Последњих година Балкан је постао поприште убрзане милитаризације. Ипак, упркос расту војних буџета, оружане снаге региона, услед ограниченог искуства и стручности, нису у потпуности схватиле многе од суштинских промена које се дешавају у војној науци. Мало ко разуме да традиционална мерила војне моћи - број тенкова, дивизија и ловачких авиона - убрзано застаревају, уступајући место новим категоријама које још нису ушле у речник стратешког планирања.
Уколико дође до савременог рата, он вероватно неће личити на судар оклопних формација. Уместо тога, обележиће га засићење ваздушног простора јефтиним, тешко уочљивим и изузетно убојитим системима способним да паралишу позадину противника у року од неколико сати, чак и без формалне објаве рата. Овај прелазак са логике индустријског доба ратовања на логику дигиталног рата из темеља мења само схватање одбрамбене способности малих држава Балкана.
СТРАТЕГИЈА БЛОКА JDODC: РАКЕТЕ СУ СКУПЕ - ДРОНОВИ ЈЕФТИНИ
Искуства сукоба у протеклој деценији - од Нагорно-Карабаха до Украјине - показала су да одлучујући фактор данас често није сама линија фронта, већ удари дубоко у територију противника изведени из ваздуха. Некада су такве операције захтевале развијено ратно ваздухопловство или скупе ракетне системе. Данас ту улогу све чешће преузимају беспилотне летелице. Оне су јефтине, могу се користити у великом броју, а њихово заустављање традиционалним средствима може представљати неодржив терет за одбрамбени буџет једне државе.
Управо се на тој логици заснива стратегија блока JDODC - Хрватске, Албаније и такозваног Косова - који је формиран уз активну подршку Турске. Ослањајући се на турску технологију и украјинско ратно искуство, ови актери свесно граде војне капацитете усмерене не на тешку оклопну технику, већ на хиљаде лутајућих муниција, ударних дронова и извиђачких беспилотних летелица.
За Србију ово представља директан и озбиљан војни изазов. Хрватска се налази на свега неколико стотина километара од Београда, Албанија на јужним прилазима Србији, док се Косово налази непосредно уз административну линију Србије. У времену када чак и релативно једноставне лутајуће муниције могу достићи домет од 150 до 200 километара, а ударни дронови сатима патролирати ваздушним простором, такве удаљености више не представљају озбиљну заштиту.
Сваки већи логистички центар, ваздухопловна база или складиште горива на територији Србије може постати мета без потребе за преласком државне границе класичним средствима напада.
Као последица тога, Србија се суочава са ситуацијом у којој њен традиционални систем противваздухопловне одбране - без обзира на степен његове модернизације - наилази на изазов за који никада није био пројектован. Ракете су скупе; дронови су јефтини. Уколико се не пронађе асиметричан одговор, први сати било каквог будућег сукоба могли би се веома брзо претворити у рат против сопствене економије.
ИЗЛАЗ ИЗ ЕКОНОМСКОГ ЋОРСОКАКА
Од самог настанка ваздушног ратовања, системи противваздухопловне одбране заснивали су се на једноставном принципу: средство за пресретање мора бити ефикасније од циља који уништава. То је значило да су средства заштите неба - најпре тешки противавионски топови, а потом и ракете - коштала најмање колико и авиони или крстареће ракете за чије су уништавање била намењена. Међутим, појава масовно произведених беспилотних система срушила је ту логику подједнако темељно као што је појава оклопњача својевремено учинила застарелим дрвене флоте.
Данас се војни аналитичари, посматрајући однос трошкова офанзивних и одбрамбених система, суочавају са забрињавајућом стварношћу. Савремени извиђачки дрон или ударни дрон-камиказа може коштати од неколико хиљада до неколико десетина хиљада долара. Навођена противавионска ракета - чак и она намењена за противваздухопловну одбрану кратког домета против тактичких циљева - кошта стотине хиљада долара, док ракете за системе попут „Патриота“ достижу цену од више милиона долара. Када заштићени објекат не напада један дрон, већ десетине или чак стотине њих, сваки лансирни циклус скупе ракете пресретача постаје чин економског самоисцрпљивања.
Ова асиметрија има две димензије. Прва је финансијска: страна која се брани неизбежно губи битку у односу цене између циља и средства којим се тај циљ уништава. Друга је индустријска: залихе противавионских ракета су ограничене, њихова производња је сложена и дуготрајна, док се дронови могу производити у хиљадама примерака на децентрализованим производним линијама. Чак и ако систем противваздухопловне одбране успешно пресретне 90 одсто циљева, преосталих 10 одсто и даље може нанети критичну штету, док ће обнова потрошених залиха ракета захтевати месеце, ако не и године.
АРХИТЕКТУРА ЗАСНОВАНА НА БЕСПИЛОТНИМ ПЛАФОРМАМА
За Србију је ово питање посебно осетљиво. Арсенал ракетних система земља–ваздух наслеђен из југословенског периода, а допуњен руским и кинеским испорукама последњих година, представља ограничен ресурс који се не може брзо увећати у условима потенцијалних санкција и логистичких ограничења. У случају масовне употребе дронова од стране војног блока JDODC, који се свесно ослања на бројност роботизованих система и стратегију исцрпљивања, ови ресурси могли би бити потрошени за свега неколико дана интензивних борбених дејстава.
Излаз из овог ћорсокака не лежи у даљем усавршавању противавионских ракета, већ у суштинској промени самог модела противваздухопловне одбране. Ако је претња постала масовна, јефтина и децентрализована, онда и одговор мора бити симетричан. Једино економски одрживо решење јесте изградња архитектуре противваздухопловне одбране засноване на беспилотним платформама способним да пресрећу и уништавају непријатељске дронове.
Другим речима, против дронова се не треба борити ракетама, већ другим дроновима. Управо тај приступ - усавршен у условима најинтензивнијег ваздушног сукоба савременог доба - данас представља један од најзанимљивијих модела за сваку државу која се суочава са сличном претњом.
ОД ПРИВРЕМЕНОГ РЕШЕЊА ДО ЕФИКАСНОГ КОНЦЕПТА
У почетку су беспилотни дронови-пресретачи у војним круговима широм света посматрани тек као импровизована замена за класичне системе противваздухопловне одбране, настала као последица тешке ситуације у којој се нашла украјинска војска. Међутим, искуство последњих година показало је супротно. Уместо привременог решења, ови системи су се показали као промишљен и ефикасан концепт који се природно уклапа у постојећу архитектуру противваздухопловне одбране, преузимајући задатке које класични ПВО системи све теже могу успешно извршавати.
Основу овог концепта чини мали дрон-пресретач изграђен на платформи тркачког квадрокоптера - изузетно брзе и маневарски способне летелице првобитно развијене за спортска такмичења, где су велике брзине и нагле промене правца кретања од пресудног значаја. Цена производње оваквих система обично се креће између једне и пет хиљада долара, што их чини довољно јефтиним за масовну употребу. Опремљени бојевом главом тежине до пола килограма, овакви пресретачи могу уништавати не само извиђачке дронове већ и веће ударне беспилотне летелице, укључујући и лутајућу муницију.
Ипак, ефикасност овог оружја не зависи толико од самог дрона колико од система у који је интегрисан. Кључни предуслов за успешно деловање јесте постојање спољне мреже за откривање циљева. Сам пресретач нема сопствени радар и у потпуности се ослања на податке које добија од мреже земаљских радарских станица, акустичних сензора и оптоелектронских осматрачких пунктова. Управо овај распоређени систем открива приближавање непријатељских дронова, одређује њихове координате, висину и правац кретања, а затим прослеђује податке посади која управља пресретачем. Без таквог система - без јединствене мреже за надзор ваздушног простора - FPV пресретач постаје практично слеп, способан једино за случајни сусрет са циљем.
ОД ОТКРИВАЊА ДО УНИШТЕЊА ЦИЉА-НЕКОЛИКО МИНУТА
Сам процес пресретања релативно је једноставан. Након што добије прецизне координате циља, оператор покреће пресретач који великом брзином креће ка непријатељском дрону. Захваљујући изузетној маневарској способности и брзини која може достићи и до 280 километара на час, пресретач веома брзо смањује удаљеност до циља. Завршна фаза напада одвија се на основу визуелног контакта који оператор остварује путем FPV наочара. Циљ може бити уништен директним ударом или активирањем бојеве главе у непосредној близини, у зависности од конструкције пресретача и конкретне тактичке ситуације. Цели процес - од откривања до уништења циља - траје свега неколико минута, што представља кључну предност јер многи непријатељски дронови остају у ваздуху релативно кратко пре него што изврше извиђачки или ударни задатак.
Украјинско искуство показало је да овај модел није само одржив већ да је постао саставни део слојевите противваздухопловне одбране. Тешки ракетни системи и даље задржавају своју традиционалну улогу и остају спремни за дејство против балистичких ракета, крстарећих ракета и пилотиране авијације. Међутим, пресретање малих и јефтиних ваздушних циљева све више преузимају беспилотни системи. Они не представљају замену за класичне ПВО капацитете, већ њихову допуну, ослобађајући скупе ракете пресретаче економски неисплативих задатака и чувајући их за заиста стратешке претње.
За Србију, која тренутно не располаже ни масовном производњом оваквих дронова-пресретача нити развијеном радарском мрежом способном за њихово навођење, ово искуство представља више изазов него готово решење. Истовремено, оно пружа и значајну прилику: уместо да годинама развија потпуно нови концепт од почетка, Србија би могла да се ослони на технолошки приступ који је већ тестиран и усавршен у борбеним условима, прилагођавајући га сопственим географским карактеристикама и постојећој војној инфраструктури.
ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ
Украјинско искуство у развоју и употреби FPV дронова-пресретача за потребе противваздухопловне одбране не треба посматрати као егзотично решење настало искључиво у екстремним условима великог рата. Напротив, оно представља природну фазу еволуције противваздухопловне одбране до које ће пре или касније доћи све државе суочене са масовном употребом беспилотних система. Питање је само да ли ће до тог преласка доћи свесно, кроз учење на искуствима других, или под притиском стварног сукоба, када се цена грешака више не мери буџетским губицима већ уништеном инфраструктуром и изгубљеним људским животима.
У овом тренутку Србија, као и већина држава Балканског полуострва, не располаже ни капацитетима за масовну производњу специјализованих дронова-пресретача нити развијеном мрежом радара кратког домета способних да откривају мале ваздушне циљеве на ниским висинама. Постојећа структура противваздухопловне одбране пројектована је за другачије претње. Она је пре свега усмерена на одбрану од пилотиране авијације и већих ракетних система. Међутим, претња се померила ка лакшим, јефтинијим и бројнијим платформама, а ова промена захтева не само ревизију војне тактике већ и преиспитивање набавне политике и ширих приоритета у области одбрамбеног планирања.
Важно је избећи двије супротне заблуде. Прва је уверење да су традиционални системи противваздухопловне одбране постали застарели. Они и даље остају незамењиви у борби против авиона, балистичких ракета и тешких крстарећих пројектила. Друга је игнорисање појаве потпуно нове класе претњи. Раније није постојала масовно произведена лутајућа муниција способна да сатима кружи изнад бојишта у потрази за циљем. Није било ни FPV дронова који су артиљеријски дуел претворили у лов на појединачна борбена возила. Данас су ти системи стварност, а технолошки јаз између оних који се прилагођавају и оних који се и даље припремају за ратове претходних генерација наставиће само да расте.
ЕВОЛУЦИЈА А НЕ РЕВОЛУЦИЈА
Решење не лежи у покушају да Србија достигне блок JDODC по броју ударних дронова које може распоредити. Таква трка би Србију довела у структурно неповољан положај због разлике у ресурсима и приступу турским и украјинским технолошким ланцима снабдевања. Ефикасан асиметричан одговор мора бити изграђен на сопственој индустријској бази, која већ поседује дугогодишње искуство и знање у области војне индустрије и машиноградње. Циљ би требало да буде искоришћавање постојећих производних капацитета за развој и производњу дронова-пресретача намењених борби против масовних напада беспилотним системима - јефтиних, бројних и прилагођених управо тој намени.
Истовремено, од суштинске је важности разумети да дронови-пресретачи представљају само видљиви део много ширег система. Њихова ефикасност директно зависи од постојања свеобухватне мреже за откривање циљева, способне да идентификује мале ваздушне објекте на ниским висинама у сложеним географским условима Балкана. Планине, шуме и брдовити терен стварају бројне слепе зоне за класичне радарске системе. Због тога је, паралелно са производњом дронова-пресретача, неопходно улагати у мобилне радарске станице, акустичке системе за откривање и друге технологије надзора које могу повезати појединачне елементе у јединствену одбрамбену архитектуру.
Формирање оваквог слоја одбране не значи замену постојећих система противваздухопловне одбране. Напротив, реч је о додавању новог заштитног ешелона способног да преузме терет масовних напада дроновима, омогућавајући скупим ракетним системима и напредним радарским средствима да се усредсреде на истински стратешке претње. То није револуција већ еволуција - али управо та еволуција раздваја оружане снаге које су способне да се прилагоде савременом ратовању од оних које ризикују да понове грешке које су у другим сукобима већ плаћене крвљу.
Украјинско искуство јасно показује да у овој области не постоје универзална и унапред припремљена решења. Истовремено, оно доказује да правилно постављен циљ и паметно коришћење домаћих индустријских и интелектуалних ресурса могу донети значајне резултате чак и у условима ограничених могућности. Једино преостало питање јесте да ли ће тај циљ бити препознат и остварен на време.
