У јавном простору последњих недеља све чешће се помиње такозвана „студентска листа“ као нови, наводно аутентични политички феномен који би требало да унесе свежину у српску политичку сцену. Део медија и друштвених мрежа третира ову појаву готово месијански, као спонтано скован израз „побуњене младости“, док се свака критичка опаска третира као доказ „неразумевања новог доба“. Ипак, иза привлачне форме и снажне симболике, остају бројна суштинска питања на која нико не нуди јасне и проверљиве одговоре.
ПОГРЕШНО ПИТАЊЕ: КО? ПРАВО ПИТАЊЕ: КАКО?
Најчешће постављено питање у вези са студентском листом гласи: ко ће бити на листи? Иако ни то није споредна ствар, много важније питање које се систематски избегава гласи како се та листа формира, ко је саставља и на основу ког легитимитета.
Као формални извор легитимитета најчешће се помињу такозвани студентски „пленуми“. Међутим, чак и површна анализа показује да је реч о структури чије је постојање, репрезентативност и демократски капацитет у најмању руку упитно. На пример, на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, који има око 6.500 уписаних студената, у најбројнијим пленумима, према изјавама организатора, учествовало је између 80 и 120 студената. То је мање од два процента укупног студентског тела.
Чак и ако прихватимо тезу да ти пленуми „постоје“, поставља се кључно практично питање: на који начин би такав неформални, ад хок механизам могао да произведе јединствену изборну листу са 250 кандидата за Народну скупштину Републике Србије? Како се одлучује ко улази, а ко испада? Ко има право вета? Ко потписује коначну листу? Ко сноси одговорност за њен састав? На сва ова питања одговор не постоји.
Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић је у једном од својих коментара истакао да „антипартијски сентимент сам по себи не производи демократију, већ често води ка новим, нетранспарентним елитама које делују без контроле и одговорности“. Управо то видимо у овом случају.
ПРАВНИ ОКВИР: ПОЛИТИЧКА СТРАНКА ИЛИ ГРУПА ГРАЂАНА?
Друго кључно питање односи се на правни статус студентске листе. Из самих објава и изјава актера на друштвеним мрежама јасно је да не желе да прерасту у политичку странку. То значи да ће, уколико уопште изађу на изборе, наступати као група грађана.
Процедура за учешће групе грађана на изборима за Народну скупштину Србије строго је дефинисана законом и изгледа овако:
Најмање десет грађана са бирачким правом сачињава споразум о образовању групе грађана и утврђује изборну листу кандидата за народне посланике. Након тога, група приступа прикупљању најмање 10.000 оверених потписа бирача као подршке изборној листи. Потписи се оверевају код нотара или у општинским органима, што подразумева и конкретне финансијске трошкове (које мора да плати физичко лице) Комплетна документација, заједно са овереним потписима, предаје се Републичкој изборној комисији (РИК), која потом одлучује о проглашењу изборне листе.
Тек у тренутку када РИК прогласи изборну листу, група грађана стиче статус званичног изборног учесника. Тада се отвара посебан рачун за финансирање изборне кампање, почиње званична кампања, под надзором Агенције за спречавање корупције и у складу са законом о финансирању политичких активности. Од тог тренутка, група грађана мора да има одговорно лице изборног представника, односно лице овлашћено за заступање, које је правно и финансијски одговорно за све активности, располагање средствима и поштовање прописа. По окончању избора, група је дужна да поднесе завршни финансијски извештај.
О свим овим техничким, али суштинским питањима нико из круга заговорника студентске листе не говори. А управо та тишина говори највише о њиховим стварним намерама и капацитетима.
ПОЛИТИКА БЕЗ ЛИЦА, ОДГОВОРНОСТИ И РЕАЛНОСТИ
За сада, такозвана студентска листа не постоји у реалном политичком и правном смислу. Она постоји искључиво као низ налога на друштвеним мрежама који, попут орвеловског „Великог брата“, издају саопштења, позиве и прогласе без јасно наведених аутора, потписа и одговорности.
Истовремено, појављују се изјаве појединих актера из редова такозване „грађанске“ опозиције који тврде да су позивани да буду део листе, али да су то одбили. Наводно једно од ретких „неспорних“ имена које се помиње јесте професор Мило Ломпар, иако ни о томе не постоји званична потврда.
Парадоксално, покрет који себе представља као алтернативу „партијској олигархији“ показује изузетно низак ниво унутрашњег демократског капацитета. Ниједан њихов процес није био транспарентан, ниједан није био демократски верификован, и ништа не указује да постоји намера да то у будућности буде промењено.
ЕЛИТИЗАМ, ИСКЉУЧИВОСТ И НОВИ ТОТАЛИТАРИЗАМ
Посебно забрињава идеолошки образац који се све јасније назире. У јавним наступима и објавама све је уочљивији отворени презир према демократији као таквој, јер како се имплицитно тврди „ћаци“ такође имају право гласа. Другим речима, они који немају „уредно збринуте зубе и факултете“ не заслужују да одлучују о будућности земље.
Такав став, који у себи носи елементе социјалног и културног расизма, представља директно одбацивање основних начела демократског поретка. Политички социолог Слободан Антонић у сличном контексту упозоравао да „када једна друштвена група почне да себе доживљава као морално и интелектуално супериорну, демократија постаје прва жртва“.
Истовремено, од постојеће опозиције се очекује безусловна жртва: да не учествује на изборима, али да стави на располагање своју инфраструктуру, теренске одборе, људе и ресурсе. То није позив на сарадњу, већ на политичко самоукидање.
ПОВЕЗАНОСТ ТЗВ. „СТУДЕНТСКОГ“ ПОКРЕТА И НВО СЕКТОРА
Уместо јасне одговорности и јавно проверљивих чињеница у јавном простору опстајавају: пленуми „без лица“, блокаде „без организатора“, донације „без трага“, медијска доминација „без уредника“, политички захтеви „без политичке одговорности“. Управо у тој магли настаје механизам који повезује улични активизам, поједине факултетске структуре и разуђени НВО сектор - не као појаве које случајно коегзистирају, већ као делове ширег екосистема са истим круговима људи, истим комуникационим каналима и, најважније, истим донаторским токовима.
Тзв. „студенти у блокади“ су потпуно нетранспарентни, као и тзв. пленуми. Ко доноси одлуке? Ко контролише ресурсе? Ко бира говорнике? Ко поставља политичке циљеве? Ко преговара у име већине? Ко објављује „ставове“ у име свих? Када на то нема одговора, то више није самоуправљање, већ техника управљања из сенке.
Ипак, познати су они који су покренули читаву ствар: неформалне организације Свиће и Став.
Годину дана пре пада надстрешнице у Новом Саду, Став је чак четири пута насилним методама – лупањем гласачких кутија и цепањем изборног материјала – прекидао изборе на Филозофском факултету, без икаквих последица. То није споредна епизода, већ тест институција: ако се у старту толерише насиље над изборним процесом на факултету, онда је јасно да ће сутра бити толерисано и насиље над поретком на улици.
Прва велика проба и испитивање подршке за будуће блокаде одиграли су се још у марту 2024. године. Недељама су трајали перформанси испред Филозофског факултета, уз медијску пратњу и активно присуство организација као што су Свиће, Став и „Антифашистички фронт 23. октобар“. У исто време, професори и асистенти на факултетима у Србији потписивали су спискове подршке професору Динку Грухоњићу због „прогона“. Тај „прогон“ се сводио на захтев групе студената да се покрене дисциплински поступак због снимка у којем Грухоњићев говор врви од мржње и нетрпељивости. Уместо институционалне процедуре, добијена је политичка мобилизација. Тако се дисциплинска одговорност претвара у „хајку“, а факултет у политичку позорницу.
КАДА СЕ СИСТЕМ ОЗНАЧИ КАО ФАШИСТИЧКИ...
Тачка симболичког прелома догодила се у децембру 2024. године на трибини „Фашизација друштва кроз фашизацију универзитета“. Модератор је био Динко Грухоњић, а говорници Мина Ђикановић, Павле Цицварић и Мила Пајић. Универзитет је проглашен фронтом, а свака институционална реакција означена као „фашизација“. Када се један систем означи као „фашистички“, онда је све дозвољено – од окупације простора, преко блокада, до елиминације другачијих гласова. У том тренутку блокаде престају да буду изузетак и постају политичка техника.
Потом се види образац: исти кругови су једини организатори затворених трибина на окупираним факултетима, једини гости „тајних пленума“, истакнути говорници на протестима и стални гласноговорници у медијима. Поред неформалних група, у првим редовима стоје добро познати актери НВО и прозападни покрети, а уз њих и политичке странке које се представљају као „грађански сектор“ и борци за демократију, али у пракси делују као продужена рука исте инфраструктуре. На једној страни се одржава привид „спонтане студентске побуне“, а на другој се, иза завесе, појављује стари механизам: организације, странке и мреже које годинама делују и на улици и унутар институција.
Ту се уклапа и политичка платформа „Проглас“. Актери су повезани преко протеста и истих спонзора, а онда и окупљени под једним политичким кровом. Истовремено се гура идеја „студентске листе“ - без студената на њој, идеолошки неартикулисана, али корисна као бренд који треба да прикрије чињеницу да су стварни носиоци структуре исти они који су доминирали улицом и медијима претходних година.
ТРАГОВИ USAID-А И ФОНДАЦИЈЕ ЧАРЛСА СТЈУАРТА МОТА
Кључ повезаности није само у људима, него у новцу. Иза разних организација које се представљају као борци за демократију, оснаживање заједница и људска права стоји мрежа финансирања. Заједнички именитељ су спонзори.
Кинеска влада тврди да NED делује као продужена рука ЦИА, преузимајући задатке који су некада били поверени овој агенцији, али данас отворено. Уместо тајних операција, спроводе се јавне активности усмерене на подривање државне власти у земљама чије политике нису усклађене са интересима САД. Као примери се истичу Украјина (Наранџаста револуција 2004. и Евромајдан 2013–2014), где су улагане десетине милиона долара у опозиционе групе и медије ради дестабилизације режима и постављања власти наклоњеније америчким интересима, као и Иран 2022. године, где је пружана подршка протестима против правила о ношењу хиџаба кроз сарадњу са дисидентима и медијима и финансирање кампања чији је циљ био изазивање немира и промене режима.
Када се та матрица спусти на локални ниво, долази се до тога да бројне организације повезане кроз заједничке пројекте и циљеве деле исте донаторске канале, а посебно се истиче веза са мрежом која се окупља око Траг фондације. Са декларативном мисијом да подстиче локални активизам и грађанско учешће, Траг фондација има улогу уског грла – посредника између страних донатора и домаћих актера који се процењују као пожељни носиоци друштвених промена. Ова организација је основана 1999. године у Лондону под називом Балкански фонд за локалне иницијативе, а данас делује под садашњим називом. Управо су USAID и фондација Чарлса Стјуарта Мота међу главним финансијерима ове организације. Траг фондација финансира пројекте локалних организација широм Србије. Да ли ће те организације бити локални политички актери такозване студентске листе?
НОВАЦ ОДРЖАВА ИНФРАСТРУКТУРУ
Истовремено се бележи присуство блокадерских професора и студената на конференцијама Фонда за хуманитарно право и РЕКОМ мреже, укључујући појављивања у Загребу и укључење Миле Пајић путем видео-линка из Хрватске.
Преко програма USAID-а, NED-а, European Endowment for Democracy, фондације Чарлса Стјуарта Мота и Open Society Foundations, Европске уније и бројних западних амбасада, односно истих оних структура које годинама финансирају тужилачка удружења, „струковне реформске савете“ и медијске платформе које под плаштом слободе говора врше политички утицај, кружи новац који одржава читаву инфраструктуру. То је иста мрежа која једном руком финансира „отворено правосуђе“, а другом држи микрофон на протесту.
Случај пуцњаве испред Народне скупштине огледало је тог система. За мање од 24 сата Тужилаштво за организовани криминал донело је одлуку да „нема елемената тероризма“. Без дубље анализе и истраге, без сагледавања очигледних елемената тероризма и везе са дешавањима са улица претходних 12 месеци, без узимања у обзир документоване везе са хрватским структурама, пиун Загорке Доловац, Младен Ненадић, одлучио је: нема мотива, нема ни политичке позадине.
Истовремено, исти круг који је контролисао истрагу у случају пада надстрешнице најбоље је показао како ова мрежа функционише. Када је Више јавно тужилаштво у Београду покушало да ради по закону, Загорка Доловац је лично интервенисала, силом одузела предмет и предала га Тужилаштву за организовани криминал, иако у њему није било ни трага тероризму. Једном преузимају без икаквог основа, други пут одбијају без иједног доказа, али је исход увек исти: заштита људи који припадају истом политичко-невладином кругу.
НИ ЗАКОНА НИ ПРАВДЕ
Тако се државне институције користе као заштитни зид. Када неко из њихових редова направи грешку, предмет се склања или се закон тумачи кроз интерне праксе; а када неко ван тог круга постане непожељан, систем се активира и све се одједном „усклађује по процедури“. У таквом одметнутом механизму више нема ни закона, ни правде – постоји само интерес и потреба да се очува мрежа. Јер све друго подразумева њен неминован пад.
Посебно забрињава ситуација у судству, јер управо Управни суд има велику улогу и моћ у проглашавању и тумачењу изборног процеса, као и у одлукама да ли је нека примедба изборних комисија оправдана или не, те у поништавању избора на бирачким местима.
Све што се дешавало претходних 12 месеци показало је, не да је систем труо, већ да је отрован – и да је сав отров изашао на видело, да је свака зверка показала своје лице. Зато је улог огроман.
Посебно забрињава идеолошки образац који се све јасније назире: елитизам, искључивост и клизање ка новом тоталитаризму. У јавним наступима и објавама све чешће се провлачи презирање демократије као такве, јер „ћаци“ такође имају право гласа. Другим речима, они који немају „правилно развијене зубе и факултете“ не заслужују да одлучују о будућности земље. Такав став, са елементима социјалног и културног расизма, значи директно одбацивање основних начела демократског поретка. Политички социолог Слободан Антонић је у сличном контексту упозоравао да „када једна друштвена група почне да себе доживљава као морално и интелектуално супериорну, демократија постаје прва жртва“.
ИЗБОРИ КАО СРЕДСТВО ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ?
Све указује на закључак да такозвана студентска листа неће допринети унапређењу демократије и владавине права у Србији. Напротив, она носи потенцијал да их додатно уруши. Одбијање разговора о изборним условима, одсуство било какве спремности за дијалог и инсистирање на што бржем изласку на изборе отварају легитимну дилему: да ли је некоме нешто обећано или се избори планирају као још један окидач за продубљивање нестабилности и уличних конфликата?
Наратив „ми или они“, „грађани против ђака“, већ је добро познат из других друштава и других историјских периода. Он никада није донео демократију. Донео је поделе, сукобе и на крају нове облике ауторитаризма, често много суровије од оних против којих се наводно борио.
ОДСУСТВО „РЕФЕРЕНДУМСКЕ АТМОСФЕРЕ“
Важно је нагласити да до стварања такозване референдумске атмосфере на изборима, на коју су поједини актери очигледно рачунали, неће доћи. И управо је то добра ствар. Покушај да се избори сведу на плебисцитарно изјашњавање „за“ или „против“, без политичког плурализма и јасно артикулисаних програма, није успео. Разлог је једноставан: већ сада је више опозиционих политичких странака јавно најавило учешће на изборима, чиме је онемогућена конструкција једне јединствене, наметнуте политичке линије под плаштом „општег народног фронта“.
Посебно је индикативно то што такозвана студентска листа није позвала све опозиционе странке да бојкотују изборе, већ само поједине. Та селективност открива суштину проблема: није реч о принципијелном ставу против „партијске политике“, већ о покушају политичког инжењеринга елиминације конкуренције и преузимања туђе инфраструктуре и бирачког тела без изборног легитимитета. Уместо демократског надметања, нуди се модел политичке супституције, у којем се од неких странака тражи да се саме повуку, како би простор био очишћен за један самопроглашени „аутентични“ покрет. То није пут ка демократији, већ ка новој форми политичке монополизације јавног простора.
У том смислу, питање није шта нам доноси студентска листа. Питање је колико ће нас коштати и колико ћемо дуго као друштво плаћати цену наметнутих подела и вештачки конструисаних наратива.
