Народна скупштина Републике Србије усвојила је 7. новембра 2025. године закон којим се мења суштина изборног процеса. У државно тело задужено за надзор бирачког списка и изборног процеса, по први пут у политичкој историји једне земље, на захтев Европске уније, ушле су две невладине организације са истим овлашћењима која имају остали државни чланови. Другим речима, кредибилитет избора зависиће од одлуке субјеката цивилног друштва које финансира страни фактор. Иако су ови резови објашњени потребом „усаглашавања са европским стандардима“, реч је о преседану непознатом било којој европској земљи.
ЗАДЊУ РЕЧ ИМАЈУ НВОs
Новоформирана Комисија за јединствени бирачки списак предвиђа десет чланова - пет чине представници власти, три долазе из редова опозиције и два су представници НВО сектора. Расподела позиција, иако изнуђена наметнутим обавезама из процеса евроинтеграција, делује прихватљиво, с обзиром на укљученост свих страна. Шта је онда проблематично?
Наиме, да би нека одлука била усвојена, за њу мора да гласа најмање 7 од 10 чланова, али ту постоји још један услов - од поменутих 7 гласова, минимално по два гласа морају доћи из сваке групе. Дакле, ни једна одлука не може проћи без гласова невладиног сектора.
У земљама Европске уније невладине организације имају право да посматрају изборе, објаве извештај са препорукама и укажу на нерегуларност. У Србија ствари стоје сасвим другачије. Суочена са условљавањем ЕУ, Србија је пристала да представници цивилног сектора западних служби утичу на процес који одлучује о легитимитету власти.
Оваквим законом, Србија није усагласила изборни процес са европским стандардима, него је под притиском Брисела, а услед свеопште друштвене и политичке кризе, прихватила нови, комбиновани модел надзора.
СУПЕРВИЗОР СА МИЛИОНИНСКИМ СУМАМА НА РАЧУНУ
Европска унија у сарадњи са ОЕБС-ом препоручила је 2022. измене у саставу изборне комисије, укључивање независних чланова, као и законске гаранције једнаког приступа медијима и забрану употребе државних ресурса у кампањи. Али оно што је изоставила као препоруку било је начин финансирања „независних посматрача“.
Црта и ЦЕСИД, две НВО које на простору Србије делују дуже од две деценије, све су само не независни посматрачи. Наиме, организације које желе да именују своје представнике могу то урадити уколико су најмање три пута биле акредитоване од стране Изборне републичке комисије у три изборна процеса, те, иако су фактички и Црта и ЦЕСИД, продужене руке Брисела, једине су две НВО које испуњавају услове прописане новим законом.
НВО ЦРТА делује на простору Србије дуже од две деценије. Оснивач, Вукосава Црњански, каријеру је започела крајем деведесетих године у омладинској групи странке Грађанског савеза Србије, како је својевремено рекла - НВО међу странкама. Црњански је међутим из формалне политике прешла у пропагандну и основала први облик фактчекера. Тако је прво дошло до оснивања Либералне мреже (Линет), невладине организације фокусиране на слободу медија, спречавање говора мржње, истицање случајева сукоба интереса, увођење идеје ограничавања обавезне војне службе и ангажовање студената на факултетима и универзитетима, које она описује као „острва слободе“ током Милошевићеве ере. Године 2008, инспирисани моделима провере чињеница коришћеним током председничке кампање Џона Мекејна и Барака Обаме, тим је представио сопствену платформу „Истиномер“ („Истинометар“) и почео да проверава чињенице на изборима у Србији.
Врхунац њеног рада била је трансформација Линета у Центар за истраживање, транспарентност и одговорност (CRTA) 2010.
ЦРТА је у фокус јавности доспела након што је у просторије ове НВО, која претендује да буде контролор и да одлучује о легитимности изборног процеса, ушла српска полиција по налогу Вишег јавног тужилаштва у Београду и то због постојања елемената кривичног дела Злоупотреба положаја одговорног лица и кривичног дела Прање новца из Кривичног законика.
Према расположивим подацима буџет ЦРТА за 2022. годину износио је око 2,8 милиона евра. Главни донатори су Шведска агенција СИДА, УСАИД, Rockefeller Brothers Фунд, амбасаде Велике Британије, Холандије и Немачке, као и ЕУ.
Да за ЦРТУ и поред свега нема зиме показује и стање на завршном рачуну, где је ова НВО у плусу преко 140 хиљада евра. Реч је о званичним подацима који не укључују споредне грантове, пројекте и финансије које се тек испитују.
Последњих дванаест месеци ЦРТА је активно учествовала у протестима које пре свега организују представници цивилног сектора, односно НВО и прозападне опозиција. Званично су подржали блокадерски наратив и оснивање студентске листе.
Све ове информације, јавно доступне, ЦРТУ ни на који начин не квалификују као НВО која би могла да понуди независног члана.
ОБЈЕКТИВНОСТ ПОДРЖАНА СТРАНИМ ДОНАЦИЈАМА
Оснивач ЦЕСИД-а, Марко Благојевић, јавности у Србији добро је познат још из времена студентских протеста 1996. и 1997. године, а затим и као оснивач ЦеСид.
Благојевић је друштвено-политички ангажован од 1993. године. Током студентских протеста 1996. и 1997. године био је члан Гавног одбора и Правног одбора Студентског протеста. Следеће, 1997. године био је један од оснивача и портпарол првог Студентског парламента Универзитета у Београду. Исте године с групом колега и професора оснива Центар за слободне изборе и демократију, прву домаћу организацију за посматрање избора, а 2005. године с групом колега оснива ЦеСид д.о.о једну од водећих домаћих агенција за истраживање јавног мњења и аналитику.
Иако је Благојевић заједно за Ђорђем Вуковићем и даље власник, на место извршног директора ове НВО долази Бојан Клачар. Једина разлика између ЦРТЕ и ЦЕСИД-а јесте у томе што су се чланови ЦЕСИД-а и сама организација више устручавали да коментаришу дешавање на улицама, задржавајући на тај начин, макар формално привид објективности. Међутим што се тиче спољњих партнера и спонзора, разлике нема. ЦЕСИД финансијски подржава већи број међународних донатора, него ЦРТУ.
Свакако не би требало заборавити да је ЦЕСИД прва организација која је у Србији применила систем паралелног пребројавања гласова, и да је на основу њене оцене проглашена победа Војислава Коштунице, иако су гласови, како је касније утврђено, тесно, али ипак били на тасу Слободана Милошевића.
ОД НОВЦА ДО ПОЛИТИЧКЕ МОЋИ
Европска унија је, корак по корак, и без иједног формалног прекршеног правила, успела да споји три одвојене структуре, препоруке међународних посматрача, финансијску подршку НВО сектору и све то кроз условљавање државе Србије кроз фондове, односно напредак у евроинтеграцијама. Прво се појавио извештај ОЕБС-а који је, у техничкој форми, навео да бирачки списак није довољно транспарентан и да не постоји независан механизам контроле. Затим је Европски парламент у резолуцији из фебруара 2024. године те препоруке претворио у политички услов. На крају, измене Закона о јединственом бирачком списку из новембра 2025. године претварају услов у институцију, са јасно дефинисаним местом невладиног сектора, не као посматрача, већ као кључну фигуру унутар самог система.
И тако долазимо до тога да Европска унија не контролише директно бирачки списак, нити га кроз свој цивилни сектор западних служби може мењати или брисати, али зато контролише сам исход.
Наиме, ако се списак не ажурира или комисија не постигне кворум, односно ако ЦРТА и ЦЕСИД, дакле обе НВО, не ставе свој потпис на извештај, Европска унија има формални основ да закључи да препоруке „нису спроведене“, да демократија „није унапређена“ и да Србија „није испунила услове“. Следећи корак је замрзавање поглавља, блокирање приступних фондова и одлагања сваког даљег политичког напретка. Другим речима, ако нема извештаја комисије, нема ни ЕУ, али не у смислу коначног приступања, већ у смислу новца и политичког легитимитета.
Суштина је да држава формално остаје власник изборног процеса, али невладине организације постају власници кључа. Њихово „да“ или „не“ одређује да ли избори имају легитимитет, што значи да изборни процес више није суверена одлука институција, нити израз воље народа, већ производ међународно-невладиног консензуса. Један њихов потпис постаје тежи од свих скупштинских процедура, свих гласачких кутија и свих листа.
НИ УСТАВ, НИ ЗАКОН НИ НАРОД
Под притиском Европске уније и зарад отварања кластера, Србија је 2022. усвојила уставне промене. Правосудни систем, у ком су се струковне НВО финансирале од истих „партнера“ и тако сабирале под једну капу, временом је у потпуности дошао под контролу Брисела и других западних центара моћи, завистан од страног утицаја и независтан од државе.
Захваљујући уставним променама које су дошле као још једна препорука од стране Европске уније кроз „усклађивања“, тужилачки и судски систем су за последњих 12 месеци довели Србију на ивицу грађанског рата.
У правосуђу нису институционализоване невладине организације, али су оснивачи и чланови управних одбора у потпуности преузели правосуђе. Стати на крај антидржавној и пре свега антиуставној самовољи овог одметнутог система значило би отварање Пандорине кутије, а опет допустити даље деловање може бити кобно по државу.
Иако не делује по истом систему, суштина измене изборног закона врло је слична. У овом моделу институције губе своју примарну функцију. Уместо да држава гарантује регуларност избора, она је сада у позицији да доказује да је регуларност одобрила структура која није део државе. Не одлучује више ни Устав, ни закон, не одлучује државни орган, што је најгоре – не одлучује ни народ, онај ко ставља коначни потпис јесу невладине организације. Уколико тај потпис изостане, ЕУ има оправдање да каже да „изборни услови нису испуњени“, што је у исто време и дипломатска порука и политичка санкција.
Таква конструкција ствара ситуацију у којој резултат избора постаје секундарна ствар. Главно питање више није ко је победио, него ко је резултат признао. Победа не произилази из воље грађана, већ из воље невладиног сектора. То је померање тежишта са суверенитета на одобрење, са уставне процедуре на међународни механизам верификације.
Државе се не губе преко ноћи, нити падају због једне одлуке. Оне се урушавају постепено, онда када се границе суверенитета померају неприметно, под изговором „усаглашавања са стандардима“, онда када институције пристану да се одрекну дела свог овлашћења у корист нечега што се назива „партнерством“, и тек много касније, обично када буде касно, схвате да су замениле своју уставну надлежност за туђе одобрење.
