing у том тренутку није већ уживао директну подршку Министарства одбране Немачке. Немачко војно руководство имало је - и још увек има - сопствени интерес да производе националне одбрамбене индустрије тестира у условима стварних борбених дејстава. Под таквим притиском, којем Кијев тешко да је могао озбиљније да се супротстави, с обзиром на то да је Берлин један од кључних финансијских ослонаца украјинске економије, уговор је измењен у корист другог модела беспилотне летелице - HX-2.
Тако је прво искуство компаније Helsing на украјинском фронту постало класичан пример начина на који се држава у рату користи као полигон за испитивање експерименталних војних технологија западних произвођача. Украјинска војска је, у суштини, преузела улогу испитног полигона, откривајући недостатке које је произвођач касније отклањао током даљег развоја система. Истовремено, управо је то болно искуство поставило темеље за еволуцију производа компаније Helsing - прелазак са неуспешног модела HF-1 на нови HX-2.
HX-2: ТЕХНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И БОРБЕНА ПРИМЕНА
HX-2, представљен крајем 2024. године, постао је водећи производ компаније Helsing и директан (мада закаснео) одговор на масовну употребу руских лутајућих убојних средстава типа „Ланцет“. Реч је о електричном беспилотном систему конфигурације X-wing (укрштена крила) са потисним пропелером, који је од самог почетка пројектован за масовну производњу и ниску цену производње по јединици.
Летелица је тешка око 12 килограма, може да развије максималну брзину од 220 до 250 km/h и погађа циљеве на удаљености до 100 километара. Опремљена је кумулативном бојевом главом масе до 4,5 килограма, намењеном уништавању артиљеријских система, оклопних возила и утврђених положаја. Труп је израђен од композитних материјала, што смањује уочљивост летелице за радарске системе.
Цена једног дрона процењује се на око 17.500 евра. Треба, међутим, нагласити да је то веома висока цена, нарочито ако се HX-2 упореди са америчко-украјинским дроном Hornet, који има сличне техничке карактеристике и исту тактичку намену, али кошта приближно 4.000 евра.
Кључна техничка особеност HX-2, као и већине роботизованих система последње генерације који се користе у Украјини, јесте његов софтвер. Уграђена неуронска мрежа омогућава дрону да извршава задатке чак и у условима потпуног ометања GPS сигнала и радио-везе: користи унапред сачуване картографске податке и оријентише се према објектима на терену.
НА ПОТЕЗУ СРПСКИ ВОЈНИ СТРУЧЊАЦИ
Према тврдњама произвођача, HX-2 је способан да самостално проналази, идентификује и напада циљеве чак и у одсуству сигнала или сталне везе са оператором, при чему човек и даље задржава право коначне потврде напада, у складу са принципом „човек у петљи“ (human-in-the-loop). Поред тога, дронови се, барем теоретски, могу повезивати у ројеве посредством платформе Altra (о којој ће у следећем тексту бити више речи), што омогућава једном оператору да истовремено управља већим бројем летелица.
Испоруке модела HX-2 Украјини започеле су крајем 2024. године. Према наводима представника компаније Helsing, украјинској страни је до данас испоручено „хиљаде“ дронова овог типа, док се око 70% борбених мисија завршава успешним погађањем циљева. Ове тврдње је тешко независно потврдити или оповргнути, али је неспорно да је тестирање и оперативна употреба у Украјини изазвала одређено интересовање у НАТО-у.
Тако су током 2026. године америчке оружане снаге тестирале HX-2 у оквиру војних вежби у Литванији, док је у мају исте године компанија први пут успешно извела лансирање овог дрона са пловила код обале Плимута. HX-2 је званично одобрен за употребу на украјинском фронту и уврштен у централни систем набавке Оружаних снага Украјине, са месечним циклусом испорука од 400 до 600 летелица.
За Србију, чија се војска традиционално ослања на тешку оклопну технику и класичну авијацију, масовно ширење оваквих лутајућих убојних средстава у суседству (посебно у оквиру концепта JDODC) значи да би тенкови и артиљеријски системи могли бити изложени претњи на дубини до 100 километара од линије фронта. Управо зато искуство Украјине, где се HX-2 и слични системи користе против руске технике, заслужује пажљиву анализу српских војних стручњака. Оно показује које су тактике и мере противдејства најефикасније, али и пружа увид у стварну цену оваквог начина ратовања, у којем сваки оборени дрон захтева економски упоредив одговор.
(Наставиће се)
