Из Рабата о таласу протеста малдих, моралној мобилизацији за Палестину, балансирању Марока између Запада и арапске солидарности, те о растућој геополитичкој напетости са Алжиром говори истраживач јавних политика Аљуб Елкали. Он објашњава како се његова земља креће између западних партнера и обавеза према арапском свету, зашто енергетски пројекти у Магребу постају све важнији за Европу, због чега ривалство Марока и Алжира остаје један од кључних безбедносних изазова региона, као и због чега Турска, упркос снажној реторици, не може да води оштрију политику према Израелу. Анализа отвара поглед у један од најосетљивијих геополитичких чворова данашњице.
У Мароку, посебно међу млађом генерацијом која користи друштвене мреже попут ТикТока покренуте су кампање против економских и социјалних неправди. Како видите ова кретања и шта она говоре о актуелним политичким и друштвеним проблемима? Шта се тренутно дешава у вашој земљи?
Недавни протести у Мароку нису представљали само тренутке беса, већ и искрен крик генерације чије амбиције превазилазе оно што тренутни политички и економски систем може да понуди. Млади људи изражавају дубљу фрустрацију: не само условима живота, већ и осећајем да се сама будућност сужава.
Њихови легитимни захтеви, боље здравствене и образовне услуге, могућности запошљавања и чврста борба против корупције, широко су дељени у мароканском друштву. У многим аспектима, они су једноставно наглас рекли оно што са чиме су се многи грађани, у тишини, носили.
Демонстрације су се одржале широм земље, а тензије су се јављале тамо где окупљања нису била законски одобрена, јер марокански закон захтева да се протести организују преко признате структуре као што је странка, синдикат или удружење. Неколико криминалних елемената је искористило немире, али су брзо ухапшени и изведени пред лице правде.
Влада је одговорила повећањем буџета за здравство и образовање у оквиру закона о финансијама за 2026. годину, модернизацијом више од 70 болница и отварањем нових универзитетских болница у Рабату и Агадиру. Млади представници су такође позвани да говоре на националној телевизији заједно са надлежним министрима, а неколико политичких странака је изразило подршку захтевима.
За сада су се протести смирили, али очекивања остају висока и кредибилитет одговора зависиће од спровођења ових обећаних реформи.
Сведочимо протестима младих од Рабата до Лондона и Париза. Широм арапског света, али и у Европи, одржавају се протести подршке Палестини и шира мобилизација младих људи. Како тумачите ову нову генерацију арапских и европских активиста - да ли је то морална побуна, политичка свест или нешто друго?
Оно што видимо од Рабата до Лондона и Париза је заправо морална реакција на оно што многи виде као неподношљиву неправду. Патња у Гази, деце, жена, старијих, болесних, шокирала је читаву генерацију која одбија да ћути. За њих је ово мање питање политике, а више основног људског достојанства и пристојности.
Ови млади демонстранти изражавају неку врсту моралне побуне. Покрећу их емпатија и солидарност, делујући ван традиционалних политичких канала јер сматрају да су владе превише споре или опрезне. За њих, подршка Гази значи залагање за људе, а не за идеологију или религију.
Истовремено, то показује јаз између јавног мишљења и званичне политике. Владе, укључујући Мароко, морају да жонглирају савезима, безбедношћу и регионалним интересима. Али за ове младе људе, мотивација је једноставна и непосредна: виде патњу и осећају да треба да делују.
Мароко је познат по добрим односима са Западом, посебно са САД, док је истовремено исламска земља са снажним јавним очекивањима у погледу подршке Палестини. Како Мароко балансира између политичких интереса и верске солидарности према Гази, јер западне земље, пре свега САД, отворено подржавају Израел? Како лично гледате на ову контрадикцију - да муслиманске земље, укључујући Мароко, одржавају блиске односе са Западом, док њихов народ изражава снажну подршку Палестинцима?
Да, ово је веома релевантно питање. Званични став Марока се често разликује од јавног мњења. Земља је дуго била активна на међународној сцени у вези са сукобом на Блиском истоку, посебно током владавине покојног краља Хасана II. Мароко тренутно председава Комитетом Ал-Кудс и играо је централну улогу на арапском самиту у Фесу 1982. године, где је расправљано и прихваћено од стране арапских држава о плану краља Фахда из Саудијске Арабије за решење о две државе, плану који подржава коегзистенцију Израела и Палестине, али који Израел још увек није прихватио.
Истовремено, Мароко има стратешке интересе везане за свој територијални интегритет, посебно за мароканску Сахару. Покрет Хамас отворено подржава сепаратистички фронт Полисарио у такозваној Сахарској Арапској Демократској Републици, уз подршку Ирана. Због тога је директна политичка подршка Хамасу веома компликована.
Иако мароканско јавно мњење снажно подржава народ Газе, то је првенствено из арапске солидарности, а не из верске обавезе, јер становништво Газе укључује и муслимане и хришћане. Званично, Мароко је доследно бранио палестинске цивиле, шаљући хуманитарну помоћ током ескалације после 7. октобра 2023. године, коју Израел није блокирао.
Позицију Марока такође обликује шира геополитика. Западне земље имају интерес у продужењу сукоба, укључујући продају оружја, и био је потребан интензиван дипломатски притисак, посебно од председника САД Доналда Трампа, да би се обезбедила привремена решења повољна за Сједињене Државе и Израел.
Штавише, Мароко је везан Аврамовим споразумом са Израелом, потписаним на мароканском тлу под надзором САД, којим је формализовано признање Израела од стране Марока. Заузврат, Сједињене Државе су признале марокански суверенитет над Сахаром и подржале план аутономије предложен 2007. године. Недавно, 30. октобра, Савет безбедности УН је одобрио план аутономије Марока са 11 гласова „за“, укључујући Сједињене Државе, Француску и Уједињено Краљевство, док су Кина и Русија биле уздржане.
Када говоримо о улози исламског света, многи се питају зашто Турска, земља са значајним утицајем у региону, није снажније реаговала на догађаје у Гази. Да ли мислите да је чланство у НАТО-у ограничило могућност Анкаре да се отворено супротстави израелској политици због америчке подршке Израелу?
Став Турске о Гази одражава пажљиву равнотежу између политичке реторике и практичних ограничења. Владајућа Партија правде и развоја (АКП) често снажно говори у прилог Палестинцима, што одражава њену политичку базу и идеолошки идентитет. Међутим, способност Турске да предузме снажније акције ограничена је њеним чланством у НАТО-у, блиским везама са Сједињеним Државама, текућим економским односима са Израелом и њеном улогом регионалног посредника. Као резултат тога, често постоји јаз између јавних изјава Турске и њених акција на терену. Влада пружа политичку и хуманитарну подршку Гази, али избегава директну конфронтацију са Израелом, што јој омогућава да покаже солидарност без угрожавања својих ширих стратешких и економских интереса.
Такође је важно напоменути да је Турска, у многим аспектима, секуларна земља. Већина њеног становништва није веома религиозна, а земља има дугу историју управљања унутрашњим поделама, укључујући сепаратистичке покрете попут курдске побуне коју предводи Абдулах Оџалан. Турска се више пута суочавала са изазовом одржавања унутрашње безбедности уз истовремено управљање разноврсним заједницама.
Истовремено, Турска тежи да задржи своје место у међународном систему. Њена жеља да се придружи Европској унији дуго је била ограничена забринутошћу због људских права и управљања, док чланство у НАТО-у и блиски односи са Сједињеним Државама обликују њене спољнополитичке изборе. Чак и док осуђује израелске акције у Гази, Турска не може да иде даље од дипломатских мера без ризика од тензија са САД, које остају главни савезник Израела.
Овај опрезан приступ одражава шири баланс снага у региону. Израел је, уз подршку САД, успоставио доминацију у кључним областима Блиског истока од окупације јужног Либана после 1982. године, до Голанске висоравни од 1967. године, и интервенција у Сирији, Ирану и Јемену. У овом контексту, одговори Турске су нужно умерени: она изражава солидарност са Палестинцима и хуманитарну забринутост, али делује у оквирима ограничења које намећу стратешке реалности и њени сопствени национални интереси.
Како видите ривалство између Марока и Алжира, посебно у светлу питања Западне Сахаре, где су политички, безбедносни и енергетски интереси испреплетени? Да ли би ово ривалство могло да се развије у озбиљнији безбедносни изазов за Северну Африку?
Ривалство између Марока и Алжира датира из раних 1960-их, почевши од „Пешчаног рата“ 1963. године око граница које је оставила француска колонијална владавина. Француска је заузела делове источног Марока и припојила их својој алжирској колонији. Након што је Алжир постао независан, није вратио ове територије, што је створило трајне тензије. Алжир је такође подржао Полисарио фронт да створи државу у јужном Мароку, оспоравајући контролу Марока над Сахаром и приступ Атлантику.
Данас је ривалство и даље обликовано историјом и старим перцепцијама. Алжир често види Мароко као дугорочног стратешког конкурента, посебно око Сахаре, где су безбедност и регионални утицај важни. Али међусобно одвраћање, дипломатски споразуми и међународни притисак, укључујући упозорења САД, спречавају да се спор претвори у отворени сукоб.
Ривалство остаје мешавина историје, политике и стратегије, пажљиво вођена у оквиру геополитичке стварности Северне Африке.
Европа тражи алтернативе руском гасу. Ако Мароко почне озбиљну експлоатацију својих налазишта нафте и гаса, да ли би то могло да промени енергетски баланс у региону и положај Марока у односу на ЕУ? Ако би Европа почела да увози марокански гас у већој мери, да ли би Мароко био спреман да води независну енергетску политику или би морао да се прилагоди захтевима својих западних партнера и савезника у НАТО-у?
Мароко има значајан енергетски потенцијал, али тренутна открића остају релативно скромна. У блиској будућности, мало је вероватно да ће самостално постати главни играч на глобалним тржиштима гаса. Најреалнији сценарио је обезбеђивање гаса путем гасовода, на пример из Нигерије, уз развој домаћих резерви.
Ако Европа почне да увози више мароканског гаса, земља би могла да стекне утицај, али би и даље морала да се креће у складу са очекивањима својих западних партнера и савезника у НАТО-у. Потпуна независност у енергетској политици је дугорочни циљ, али за сада је стратегија Марока да уравнотежи своју растућу енергетску улогу са постојећим међународним и регионалним обавезама.
Мароко до данас није признао Косово. Како видите ову политику Марока у међународним односима и који су, по вашем мишљењу, разлози за такав став?
Одлука Марока да не призна Косово је намерна и стратешка. Заснована је на принципу територијалног интегритета и уско је повезана са питањем мароканске Сахаре. Признавање државе која је једнострано прогласила независност могло би поставити преседан који би могао да поткопа претензије Марока на сопствену територију.
Истовремено, овај став омогућава Мароку да одржи доследан дипломатски приступ и уравнотежи своје односе са кључним међународним партнерима. Реч је о заштити националног суверенитета и осигуравању да одлуке другде у свету не стварају изазове за Мароко.
