За Рамаза Сакварелидзеа и његове политичке анализе које, узгред буди речено, долазе са позиције доктора психологије, чуо сам од грузијске колегинице. Интервју који је Сакварелидзе лане дао порталу „ПолитРус“, а у којем је саопштио да се у Грузији појавио осећај да Европска унија није пријатељ, већ строги учитељ са показивачем у руци којим удара ученике по прстима уколико му се нешто не допадне, као да је описао Србију.
Ту је и његово опажање да грузијско друштво није јединствен субјект, да је политички подељено на присталице владе „Грузијског сна“, присталице такозваних „националаца“ и трећу категорију, коју чине они који не подржавају никога.
Рамаз Сакварелидзе опажа и да мешање странаца у живот Грузије, очигледно, иде наруку опозицији, при чему опозиција не може да се избори са „Грузијским сном“ путем избора, односно бројношћу својих присталица међу становништвом, па зато сматра да је притисак из иностранства оправдан, што се односи на оне који су присталице колективног „Националног покрета“.
Ту је и однос са САД, односно Сакварелидзеово опажање да је одласком Џозефа Бајдена из Беле куће престао притисак на Грузију, који је постојао раније.
Само из овог летимичног увида у Сакварелидзеове медијске наступе, јасно је да Грузија са Србијом дели много тога, односно, у првом реду, сложеност битисања на периферији Европске уније.
Србија и Грузија пролазе донекле сличан „еврпски пут“, уколико тако могу да кажем. Обе земље одбиле су да слепо следе спољнополитичку агенду Европске уније, односно пут директне конфронтације са Русијом, суочивши се притом са уличним протестима. Грузија је чак привремено обуставила свој „европски пут“. Европска унија је, барем што се Србије тиче, у јавности деценијама брендирана скоро колико и „Кока-кола“. За многе се Европска унија налази изван било каквог критичког сагледавања, она је као нека врста политичког аксиома, дакле истине која се не преиспитује и не доказује. Она је у свести дела јавности и даље економски, социјални и политички рај који једини може да нас „култивише“. Има ли живота изван Европске уније за народе са њених рубних подручја?
Допало ми се поређење са „Кока-колом“. Зли језици кажу да „Кока-кола“ није баш корисна за здравље. Ваш опис српског политичког тржишта тог варљивог напитка у потпуности одговара ситуацији у Грузији. Додао бих једну напомену у анализи таквог култивисања Запада – то није спонтана појава. Историја теорије баршунастих револуција почиње са Џинијем Шарпом, који још увек има много ученика. У њиховим уџбеницима пише да се у оним земљама, у којима Запад намерава да промени власт, мора непрекидно спроводити пропаганда Запада као највише инстанце доброг живота. То је нешто налик култу личности у политици. Такав култ је пожељан за сваког политичара. Запад је са истим циљем створио култ Запада. Тај култ представља политичко оружје и усмерен је, пре свега, против оних земаља које су потребне Западу. Требало би да се радујемо – уколико се интензивно гради култ Запада, значи да су наше земље потребне Западу.
Србија за Русију није везана државним нитима. Ми нисмо били део Руског царства или СССР-а, али је Русија била значајна, заправо најзначајнија подршка нашим прецима у њиховој борби за ослобођење од Отомаског царства и касније током Првог и Другог светског рата, што значи да је перцепција Русије у Србији увек актуелна, снажна и динамична. Са друге стране, Европска унија нас напросто поново ломи и тражи да заузмемо један ригидан политички и економски став, против Русије. На који начин народи, као што су српски и грузијски, могу да функционишу на геполитичким раселинама између Русије и Европске уније?
Њихово супротстављање и постојање великог простора рушевина, које су настале као последица судара држава, намеће једну политику која за мале земље делује нереално – хајде да градимо независну државу. Безбедност наших малих држава омогућићемо тако што ћемо за нашу безбедност заинтересовати различите велике државе и натерати их да нас штите, као што је то својевремено било са Швајцарском.
Када је у јесен 2024. године Грузија саопштила да замрзава свој „европски пут“, из Брисела су реаговали тако што је Европски парламент саопштио да је забринут за права „проевропских Грузијаца“, а избрне резултате у вашој земљи су једноставно прогласили за „изборну превару“. Постао је манир Европске уније да изборне резултате неповољне по њу аутоматски проглашава за нерегуларне и покрадене. Да не помињем скорашња изборна искуства у Румунији или Молдавији. Да ли је одлука Грузије да суспендује „европски пут“ изазвала проблеме у самој Грузији?
Када би у Грузији забранили „Кока-колу“, то би изазвало много веће незадовољство, него што то изазива затегнутост односа са Европском унијом. Европска унија не крије да у Грузији жели повратак на власт групе на челу са Михаилом Сакашвилијем, која је у сећању Грузијаца оставила крваве трагове. Због њене подршке тој групи, сама Европска унија губи рејтинг међу већином становништва.
Оно што упада у очи, јесте чињеница да је Грузија у пролеће 2022. године поднела захтев за чланство у Европској унији, а да јој је статус кандидата додељен већ следеће године. Уколико грузијски „европски пут“ почиње отприлике 2014, српски је почео 2000. и ми нисмо далеко одмакли, док су наши суседи, на пример Бугарска и Румунија, упркос лошијој економској и свакој другој ситуацији, експресно примљене. Да ли је Грузија могла да се нађе међу експресно примљеним државама само зато то се налази у непосредној близини Русије?
Украјина и они који су јој до сада помагали, желели су да се укључимо у рат против Русије. Ми смо после деведесетих неколико пута ратовали са Русијом и изгубили 20 одсто територије. Више то не желимо. Али, да смо насели на провокацију, вероватно би и нама отворили врата, исто као што су их отворили Украјини и Молдавији.
Кина је трећи чинилац који постаје све значајнији у Србији, али и у Грузији. Каква је улога Кине у Грузији?
У Грузији се са највећом надом гледа на везе са том великом и, што је најважније, мирољубивом земљом. Једини проблем за Грузију јесте неодређеност у односима између Кине и САД, јер су нам обе важне партнерске земље. Што се тиче стабилности, управо се у Кину полажу велике наде, као у земљу која је више заинтересована за мирну економију, него за рат. Са друге стране, Русија нам је одузела 20 одсто територије и тамо поставила своје базе. После рата 2008. године, немамо дипломатске нити друге односе са Русијом. Са Кином је обрнуто.
Упркос непостојању формалних дипломатских односа, економска сарадња Грузије са Русијом приметно расте. Може ли економска сарадња постати основа за процес који ће једног дана усмерити односе двеју земаља у конструктивном правцу?
Занимљиво би било чути на чему темељите тврдњу да се сарадња са Русијом проширује. Абхазија и Јужна Осетија су под руском окупацијом и многи Грузијци управо због тога на својим балконима истичу украјинске заставе. Мирно решавање проблема руске окупације представља сложен проблем за Грузију. Постављање питања, наравно, има своју логику. У уџбеницима о конфликтологији увек се сматра да економија помаже у превазилажењу сукоба, али сумњам да је психолошким методама могуће заборавити и опростити недавну окупацију територије и проливену крв. Постоји разлика између сукоба и злочина, а ово друго се не заборавља лако. Власти Грузије су више пута изјавиле да је разговор о унапређењу међусобних односа могућ тек након повлачења окупационих снага из Грузије.
У којој мери су САД присутне у Грузији и како оцењујете грузијско-америчке односе?
Ти односи се поново изграђују. За време Џозефа Бајдена били су разрушени од стране ултралибералних снага које су сада концентрисане у европским структурама. Узгред, Роналд Реган је говорио да ће се у будућности фашизам вратити у облику либерализма. Сада се обнавља мост између САД и Грузије који су либерали разрушили.
Председник наше земље Александар Вучић посетио је недавно Грузију. Чини се да две земље крећу путем сарадње. У којој мери Грузијци познају Србију и шта о њој заиста знају?
У Грузији Србију доживљавају као земљу са којом деле заједничку судбину. Почев од проблема сепаратизма, па до борбе за право да водимо независну и праведну политику, имамо исту судбину. Зато сам уверен да ће наше земље изградити истинско пријатељство, са великом перспективом.
