Претходних дана је наша јавност била упозната са налазима годишњег истраживања Европске комисије о ставовима грађана Србије према чланству земље у Европској унији.
Ово истраживање јавног мњења показује, између осталог, да 28 одсто грађана Србије има „негативну или веома негативну“ слику о Европској унији, док 32 одсто грађана Србије има о Унији „негативну или прилично негативну“ представу. Ово истраживање јавног мњења показује да поред изричитих присталица и противника чланства Србије у Европској унији, постоји и трећа, притом највећа група од 38 одсто, коју чине тзв. „неутрални“, тј. грађани који немају јасно дефинисану представу о Европској унији. Када су у питању главне предности чланства у ЕУ, грађани Србије су у овом истраживању јавног мњења на првом месту навели отворене границе и могућност путовања (41 одсто), потом бољи квалитет живота и животни стандард (32 одсто) и, најзад, финансијску подршку Србији од стране ЕУ (31 одсто). Што се негативних страна чланства Србије у ЕУ тиче, грађане Србије највише брине експлоатација природних ресурса (43 одсто), одлив младих (35 одсто) и то што би чланство у Унији угрозило сарадњу са Русијом (33 одсто). Као кључне области у којима би Европска унија требало да има значајнију улогу у Србији, грађани виде економски развој и трговину, здравство и борбу против корупције и за бољу примену закона.
ГЛАС НЕУТРАЛНИХ-ПРЕСУДАН У БУДУЋНОСТИ
Коментаришући резултате овогодишњег истраживања јавног мњења у земљама тзв. Западног Балкана и Турске, комесарка за проширење Марта Кос је посебну пажњу обратила на то да „грађани широм земаља партнера у проширењу јасно виде шта ближе везе са ЕУ значе у пракси - јачи мир и безбедност, шире економске могућности и боље перспективе за наредну генерацију“. Иако се за овај закључак Марте Кос, барем што се тиче Србије, тешко може наћи чврсто чињенично упориште у резултатима поменутог истраживања јавног мњења, њене речи недвосмислено сведоче о настојању бриселске администрације да грађанима земаља тзв. Западног Балкана Европску унију и даље идеализовано представљају као уточиште мира, безбедности и високог животног стандарда.
Почетком јуна представљени су и резултати истраживачког пројекта о ставовима грађана Србије према Европској унији, које је у јануару и фебруару ове године спровела агенција Нинамедија, на репрезентативном узорку од 1000 испитаника на територији Србије без Косова и Метохије, а за потребе једног од водећих НВО-промотера чланства Србије у Европској унији и чланици Националног конвента о ЕУ - Центра за европске политике (CEP).
Резултати овог истраживања расположења грађана наше земље према њеном чланству у Европској унији показују, такође, да поред две велике и бројчано приближно изједначене групације изричитих присталица и противника чланства Србије у ЕУ (39,8 одсто према 33,8 одсто), постоји велика група испитаника, више од четвртине или 26,4 одсто, који тренутно имају неутралан став према чланству наше земље у Унији. Притом би њихов глас био пресудан у будућности, у случају да буде расписан референдум о чланству Србије у Европској унији. Наиме, међу испитаницима који су се изјаснили да би изашли на референдум (85,3 одсто узорка), већина њих (41,6 одсто) би гласала за чланство, 32,4 одсто против, док мало више од четвртине (26 одсто) тренутно не зна како би гласало.
ПРОПАГАНДНИ СТЕРЕОТИПИ НЕ ОДГОВАРАЈУ РЕАЛНОСТИ
Да би садашњи „неутрални“ прешли у табор изричитих противника чланства Србије у Европској унији, али и да би се смањио садашњи проценат изричитих присталица чланства Србије у ЕУ, потребно је да се садашња перцепција Уније, која је конструисана уз помоћ позитивних пропагандних стеротипа доведе у везу реалношћу. Наиме, истраживање јавног мњења које је спровео Центар за европске политике показује, с једне стране, да се повећао број грађана Србије који верује да је „ЕУ више заинтересована за остваривање сопствених политичких и економских интереса у нашем региону него за стање демократије и владавине права“ (41,6 одсто) и да, сходно томе, њихов животни стандард неће порасти учлањењем земље у Унију (40, 9 одсто), али, с друге стране, и даље се евидентира релативно велики број наших грађана који верују да би се чланство Србије у ЕУ аутоматски одразило на пораст њиховог животног стандарда (30,5 одсто). И код питања утицаја чланства Србије у Европској унији на животни стандард појединаца ово истраживање јавног мњења бележи велики број неопредељених (28,5 одсто).
Када су у питању макроекономске користи од чланства Србије у Европској унији, проценат грађана Србије који верују у позитиван ефекат креће се, у зависности од питања, од 33,8 одсто до 45,5 одсто, док је удео оних који не предвиђају позитивне ефекте на економију Србије од чланства у ЕУ између 25,7 одсто и 34,2 одсто. Удео оних грађана који нису сугурни какви би били макроекономски ефекти од чланства Србије у ЕУ, креће се, у зависности од питања, од 23 одсто до 34,4 одсто.
УНИЈА СТРАХА А НЕ ВРЕДНОСТИ
Резултати наведених истраживања ставова грађана Србије према Европској унији показују да ће садашњи „неутрални“ или „неопредељени“ у наредним месецима највероватније бити циљна група новог таласа искључиво геополитички мотивисане пропаганде евроинтеграција земаља тзв. Западног Балкана, који је Брисел покренуо са самитом у Тивту. Притом, нови талас популарисања евроинтеграција у Србији и на целом простору тзв. Западног Балкана биће, по свему судећи, фокусиран на ширење страха од „балканског бурета барута“ и истовремено учвршћивање старе представе о Европској унији као „сигурној кући“. Уосталом, (зло)употреба страха налази се у темељима Европске уније, јер Унија, речју Адриана Северина, примарно је настала као „Унија страха“, а не „Унија вредности“, тј. темељне вредности је изнедрио, пре свега, страха од рата, а потом страха сиромаштва и глади.
Најновији резултати истраживања ставова грађана Србије о Европској унији показују да Унију један значајан броја наших сународника, отприлике трећина, и даље перцепира као мировни пројекат, иако је у стварности дошло до такве трансформације Уније да се о њој више не може говорити као примарно мировном и цивилном, тј. економском пројекту. Иако је одступање Уније од првобитних мировних циљева, који су утврђени и у Уговору из Лисабона од 2007. године, постало видљиво током рата у Украјини, добри познаваоци прилика у ЕУ одавно су скретали пажњу на тенденцију њене темељне унутрашње трансформације.
УБРЗАНА МИЛИТАРИЗАЦИЈА- ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД СТАРЕ ЕУ?
Тако је Радмила Накарада, која се свакао не може осумњичити за евроскептицизам, још 2006. године указала да се „ЕУ упутила ка стварању властите војне силе, ка постепеној трансформацији економске-политичке уније у војни одбрамбени савез“. Истовремено она истиче, да „то не значи да је ЕУ напустила цивилни и превентивни аспект у својој политици решавања сукоба/ управљања кризама, већ да војни/одбрамбени постаје присутнији и да се појављује проблем успостављања кохеренције између ова два тока, две врсте инструмената“. С тим у вези, ауторка указује да иако интерес унутар ЕУ „за развојем цивилне компоненте није нестао“, не може се, с друге стране, отклонити „бојазан да прети реална опасност да у будућности војна компонента надјача цивилне аспекте, да уместо цивилне силе ЕУ постане ‚нормална’ супер сила, која ће интервенисати на свим тачкама света где су њени безбедносни интереси угрожени“.
Полазећи од тога да су мировни и социјални пројекат „differentia specifica европског модела интеграције и развоја“, Накарада упозорава да ће напуштање мировног модела неминовно довести и до кризе социјалног модела ЕУ. Речју Накараде, „данас су све јачи гласови који позивају на одрицање од социјалног модела капитализма ради економске ефикасности и успешнијег прилагођавања нео-либералним глобалним токовима, повећања конкурентности у односу на нове економске џинове, као и гласови који теже робуснијој, тврђој Европи, Европи као војној сили“.
Ранија спора и не тако видљива милитаризација Европске уније, на коју је упозоравала Р. Накарада, а чији се корени налазе у одлуци Савета ЕУ из јуна 1999. године о формирању „снага за брзо дејство“, са почетком рата у Украјини добила је свој коначни епилог. Данас се већ може са сигурношћу констатовати да Европска унија није више мировни, па самим тим ни социјално-економски, већ превасходно војни и геополитички пројекат. О актуелној убрзаној милитаризацији Европске уније, која је у супротности са уобичајеним представама Уније код наших евроунијата-идеалиста, сведоче бројни подаци.
