Најплодотворнији трансатлантски однос јесте онај у којем Американци и Европљани размењују искуства, истовремено уважавајући чињеницу да политичка решења морају бити прилагођена националним околностима. Положај ICLC-а између та два света пружа прилику за повезивање креатора јавних политика, предузетника, грађанских лидера и будућих лидера са обе стране Атлантика. А пошто се мрежа ICLC-а простире и на Латинску Америку и друге регионе, видим да се развија нешто шире: не само америчко-европски дијалог, већ међународна мрежа у којој суверене државе и конзервативни лидери могу да уче једни од других, каже у разговору за наш портал Марко ван ден Бомхарт, регионални директор Међународног савета за конзервативно лидерство за Европу (ICLC).
Међународни савет за конзервативно лидерство (ICLC) релативно је нова организација која се не представља као политичка странка нити организација усмерена на изборе, већ као платформа за идеје, лидерство и међународну сарадњу. Коју су празнину у конзервативном покрету уочили њени оснивачи и зашто сте одлучили да преузмете руковођење њеним европским огранком?
Празнина коју је ICLC препознао не огледа се нужно у недостатку конзервативних странака, политичара или идеја. Њих има много. Проблем је у томе што они често делују у оквиру сопствених националних, политичких или институционалних оквира.
ICLC је основан како би обезбедио међународну инфраструктуру која би конзервативним лидерима, креаторима јавних политика, предузетницима, академским радницима, организацијама цивилног друштва и другима омогућила да размењују знања и граде односе преко државних граница.
Та разлика је важна. Не покушавамо да постанемо још једна политичка странка, нити да различитим земљама намећемо јединствен политички програм. ICLC своју мисију описује као изградњу трајне мреже која може да опстане и након појединачних избора и промена политичких циклуса.
То је био један од разлога због којих сам прихватио одговорност регионалног директора за Европу. У Европи постоје многи снажни конзервативни покрети, али сарадња међу њима често неповезана и некоординисана. Моја улога је да помогнем у успостављању веза: између земаља, између генерација, као и између Европе и конзервативних мрежа у другим деловима света.
За мене међународна сарадња и национални суверенитет нису у супротности. Истинска међународна сарадња треба да се одвија између држава сигурних у свој суверенитет, а не да од њих захтева да се одрекну свог идентитета или демократских овлашћења.
ICLC говори о слободи, националном суверенитету, слободном тржишту и традиционалним вредностима, као и о лидерима који размишљају у оквирима генерација, а не изборних циклуса. Како те принципе претварате у конкретно деловање у Европи и по чему се ICLC разликује од бројних истраживачких центара и мрежа које већ делују на континенту?
Прва разлика је у томе што је ICLC замишљен као мрежа људи, а не само као организација која се бави израдом извештаја.
Истраживања и анализа јавних политика јесу важни, али су важни и међуљудски односи. ICLC окупља политичке лидере, предузетнике, стручњаке за јавне политике, верске лидере и представнике грађанског друштва. Његове активности обухватају форуме, догађаје посвећене лидерству, расправе о јавним политикама, обуке и међународно умрежавање.
У Европи видим неколико области у којима се ти принципи могу преточити у конкретне расправе: национални суверенитет и супсидијарност, слобода изражавања, економска конкурентност, предузетништво, енергетска безбедност, демографска кретања, породична политика и очување културног идентитета.
Породица је посебно важна. У септембру сам, заједно са Скарлет Каролевом, заменицом директора ICLC-а за женско лидерство, учествовао у разговору у оквиру ICLC Europe под називом „Идентитет и породица: корени онога што јесмо“. То илуструје врсту разговора коју желимо да развијамо: не само да реагујемо на сутрашњи наслов у вестима, већ и да разговарамо о томе какво друштво желимо да оставимо наредној генерацији.
Декларација из Гватемале такође пружа увид у институционалну филозофију ICLC-а. Она повезује национални суверенитет са међународном сарадњом и изричито наводи да сарадња не треба да подразумева уједначавање националних програма. Тај принцип је изузетно значајан за Европу.
Европи није потребно да сви конзервативци размишљају истоветно. Потребно јој је да буде способна за сарадњу тамо где се њихови темељни принципи подударају.
Ко су данас кључни партнери и савезници ICLC-а у Европи, било да је реч о странкама, фондацијама или организацијама цивилног друштва?
Европа је и даље део мреже ICLC-а који се развија, па сматрам да је важно да у овом погледу будемо прецизни.
ICLC већ има растућу међународну структуру и јавно наводи активности у више од десет земаља, док се у новијим материјалима ICLC-а помиње мрежа која обухвата више од четрнаест држава на четири континента, укључујући Шпанију и Италију.
Међутим, направио бих разлику између формалних институционалних партнерстава и ширих односа које развијамо са политичарима, организацијама цивилног друштва, конзервативним мрежама, академским радницима и другим појединцима.
Мој задатак као регионалног директора управо је да проширим ту европску мрежу.
Не сматрам да ICLC треба једноставно да прикупља логотипе политичких странака и да то назива сарадњом. Желимо суштинске односе. Заинтересовани смо за људе и организације са којима делимо довољно заједничких ставова о суверенитету, слободи, слободном предузетништву, демократској одговорности, породици и владавини права.
Зато ће Европа у наредним годинама бити важна област раста ICLC-а.
Колико је искуство средње Европе значајно као модел за ову мрежу?
Средња Европа представља важан пример за проучавање јер су земље тог региона водиле нарочито интензивне расправе о суверенитету, националном идентитету, породичној политици, миграцијама, енергетици и подели надлежности између националних влада и европских институција.
Међутим, не бих тврдио да се политички модел једне земље може једноставно пренети у другу.
Мађарска није Холандија. Пољска није Шпанија. Италија није Румунија. Свака земља има сопствену историју, устав, политичку културу и бирачко тело.
Зато поука коју извлачим из искуства средње Европе није толико у преузимању појединачних политичких мера колико у политичком самопоуздању: у томе да владе и политички покрети постављају питање шта је у интересу њихових грађана, њихове културе и дугорочних националних интереса.
То се у великој мери подудара са нагласком који ICLC ставља на суверенитет. Међународна сарадња треба да јача нације, а не да брише разлике међу њима.
Конзервативне снаге у Европи јаче су него икада, а ипак су често подељене између различитих група и националних приоритета. Колико је реално изградити истински повезан европски конзервативни екосистем и какву улогу ICLC може да има у превазилажењу тих разлика?
То је реално ако престанемо да поистовећујемо сарадњу са униформношћу.
Европски конзервативци не слажу се око важних питања. Постоје различити ставови о економији, спољној политици, европским интеграцијама, одбрани и одговарајућем односу између националних влада и институција Европске уније.
Те разлике неће нестати, а нема ни потребе да нестану.
Функционалан конзервативни екосистем уместо тога може да препозна области заједничког интереса: национални суверенитет, демократску одговорност, безбедност граница, економску конкурентност, слободу изражавања, подршку породицама и принцип да политичке одлуке треба доносити што је могуће ближе грађанима, кад год је то разумно изводљиво.
ICLC може да обезбеди неутрално место за сусрете у оквиру шире конзервативне породице. Може да повеже политичаре са предузетницима, академским радницима, грађанским лидерима и међународним партнерима, а да притом не захтева да сви припадају истој парламентарној групи или политичкој странци.
Циљ не би требало да буде стварање једне европске конзервативне странке. Циљ би требало да буде успостављање снажнијих канала комуникације између људи који можда припадају различитим политичким традицијама, али препознају заједничке изазове.
Седиште ICLC-а налази се на Флориди, што му обезбеђује природну везу са америчким конзервативним покретом. Шта европски и амерички конзервативци могу да науче једни од других и како видите развој тог трансатлантског партнерства у наредним годинама?
Потенцијал тог односа је огроман.
Амерички конзервативци имају значајно искуство у изградњи политичке и грађанске инфраструктуре изван државних институција: локалних организација, програма за развој лидерства, истраживачких центара, донаторских мрежа, медијских платформи и организација које се баве јавним политикама.
Европа има нешто другачије да понуди. Имамо вековну националну историју, различите уставне традиције и непосредно искуство у настојању да се сарадња између земаља усклади са очувањем њихових посебних националних идентитета.
Ниједна страна не би требало једноставно да копира ону другу.
Најплодотворнији трансатлантски однос јесте онај у којем Американци и Европљани размењују искуства, истовремено уважавајући чињеницу да политичка решења морају бити прилагођена националним околностима.
Положај ICLC-а између ова два свијета пружа прилику за повезивање креатора јавних политика, предузетника, грађанских лидера и будућих лидера са обје стране Атлантика.
А будући да се мрежа ICLC-а простире и на Латинску Америку и друге регионе, видим да се развија нешто шире: не само америчко-европски дијалог, већ и међународна мрежа у којој суверене државе и конзервативни лидери могу да уче једни од других.
Када би конзервативци имали одлучујућу реч у институцијама ЕУ, којим би питањима приступили другачије: миграцијама и контроли граница, енергетској и пољопривредној политици, регулаторним оптерећењима малих предузећа или односу снага између Брисела и националних престоница?
Ова питања су међусобно повезана, али из перспективе коју заступам у оквиру ICLC Europe, суштинско питање је супсидијарност: које одлуке заиста треба доносити на европском нивоу, а које треба да остану у надлежности демократски изабраних националних влада?
Када је реч о миграцијама, конзервативне странке углавном стављају већи нагласак на контролу спољних граница, спровођење имиграционих прописа и национална овлашћења у погледу пријема миграната.
У области енергетике и пољопривреде, расправа се води о томе како ускладити еколошке циљеве са приступачношћу цена, енергетском безбедношћу, производњом хране и економским положајем пољопривредника.
За предузећа, нарочито мала и средња предузећа, сложеност прописа представља важан проблем, јер свака додатна административна обавеза троши новац и време које мање компаније не могу тако лако да обезбеде као мултинационалне корпорације.
А у основи свих тих питања налази се суверенитет.
Европска сарадња може бити драгоцена у области трговине, безбедности, инфраструктуре, истраживања и других изазова који превазилазе државне границе. Али сарадња не подразумева аутоматски централизацију.
Зато је мој омиљени принцип једноставан: Европа треба да сарађује тамо где сарадња пружа јасне предности, док одлуке треба да остану на националном или локалном нивоу кад год је то могуће.
То је много ближе идеји Европе снажних нација које добровољно сарађују него концепцији све централизованије европске државе.
Многи млади Европљани суочавају се са притиском због недостатка стамбеног простора, раста трошкова живота и политике која их игнорише. Да ли примећујете да су млади све отворенији према конзервативним идејама и како, имајући у виду ваше искуство одборника странке Форум за демократију (Forum voor Democratie) у Зутермеру и ваше ангажовање у међународној конзервативној политици, сагледавате актуелну политичку сцену у Холандији и место конзервативаца на њој?
Млади се суочавају са веома конкретним проблемима, а стамбена криза је можда најочигледнији пример у Холандији.
Холандија се суочава са значајним недостатком стамбеног простора, а све већи проценат младих и даље живи са родитељима. За многе младе људе питања становања, расположивих прихода, запослења и могућности да заснују породицу стога нису апстрактне политичке теме. Она непосредно утичу на њихов свакодневни живот.
То отвара простор свим политичким покретима, укључујући и конзервативне, да покажу да ли њихове идеје могу да понуде уверљива решења.
Такође, треба бити опрезан када се претпоставља да читава једна генерација размишља у истом политичком правцу. Млади Европљани су разнолики. Неки су прогресивни, неки конзервативни, док се многи не уклапају јасно ни у једну од те две категорије.
Оно што ипак примећујем јесте спремност дела млађих људи да преиспитују устаљене политичке претпоставке и разговарају о темама као што су национални идентитет, миграције, слобода изражавања, становање, заснивање породице и будућност Европе.
Политичка сцена у Холандији одражава ширу појаву уситњавања политичких снага. На парламентарним изборима 2025. године, Форум за демократију (Forum voor Democratie) освојио је седам посланичких места, док је странка JA21 освојила девет, а PVV двадесет шест. Ови резултати показују да се за гласове бирача на холандској десници сада надмеће више различитих странака, уместо да постоји један јединствени конзервативни блок.
И моје искуство у локалној политици у Зутермеру научило ме је нечему важном: политика, на крају крајева, постаје веома практична. Људи желе безбедно суседство, приступачан дом, проходне путеве, функционалне јавне службе и власт која их слуша.
Међународна политика никада не би смела да нас наведе да то заборавимо.
Тако видим и улогу ICLC-а. Организација може да расправља о великим идејама - суверенитету, слободи, породици, благостању и будућности западне цивилизације - али те идеје добијају смисао тек када се преточе у институције и политике које утичу на свакодневни живот људи.
Сматрам да будућност европског конзервативизма стога зависи од три ствари: стварања нове генерације лидера, изградње озбиљних међународних односа и очувања блиске везе са практичним проблемима обичних грађана.
Није неопходно да се сви конзервативци у Европи слажу у свему.
Неопходно је, међутим, да могу да разговарају једни са другима, уче једни од других и сарађују тамо где се њихови принципи и интереси заиста поклапају.
