Током протекле две године, војно-политичка реторика на Балкану достигла је ниво какав регион није видео још од времена ратова у Југославији. Београд указује на милитаризацију такозваног Косова, где се у оквиру програма КБС 2028 распоређују турски ударни дронови и формирају јединице орјентисане ка „обезглављујућем удару“. Тирана и Загреб се, с друге стране, позивају на потребу одвраћања „српских амбиција“. У фебруару 2026. године, председник Србије Александар Вучић изјавио је да војни потенцијал Приштине, подржан од стране Турске, ствара неприхватљиве ризике за српско становништво на Косову и Метохији.
САВРЕМЕНИ РАТ НИЈЕ СУДАР ТЕНКОВСКИХ АРМИЈА
Одговор Београда били су уговори са Израелом вредни више милијарди: вишецевни ракетни системи PULS са ракетама Predator Hawk (домета до 300 км), извиђачки дронови Hermes 900 и C4ISR комплекси за спровођење мрежно-центричног управљања оружаним снагама земље. Истовремено, Хрватска, Албанија и Косово, под покровитељством Турске, формализовали су блок JDODC, стављајући нагласак на масовну употребу дронова - десетине Бајрактара, хиљаде лутајућих муниција и FPV дронова намењених да преплаве непријатеља чистом бројношћу. Формално се ово назива модернизацијом армија - али ако се фокус помери са саопштења за медије на географију и техничке карактеристике система који се набављају, слика изгледа сасвим другачије.
Искуство недавних сукоба - од Карабаха до Украјине и рата Израела против Ирана - показује да савремени рат све више личи на нешто сасвим друго од судара тенковских армија описаних у историјским уџбеницима прошлог века. Одлучујући фактор постаје не заузимање територије, већ паралисање командних система и критичне инфраструктуре противника у првих 48–72 часа. Прецизно оружје и извиђачко-ударни системи то омогућавају са готово хируршком прецизношћу. Ипак, термин „хируршки“ је варљив: последице удара на енергетске системе, транспорт и дигитално управљање за цивилно становништво и економије су катастрофалне, а опоравак траје годинама.
БАЛКАН-ЈЕДИНСТВЕН СКУП РАЊИВОСТИ
Балкан је идеално полигон за такав рат. Регион обједињује јединствен скуп рањивости: застарели енергетски систем (термоелектране старе 40–60 година, недостатак резерви), појединачне транспортне артерије (мостови преко Дунава, јадранске луке) и висок степен централизованог дигиталног управљања (као што показују експерименти Албаније са платформом e-Albania). Сваки удар може покренути каскадни колапс, док арсенали супротстављених страна - турски „рој“ и израелске ракете великог домета - савршено одговарају за гађање управо таквих система.
Нећемо расправљати о томе ко би у потенцијалном сукобу могао бити у праву. Бесмислено је тражити морално оправдање у ситуацији у којој ће за неколико година људи бројати мртве и израчунавати милијарде материјалне штете. Циљ овог текста је другачији: да се хипотетички рат сагледа очима инжењера и економисте. Да се покаже да чак и „чиста“ прецизна кампања која избегава директне ударе на стамбене зоне неизбежно претвара Балкан у зону хуманитарне катастрофе, чије ће последице погодити не само Србију, Албанију и Косово већ и целу Европу - кроз миграционе таласе, колапс транспортних коридора и потребу вишедеценијског финансирања реконструкције онога што је могло остати нетакнуто.
МАПА РАЊИВОСТИ: ЧЕТИРИ СЛОЈА БАЛКАНСКЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ
Свака расправа о последицама хипотетичког сукоба требало би да почне не бројањем батаљона и не анализом тактичких шема, већ мапом. Не војном - већ инжењерском. Јер савремени прецизни рат осмишљен је тако да прве мете нису војне базе већ објекти без којих ни војска ни држава не могу функционисати дуже од неколико сати: електране, мостови, комуникациони чворови и индустријски комплекси. У том смислу Балкан представља идеално окружење за мете, јер је инфраструктура региона изграђена у индустријској ери, када нико није размишљао о прецизном оружју, и од тада није претрпела суштинске промене.
ЕНЕРГИЈА: ДВЕ НЕДЕЉЕ РАТА- ГОДИНУ И ПО ДАНА БЕЗ СТРУЈЕ
Балкански енергетски систем је наслеђе Југославије и социјалистичке Албаније. То значи старе термоелектране на угаљ, недовољно диверсификоване мреже и одсуство модерних складишта или стратешких резерви. Регион се никада није припремао за могућност да његове трансформаторске станице буду погођене ракетама чија се одступања мере десетинама метара.
У Србији би примарна мета била Термоелектрана „Никола Тесла“ у Обреновцу код Београда. То је највећи енергетски комплекс у земљи: два блока Никола Тесла А и два блока Никола Тесла Б заједно обезбеђују између 47 и 52 одсто укупне производње електричне енергије у Србији. Искључење овог комплекса - чак и привремено, на неколико недеља - значило би губитак половине снабдевања електричном енергијом у земљи. Ни резервни капацитети ни увоз струје не би могли надокнадити овај дефицит: регионалне мреже већ раде на граници могућности, а суседне земље (Румунија, Бугарска, Мађарска) тешко да би извозиле струју док се рат одвија близу њихових граница.
На такозваном Косову ситуација је још тежа. Цели енергетски сектор зависи од две термоелектране на угаљ - Косово А и Косово Б - које обезбеђују скоро 100 одсто производње електричне енергије. Искључење чак и једног блока гурнуло би Приштину и северне области у потпуни мрак за неколико сати. Зими, на врхунцу грејне сезоне, то би значило не само губитак струје већ и прекид водоснабдевања и рада канализационих пумпи, замрзавање болница и парализу целокупне социјалне инфраструктуре.
Још један кључни чвор је каскада хидроелектрана на реци Дрини. То је прекогранични ресурс: Вишеград, Бајина Башта и Зворник раде на води која долази из Босне и снабдевају струјом три земље истовремено. Бране на Дрини нису само енергетски објекти већ и регулатори речног тока. Њихово уништење значило би не само губитак производње струје већ и ризик катастрофалних поплава низводно, све до места где се Дрина улива у Саву, а Сава у Дунав.
Обнова енергетских објеката оваквих размера не може се извршити брзо. Трансформатори за електране и трафостанице не стоје у складиштима у Београду или Тирани. Производе се у Европи и Кини, а рокови испоруке крећу се од једне до две године. Чак и ако би рат трајао две недеље, земља би могла остати без струје годину и по или две године. То није спекулација већ искуство Ирана након удара 2025. године, када је обнова енергетског система трајала месецима иако су размере разарања биле мање од оних које би потенцијални удар на балканске термоелектране могао изазвати.
ТРАНСПОРТ: КЉУЧНЕ АРТЕРИЈЕ- МОСТОВИ И ТУНЕЛИ
Балкан је регион са ограниченом транспортном повезаношћу. Не постоји мрежа алтернативних аутопутева као у централној Европи. Кључне артерије пролазе преко мостова и кроз тунеле који немају алтернативе. Онеспособљавање само једног објекта довољно је за прекид веза између севера и југа, истока и запада.
У Београду је такав објекат мост Газела преко Саве. Он је главна артерија Паневропског коридора 10, који повезује Загреб, Београд, Скопље и даље Солун. Десетине хиљада возила свакодневно прелазе преко Газеле, укључујући сав теретни транзит из Грчке и Северне Македоније ка централној Европи. Мост је изграђен 1970. године и темељно реконструисан 2011, али и након реконструкције остаје једини прелаз на том месту - не постоји други мост преко Саве на тој локацији. Рушењењ моста зауставило би не само Београд већ и целу север-југ логистичку руту.
У северној Србији сличну улогу има Мост слободе у Новом Саду преко Дунава. То је једини друмски мост у граду, који повезује Бачку са Сремом и даље са Мађарском. У новембру 2024. године, када се на новосадској железничкој станици срушила надстрешница и људи погинули, Мост слободе постао је симбол инфраструктурне рањивости - био је блокиран један дан током протеста, а град је одмах осетио шта значи остати без прелаза. Ако би мост нестао на годину и по дана, последице би биле катастрофалне.
Јужно од Београда, код Панчева, још један мост прелази Дунав. Његова посебност је што се налази у непосредној близини највећег српског петрохемијског комплекса - ХИП Петрохемија и Панчевачка рафинерија нафте. Удар на мост у комбинацији са ударом на постројење створио би двоструки ефекат: транспортни колапс и еколошку катастрофу са изливањем нафтних деривата у Дунав, који би их однео кроз Румунију и Бугарску у Црно море.
За Албанију и читав JDODC блок критична тачка је лука Драч. То је једини дубоководни излаз земље кроз који пролази огромна већина војног и комерцијалног терета. Управо преко Драча би стизала турска помоћ и НАТО снабдевање - све што је потребно за рат. Блокада луке одсекла би JDODC од мора. Албанија има још једну луку, Влору, али њен капацитет није упоредив са Драчом.
ДИГИТАЛНА ИНФРАСТРУКТУРА И КОМУНИКАЦИЈЕ
Последњих година Албанија је учинила нешто што ниједна друга земља у региону није смела: пребацила је 95 одсто државних услуга на јединствену дигиталну платформу - e-Albania. Порези, регистрација бизниса, издавање докумената, медицински картони, мобилизациони системи, плаћања - све је повезано са неколико дата центара.
Главни се налази у Тирани - центар за обраду података AKSHI. То је државни дата центар изграђен у оквиру програма „Дигитална Албанија“ током 2010-их, површине око 672 м², који опслужује више од 12 централних електронских услуга и око 60 државних агенција. Током 2025–2026. године, у близини, у току је градња новог велики дата центра ADC са капацитетом од 32 MW и могућношћу проширења до 100 MW (инвестиција - 100 милиона евра, партнер - израелска компанија).
Проблем је што су и стари и нови центар идеалне мете. Они нису под земљом и нису заштићени противваздушном одбраном као војне базе. Сателити их виде и њихове координате су познате. Ракета Predator Hawk са одступањем од неколико десетина метара погодила би директно у серверску салу. Сајбер напад могао би бити комбинован са физичким ударом како би се отежала обнова.
Други чвор је Кучова. Тамо се налази бивши аеродром који је НАТО претворио у логистички и обавештајни центар. Након сајбер напада на Албанију 2022. године, који су повезивани са Ираном, део резервних капацитета премештен је управо тамо. Кучова није само дата центар већ комуникациони и обавештајно-аналитички чвор Алијансе. Његово уништење погодило би не само албанску дигиталну инфраструктуру већ и НАТО комуникације у региону.
Последице онеспособљавања ових центара лако је предвидети на основу онога што се већ дешава током обичних техничких кварова. У фебруару 2026. године Америчка привредна комора у Албанији упозорила је на проблем: e-Albania је радила нестабилно, услуге су се гасиле, приступ је био ограничен, а компаније нису могле испуњавати регуларне обавезе. То се десило иако нико није гађао дата центре. Ако би такви удари били изведени, Албанија би упала у административни хаос за неколико сати. Без e-Albania не би били могући ни мобилизација ни војна плаћања, ни логистика снабдевања, па чак ни основно управљање државом.
ИНДУСТРИЈА И ЖИВОТНА СРЕДИНА: ТЕМПИРАНЕ БОМБЕ
Постоји категорија мета код којих удари не производе непосредан војни ефекат, али стварају дугорочне последице које чине територију годинама непогодном за нормалан живот.
Таква примарна мета у Србији је петрохемијски комплекс у Панчеву. Он обухвата ХИП Петрохемију и рафинерију која прерађује нафту и гас и производи ђубрива, полимере и гориво. Комплекс се налази на обали Дунава, нешто ниже од ушћа реке Тамиш. Удар који би уништио резервоаре и производне линије довео би до изливања нафтних деривата и њиховог уливања у реку. За три до четири дана нафтна мрља стигла би до Румуније, за недељу дана до Бугарске, а за две недеље до Црног мора. Речни екосистем, који већ није у добром стању, претрпео би штету од које се не би опоравио деценијама.
Термоелектране на угаљ такође су еколошке мете. Када се униште депоније пепела и системи филтрације, тоне тешких метала, арсена и сумпора ослобађају се у ваздух. Балкански ветрови би те загађиваче раширили по целом региону. Пораст канцера и респираторних болести у радијусу од стотина километара био би неизбежан.
Хемијске фабрике у Србији и Босни представљају још једну категорију ризика. Такви објекти су расути широм региона. Многи од њих изграђени су у социјалистичком периоду и имају застареле системе безбедности. Директан погодак могао би их претворити у „локалне Чернобиле“ - без радијације, али са огромним токсичним емисијама.
Неопходно је разумети да је сва инфраструктура чврсто повезана. Без струје пумпе не могу покретати воду; без воде болнице не могу функционисати; без транспорта храна и лекови не могу бити достављени; без система дигиталне размене података немогуће је управљати оним што је остало. Уништење једног или два чвора покреће ланчану реакцију која онеспособљава цео систем без обзира на то где падну друге ракете. Балкан је релативно мали регион и све је близу једно другом. Удар на мост у Новом Саду осетиће се у Будимпешти; нестанак струје на Косову утицаће на електроенергетски систем Северне Македоније; изливање нафте у Панчеву стићи ће до румунске делте Дунава у року од недељу дана.
То није споредни ефекат рата. То је његов главни резултат.
Инфраструктурна катастрофа на Балкану не би била случајни нуспроизвод војних операција. Савремени арсенали укључених страна створени су управо за ударе на такве циљеве.
ТУРСКИ МОДЕЛ: РАТ КАО ПРОИЗВОДНА ТРАКА
Турска је производњу дронова претворила у производну траку способну да произведе десетине хиљада лутајућих муниција годишње. То нису ретки и скупи системи већ потрошни алати. За Балкан, са његовом компактном географијом, то значи могућност засићења неба изнад противника толиким бројем дронова да ниједан систем противваздушне одбране не може да се са тим избори.
Тактика турског „роја“ је вишеслојна: тешки дронови Бајрактар коригују ракетне ударе и нападају системе противваздушне одбране и комуникационе чворове лутајућим муницијама, отварајући пут мањим дроновима. Трансформаторска станица или контролна табла моста идеална је мета за FPV дрон са бојевом главом од пет килограма. Камиказе-дронови такође стварају сталан притисак: могу остати у ваздуху сатима, нападајући ремонтне екипе. Инфраструктура остаје у таквом стању не зато што се не може поправити, већ зато што више нема никога ко би то могао безбедно урадити.
Турски модел није заснован на прецизности, већ на маси и густини претњи. Рој од сто дронова може жртвовати осамдесет, али двадесет ће стићи до циља.
ИЗРАЕЛСКИ МОДЕЛ: ХИРУРШКИ УДАРИ ИЗ ПОЗАДИНЕ
Србија се ослања на супротан приступ: гарантовано уништење кључног циља једним ударом лансираним са удаљености са које противник не може открити лансер.
Ракета Predator Hawk (Elbit Systems) је тактичка балистичка ракета домета до 300 км, са бојевом главом од 140 кг и прецизношћу од око 10 метара. Време лета износи око осам минута. Лансирни системи PULS могу бити распоређени дубоко у позадини Србије, изван домета противничке ватре.
Означавање циља обезбеђују дронови Hermes 900 који могу остати изнад непријатељске територије до 36 часова. Циклус „откривање-удар“ траје 15-20 минута. Противник схвата да је напад у току тек када ракета већ пада.
Током првих 48 часова, док се противник још опоравља од шока, такве ракете могле би уништити све мостове преко Дунава, главне електране и дата центре.
ЕЛЕКТРОНСКО РАТОВАЊЕ И САЈБЕР РАТ
Физичким ударима претходили би напади у електромагнетном спектру. Турски систем KORAL потискује радаре противваздушне одбране, отварајући коридоре за дронове. Израелски систем Scorpius омета контролне канале и навигационе сигнале. Сајбер напади на SCADA системе управљања могли би искључити струју на великим подручјима без иједне експлозије.
КАКО БИ МОГЛА ИЗГЛЕДАТИ ПРВА 48 САТА РАТА (ХИПОТЕТИЧКИ)
Од 0 до 6 часова. Удари на дигиталну инфраструктуру: дата центар AKSHI у Тирани и НАТО чвор у Кучову. Албанија губи способност управљања државом, e-Albania престаје да функционише, а комуникације се прекидају.
6–12 часова. Транспортне артерије: мост Газела у Београду, Мост слободе у Новом Саду, мост код Панчева и лука Драч. Логистика стаје, резерве не могу стићи на фронт.
12–24 часа. Енергетски сектор: термоелектрана Никола Тесла (половина производње струје у Србији), термоелектрана Косово Б и бране на Дрини. Регион пада у мрак. Болнице раде на генераторима (гориво за два дана), водоснабдевање и системи грејања престају. Фебруар је.
24–48 часова. Завршни удари на трафостанице, складишта горива и индустријске објекте. Ремонтне екипе се не распоређују - мостови су уништени или су под нападима дронова. Обнова постаје немогућа.
До краја другог дана државе учеснице престају функционисати као оперативне државе. Оне и даље имају армије, али немају струју, комуникације, гориво ни муницију.
То није научна фантастика већ директно читање доктрина које су Турска и Израел већ примењивали у војним конфликтима последњих година. Инфраструктура би била уништавана не из окрутности већ зато што је то најбржи начин да се противник натера на капитулацију.
Проблем је у томе што капитулација не обнавља мостове нити враћа живот у замрзнуте градове.
КАТАСТРОФАЛНА НОВА РЕАЛНОСТ
Када војни планери говоре о првих 48 сати рата, користе изразе као што су „поремећај командовања“ и „енергетски колапс“. Иза таквог жаргона стоје врло конкретни процеси: пумпе стају, цеви се смрзавају, болнице остају без струје, а људи покушавају да се угреју у сопственим становима на температурама испод нуле. Балканска зима не опрашта техничке кварове - она их претвара у хуманитарне катастрофе.
ХУМАНИТАРНИ КОЛАПС
Балкански енергетски систем пројектован је на основу претпоставке да је струја увек доступна. Чим та претпоставка престане да важи, систем се готово тренутно урушава.
Пумпе за водоснабдевање раде на струју. Нестанак струје не значи само мрак - значи и да у славини нема воде. За неколико сати систем губи притисак, прљавштина улази у цеви и вода постаје небезбедна за пиће. Канализациони системи престају са радом. То постаје директан пут ка заразним болестима: тифус, дизентерија и хепатитис А враћају се на места где су били заборављени пола века.
Зими се томе додаје губитак грејања. Стамбене зграде у Србији, Албанији и на Косову зависе од централизованог грејања повезаног са топланама које користе исте термоелектране. На температурама од минус десет до минус петнаест степени Целзијуса, стан се претвара у ледени „џак“ за један или два дана, како је показало искуство украјинских градова.
Болнице имају резервне генераторе, али залихе горива обично трају само два или три дана. Након тога генератори стају. Хируршке операције прекидају се усред захвата. Инкубатори за новорођенчад се гасе. Пацијенти на респираторима умиру у року од неколико минута. Фрижидери са вакцинама и инсулином се одмрзавају. Болница се од места спасења претвара у мртвачницу.
Затим се урушава безбедност хране. Продавнице зависе од расхладне опреме и редовних испорука. Без струје, месо, млеко и замрзнути производи кваре се за неколико сати. Логистика стаје јер нема горива за камионе и мостови су уништени. За неколико дана почињу несташице у градовима. Цене ће експлодирати, али чак ни новац неће моћи купити храну - јер она физички неће постојати.
ЕКОНОМСКИ КОЛАПС И ТЕШКО НАСЛЕЂЕ ЕКОЛОШКЕ КАТАСТРОФЕ
Економије западног Балкана већ су крхке: зависност од увозне енергије, дефицити текућег рачуна и инфлаторни притисци. Након удара на инфраструктуру, оне би се урушиле за неколико недеља.
Процене пада БДП-а од 15–35 процената у првом кварталу заснивају се на стварном искуству: Украјина је изгубила око 30 процената БДП-а 2022. године. За Србију би губитак термоелектране Никола Тесла (половине националне производње струје) значио гашење половине индустрије - металургије, машиноградње и прехрамбене производње. Извозни сектори би први пропали: роба се не би могла ни производити ни транспортовати. Стотине хиљада радних места било би изгубљено. Социјална давања постала би немогућа за финансирање.
Обнова би захтевала инвестиције које ове земље немају - што значи године дужничке зависности од Европске уније. Али чак и са новцем из Брисела, опоравак би трајао деценију: трансформатори и турбине производе се у ограниченим количинама, док би инжењери и грађевински радници емигрирали или страдали.
Поред тога, постоје ствари које се новцем не могу обновити. Као што је већ поменуто, удари на петрохемијски комплекс у Панчеву изазвали би изливање нафтних деривата у Дунав, а речни екосистем претрпео би штету од које се не би опоравио деценијама.
НОВА РЕАЛНОСТ: НЕЋЕ БИТИ ПОБЕДНИКА
Када прође првих 48 сати, постаје јасна једна непријатна истина: појам „победе“ у таквом рату губи своје значење. Војни циљеви могу бити постигнути, територије заузете, непријатељске армије поражене. Али победничка држава наћи ће се у истом положају као и поражена: без струје, без функционалне економије, са отрованим рекама.
Замислите сценарио који Србија сматра оптималним: превентивни удар на базе дронова у Албанији и на Косову, након чега следи брза победа. Шта би Србија добила? Уништени мост Газела који је и њој потребан за економску активност и националну повезаност? Термоелектрану Никола Тесла која мора бити искључена због колапса напона? Петрохемијски комплекс у Панчеву који престаје са радом због распада логистике? Непријатељско регионално окружење за наредних тридесет година?
Сада замислите симетричан сценарио за JDODC: дронови потискују српску противваздушну одбрану, мостови су уништени, Косово је „очишћено“. Победа. А шта онда? Албанија остаје без луке Драч кроз коју би требало да стижу материјали за обнову. e-Albania више не функционише. Милиони избеглица из Србије стварају кризу коју Албанија не може апсорбовати. Економија суседне земље са којом је неопходна трговина лежи у рушевинама.
Балкан је сувише мали и сувише повезан да би један део региона могао напредовати док други гори. Рушење моста у Новом Саду погађа мађарске транспортне компаније. Изливање нафте у Панчеву трује румунску делту Дунава. Нестанак струје на Косову погађа електроенергетски систем Северне Македоније.
У савременој међузависној Европи локални рат није могућ - он неизбежно постаје регионална катастрофа.
РАТ У БЕОГРАДУ, ЗАГРЕБУ И ТИРАНУ-ПОСЛЕДИЦЕ У БЕЧУ, БУДИМПЕШТИ И ФРАНКФУРТУ
Званичници Европске уније често говоре о Балкану као о „дворишту Европе“ - проблематичном, али не нарочито важном. То је опасна заблуда. Кључни транспортни коридори који повезују Европу са Турском, Блиским истоком и Азијом пролазе кроз регион. Дунав је један од најважнијих водених путева у Европи. Ако се те артерије прекину, последице неће бити ограничене на Београд и Тирану, већ ће погодити и Беч, Будимпешту и Франкфурт.
Европска унија неће моћи остати по страни. Хрватска, која се активно припрема за потенцијални рат против Србије, чланица је ЕУ, а хуманитарна катастрофа размера сиријског грађанског рата (2011–2020) неизбежно би захтевала интервенцију. На пример, еколошка катастрофа на Дунаву директно би погодила Румунију и Бугарску - што значи да би ЕУ морала створити нови фонд за опоравак вредан десетине милијарди евра. Та средства не постоје; морала би бити преусмерена из других програма. А политичка ситуација у Европи већ је нестабилна - десничарске странке јачају, а буџетски дефицити расту. Додати томе миграциону кризу и потребу финансирања обнове Балкана могло би постати последња кап.
Једино рационално решење јесте спречити рат дипломатијом. Обе стране морају бити приморане да схвате да би чак и потпуна војна победа за њих значила катастрофу. Израелске ракете неће спасити Србију од замрзнутих градова, а турски дронови неће спасити Албанију од отрованог Дунава. Свако коришћење тих елегантних високопрецизних оружја против инфраструктуре суседа било би пуцањ у сопствену главу.
Али да ли су Брисел, Вашингтон, Анкара и Тел Авив спремни да реално процене шта се дешава и спрече катастрофу? За сада слика сугерише супротно: Турска шири своје присуство у Албанији, Израел потписује уговоре са Србијом, а Сједињене Државе мирно посматрају како се њихови НАТО савезници наоружавају једни против других.
Сви се припремају за рат, а нико не жели компромис.
НА БАЛКАНУ ЉУДИ- ИЛИ ЖИВЕ ЗАЈЕДНО, ИЛИ ГОРЕ ЗАЈЕДНО
Показали смо да је инфраструктура Балкана идеална мета за врсте оружја које активно набављају потенцијалне стране сукоба: стара је, централизована и без резервних система. Анализирали смо како би турски „ројеви“ дронова и израелске ракете могли уништити мостове, електране и дата центре у првих 48 часова. Показали смо да чак и „чист“ високопрецизни рат који избегава директне ударе на стамбене зоне неизбежно доводи до хуманитарне катастрофе, економског колапса и еколошке катастрофе. Описали смо како би се последице прошириле далеко изван региона, погађајући Европу миграционим таласом, уништењем транспортних коридора и потребом финансирања обнове која би трајала деценијама.
Једино питање које остаје - и оно није упућено војним аналитичарима већ политичарима — јесте да ли ће они успети да зауставе убрзавајућу спиралу насиља, или ће радије посматрати како модерна технологија претвара Балкан у рушевине. За сада одговора нема. Постоје само растући арсенали, милитаристичка реторика и илузија да се рат може добити.
Али историја Балкана учи супротно: овде нико заиста не побеђује. Овде људи или живе заједно - или горе заједно. Треће опције нема.
