Постоје географске области које одликује невелика пространост, али ванредно вредан положај („увећана положајна рента“) и карактеристична прошлост („вишак историје“). Обично томе треба додати хетерогену етно-религијску структуру, неко веома тражено природно богатство и нетипичан политичко-територијални статус. Такви региони увек су имали посебну геополитичку „специфичну тежину“ и наглашен „магнетизам“ за велике силе.
Стога, по правилу, представљају стални војно-безбедносни изазов и имају изражен конфликтни потенцијал. Онда када се глобалне коцкице сложе, такви региони постају предмет оружане агресије или, пак, идеални за примену false flag операција, а напад на њих лако се проглашава за casus belli и постаје окидач за ратни окршај ширих, регионалних, па чак и светских размера. У контексту традиционалног антагонизма Запада и Русије, превасходно актуелног оружаног сукоба у украјинској арени, то је несумњиво Калињинградска област.
ОД ПРУСКЕ ДО РУСКЕ ОБЛАСТИ
Калињинградска област је један од 89 федералних субјеката Руске Федерације, са статусом области – другим по рангу, одмах из статуса република. Ради се о најзападнијој административно-територијалној јединици, ексклави потпуно одвојеној од главнине руске територије, али интегралном делу њене државне целине. Са матицом Русијом повезана је акваторијално – Балтичким морем и његовим Финским заливом са Лењинградском области и федералним градом Санкт Петербургом. Од остатка руске територије одвајају је Литванија и Белорусија, односно Литванија и Летонија.
У том контексту, прворазредан значај има Сувалски коридор, који Калињинградску област раздваја од Белорусије, највернијег савезника Русије, односно повезује Пољску и Литванију. Широк је 65 километара ваздушног растојања, док је дужина пољско-литванске границе 104 километра. Њиме су трасирани кључни постојећи и планирани инфраструктурни и геостратегијски правци. Повезује „торзо“ ЕУ и европског дела НАТО са њиховим североисточним, прибалтичким panhandle-ом, те се сматра веома осетљивим на пресецање. С друге стране, раније уговорима регулисане транзитне везе Калињинградске области са Белорусијом/Русијом махом су због затегнутих руско-западних односа и украјинске кризе прекинуте или отежане до крајњих граница. Стога се Сувалски коридор оправдано сматра и колоквијално назива „геостратегијским пупчаником“, „зоном опасности“, „Ахиловом петом“, „врућим коридором“, чак „најопаснијим местом на свету“ где може букнути директан сукоб НАТО-Русија.
Како је од североисточног дела историјско-географске Источне Пруске настала Калињинградска област? Она је проистекла из пораза нацистичке Немачке и њеног територијалног сажимања. Тако је постала „ратни плен“ победничког Совјетског Савеза, тј. припала је Русији као једној од његових 15 република. Њеном средишту – Кенигсбергу, – где је рођен, читав живот провео, промишљао и писао славни Имануел Кант, 1946. промењено је име у Калињинград (по једном од бољшевичких лидера Михаилу Калињину), те је и читава област добила то име.
Калињинградска област има површину 15.125 квадратних километара. Поређења ради, незнатно је већа од, на пример, Црне Горе. Од нешто више од милион становника области, приближно половина живи у самом главном граду. Представља благо заталасану равницу глацијалног порекла. Позната је као „Ћилибарски крај“ јер се у области налази 90 процената светских резерви ћилибара (јанатара) – „балтичког злата“. Њен прворазредан геополитички и геостратегијски адут јесте што је истурена према западу и „пробија“ компактност ЕУ и НАТО. Уз то, излази на отворен Гдањски залив Балтичког мора, што је предност у односу на руску партиципацију у рањивом и на блокаду осетљивом Финском заливу.
ОД ПОНОРА ДО УСПОНА
Слично случају СФРЈ, где су унутрашње границе титоистички преварно представљане као „црте у граниту“, тако се и чињеница да Калињинградска област са Русијом није имала просторни континуитет није чинила важном. Све до комадања СССР. Немоћна Русија тога времена није могла да спречи да у том издвојеном делу своје територије зацаре различити облици масовне друштвене патологије – олигархизација, организовани криминал, системска корупција, наркоманија, проституција, шверц свега и свачега… Била је то цена „највеће геополитичке катастрофе 20. века“ (Путин).
На Западу, нарочито у ојачалој и ревандикацијски настројеној Немачкој, почела је да се „лучи пљувачка“. Она антируска и експанзионистичка. Све отвореније су пласиране пруско-носталгичне и пангерманске идеје о одвајању Калињинградске области од Русије, њеном „европском карактеру“ проистеклом из традиције Кенигсберга и Канта, враћању у састав „матице“ Немачке, па чак и формирању „четврте (независне) прибалтичке државе“ уз Литванију, Летонију и Естонију. Наравно, са задатком да додатно блокира приступ и утицај Русије на Балтику.
Русија је реаговала тромо, али ипак адекватно и не са неповратним закашњењем. Читаву Калињинградску област прогласила је за Специјалну економску зону, што је подразумевало читав низ подстицајних мера како би се смањиле последице изолације и учврстиле везе са целином руске територије. Финансијски је субвенционисала поморски теретни саобраћај, пореским олакшицама и смањеним социјалним доприносима за запослене помогла домаће привреднике и децентрализацијом знатно убрзала административне процедуре.
При томе, снажно је развила војно-индустријски комплекс који је „повукао“ остале гране привреде, а успела је и да енергетски сектор – нарочито снабдевање струјом и течним нафтним гасом – функционишу стабилно и у условима изолације потпуно аутономно… Штавише, на источном ободу Калињинграда, на речном острву Октјабрски недалеко од ушћа реке Прегоља у Вислањску лагуну, основала је „домаћу оф-шор зону“ где је привилеговала пословање фирми које враћају капитал изнет у иностранство. Све то – наравно, пре сукоба на украјинској позорници – привукло је чак и страна улагања са Запада, те је у то време Калињинградска област сматрана „новим прозором Русије ка Европи“ (аналог Санкт Петербурга).
РУСКА ПОРУКА ЗАПАДУ: НЕ ДИРАЈ У ОСИЊАК!
Сектор морске обале Калињинградске области је географски специфичан и геостратегијски важан – махом се састоји од две велике лагуне које су од пучине одвојене дугачким и уским пешчаним спрудовима (косе, лида). Једна од њих је Вислањска (Балтичка) коса која затвара истоимену лагуну (Калињинградски залив) од отвореног мора, односно широког Гдањског залива, а коју пресеца руско-пољска граница – истовремено граница ЕУ/НАТО и Русије. Вислањска лагуна има површину 838 квадратних километара, од којих 56 процената припада Русији, тј. Калињинградској области, а остатак Пољској. Има малу природну дубину од максималних 5 метра, али се до луке у Калињинграду каналски продубљује на 10-11 метара, тако да је пловна и за веће, морске бродове.
Калињинградски део Вислањске косе просечен је само једним каналом ширине око 400 метара, који је оивичен обалоутврдама и моловима, обележен сигнализацијом и редовно прочишћаван и одржаван. Представља „уско грло“ за цивилни, комерцијални морски саобраћај и несметано циркулисање Балтичке флоте руске морнарице, са седиштем у оближњој, врхунски опремљеној војно-поморској бази Балтијск унутар лагуне. Рањива је тачка која би несумњиво била мета на самом почетку евентуалног оружаног сукоба. У случају његовог зарушавања, база Балтијск била би блокирана, руски ратни бродови – ако би остали унутар лагуне (што би био дилетантски потез) – лаке мете НАТО-напада, а руска улога у „боци“ Балтичког мора, ионако ограничена „чеповима“ Скагераком и Категатом који нису у руским рукама, сведена на минимум.
Иначе, сведочанство ранијег војног значаја тога простора свакако је да су на самој Вислањској коси Немци 1934-39. за потребе Luftwafe направили за то време веома модерно опремљен војни аеродром Нојтиф. Имао је две бетонске писте чија је површина могла да се загрева током зиме. Нацисти готово да га нису употребљавали, савезници су га ипак бомбардовали, а Совјети су га користили једно време током Хладног рата. Сада је напуштен мада не и сасвим неупотребљив у случају сукоба. А потврда садашњег значаја је недавно пољско прокопавање канала кроз свој сектор Вислањске косе. Њиме је омогућен приступ морским бродовима луци Елблаг и у затегнутим односима Пољске (ЕУ/НАТО) са Русијом, избегнута зависност од проласка пољских пловила кроз руски канал. Томе треба додати и изградњу вештачког Естијског острва димензија два пута један километар у пољском делу лагуне, како се подвлачи „из безбедносних разлога“.
Калињинградска област данас је наоружана „до зуба“ и сматра се једним од најмилитаризованијих, али и најризичнијих региона у Европи. У њеној унутрашњости налази се база руског ратног ваздухопловства Черњаховск, са аеродромском пистом од 2.500 метара, на балтичкој обали смештена је база Донское, са кратком пистом од 500 метара и северозападно од главног града области је ваздухопловно-поморска база Калињинград-Чкаловск, са пистом од 3.500 метара. Недалеко је међународни цивилно-војни аеродром Храброво, чија писта има дужину 3.350 метара. Широм области су начичкане и многе друге војне инсталације, од радарских уређаја за рано упозоравање, до система за лансирање најмодернијих ракета различите разорне моћи и домета које могу носити конвенционалне и нуклеарне бојеве главе.
Број војника и укупног војног особља тренутно је тешко проценити због прелоцирања и попуњавања броја на украјинском ратишту. Мада, не може се сакрити да се раније мање формације трансформишу у веће, да се врши њихово стално мобилизацијско и тактичко проверавање, увежбавање и усавршавање. О техничком опремању и модернизацији како би били спремни за нове начине ратовања да се и не говори.
И све то је оно што је мање-више познато. Врх леденог брега! Калињинградска област је у војном и геостратегијском смислу „јеж са накострешеним бодљама“ и „руска западна тврђава“. Зато не чуди што је званична Москва упозорила како би у случају напада на то подручје употребила „свако оружје које има“.
