Парламентарни избори у Јерменији одржани 7. јуна, показали су да је владајућа странка „Грађански уговор“, на челу са премијером Николом Пашињаном, задржала уставну већину, иако је остварила слабији резултат у односу на претходне изборе 2021. године. У парламент су ушли и блок „Јака Јерменија“ предузетника Самвела Карапетјана и блок „Јерменија“ бившег председника Роберта Кочарјана.
Странка „Просперитетна Јерменија“ Гагика Царукјана, која није прешла изборни цензус, покренула је иницијативу за поновно пребројавање гласова. Коначну одлуку Централна изборна комисија објавила је 14. јуна: након завршетка пребројавања гласова, странка Никола Пашињана добила је 726.818 гласова, што чини 49,7456 одсто. Обрађени су резултати са свих 2.005 бирачких места.
На другом месту нашао се блок „Јака Јерменија“ са 23,27 одсто гласова (340.006 гласова). Треће место заузео је блок „Јерменија“ са 9,92 одсто (144.983 гласа). Четврто место припало је странци „Просперитетна Јерменија“, која је освојила 3,9 одсто (58.287 гласова). Првих пет места затвара странка „Крила јединства“ са 2,29 одсто (33.537 гласова).
ОПОЗИЦИЈА НА МЕТИ СЛУЖБИ
Посматрачи говоре о великом броју неправилности забележених током избора у републици. Као најзначајнију наводе свеобухватну употребу административних ресурса. Током гласања, припадници безбедносних служби привели су велики број опозиционих активиста.
„Око 760 представника ‘Јаке Јерменије’ било је приведено, од којих су 103 ухапшена, док су према приближно 100 лица примењене алтернативне мере које подразумевају да особа буде доступна суду“, изјавио је Самвел Карапетјан.
Тема куповине гласова, наставља, измишљена је како би власти за то време делиле мито из државног буџета. Разумемо зашто су ти залутали људи гласали за Пашињана“.
Поред тога, уочи избора, власти Јерменије су нарушиле односе са Русијом. Прошле године парламент републике усвојио је закон о намерама за приступање Европској унији. У Кремљу су истакли да истовремено чланство у ЕУ и ЕАЕУ није могуће. У Русији сматрају да би Јереван требало да одржи референдум и да се изјасни о интеграционим процесима.
Посматрачи сматрају да избори у Јерменији имају три главна бенефицијара. Пре свега, то су Сједињене Америчке Државе. У августу прошле године Пашињан је у Вашингтону потписао мировни меморандум са Азербејџаном, уз посредовање председника Доналда Трампа. Тај документ је фактички резултате 44-дневног рата из 2020. године учинио легитимним.
Баку је вратио под своју контролу значајан део територија у Нагорно-Карабаху и суседним областима (укључујући градове Шушу, Хадрут и друге). Према условима трилатералног споразума од 9. новембра 2020. године...
ТРАМПОВ ДОБИТАК
Јерменија је Азербејџану предала Келбаџарски, Агдамски и Лачински рејон, територије које су се од 1994. године налазиле под контролом Нагорно-Карабашке Републике.
Године 2023. Азербејџан је додатно учврстио успех остварен у Другом карабашком рату. Дана 19. септембра поново је покренуо офанзиву и за само један дан издејствовао капитулацију непризнате републике. Њен председник Самвел Шахраманјан потписао је 28. септембра указ о престанку постојања НКР. Након што је Нагорно-Карабах у потпуности прешао под контролу Азербејџана, уследио је масовни егзодус Јермена из тог региона.Подсећам да се Пашињан са тим сагласио и потписао меморандум. Међутим, за Сједињене Америчке Државе најважнији део тог документа била је перспектива отварања Зангезурског, односно Сјуникског коридора, који је назван TRIPP („Трампова рута за међународни мир и просперитет“). Та рута повезаће Азербејџан са Нахичеванском Аутономном Републиком преко територије Јерменије. Вашингтон ће добити право коришћења тог коридора у наредних 99 година. Стога је документ очигледно састављен у корист Сједињених Америчких Држава.
Непосредно пред изборе, 26. маја ове године, у Јеревану је потписан важан међудржавни документ који би могао значајно да измени економску слику Закавказја. Министар спољних послова Јерменије Арарат Мирзојан и државни секретар САД Марко Рубио, који је у регион допутовао у званичну посету, ставили су потписе на оквирни споразум о сарадњи у области експлоатације и прераде критично важних минерала и ретких земних метала.
Реч је о минералним сировинама неопходним за производњу високотехнолошких производа, одбрамбених система и технологија „зелене“ енергије. Практично, Јерменија предаје Вашингтону контролу над својим ресурсима, који су се раније прећутно сматрали зоном интереса Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ).
Заузврат ће, по свему судећи, уследити одређене повластице за јерменску привреду од стране Сједињених Америчких Држава, иако потпуни текст споразума још није објављен.
ЈЕРЕВАН- ИЗМЕЂУ ЕВРОАЗИЈСКЕ И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Други добитник победе „Грађанског уговора“ несумњиво је Европска унија. Јерменија је Источном партнерству Европске уније приступила много пре доласка Пашињана на власт - још 2009. године, за време председника Сержа Саргсјана. Тада је Јереван говорио о балансирању између Европске уније, с једне стране, Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) и Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), с друге стране. Међутим, у то време није било речи о иступању земље из последње две интеграционе структуре.
Сада је, међутим, Пашињан замрзнуо учешће Јерменије у ОДКБ-у и изјавио да ће Јерменија пре изаћи из те организације него што ће обновити своје учешће у њој. Тренутно је Јереван јасно усмерен ка Западу. Тим пре што је Пашињан недавно изјавио да је „Јерменија заузела јасан курс ка приступању ЕУ“. Крајем маја председник Русије Владимир Путин предложио је Јеревану да одржи референдум на којем би се грађани изјаснили чија чланица њихова земља треба да буде - Европске уније или Евроазијске економске уније. Истовремено чланство у ове две организације није могуће због економског и царинског законодавства, као и због различитих политичких система.
Наравно, за Јерменију је ЕАЕУ повољнија опција, јер би њеним напуштањем могла да изгуби 23 одсто свог БДП-а. Међутим, као што је познато, прозападне елите источноевропских држава својевремено нису много размишљале о економским последицама приступања Европској унији. Њих су пре свега занимале личне користи.
ОЧЕКИВАЊА КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА
Пашињан је недвосмислено усмерио земљу ка Европској унији, која је постала један од корисника победе „Грађанског уговора“. У том контексту може се говорити и о „колективном Западу“. Сједињене Америчке Државе и Европска унија делују усаглашено када је реч о Јерменији, а њихов главни циљ јесте удаљавање републике од Русије и притисак на Москву да повуче своју војну базу из Гјумрија и околине Јеревана.
(У Јерменији је, на основу међудржавног споразума са Русијом из 1995. године, стационирана 102. руска војна база. Њен састав обавља борбено дежурство у оквиру заједничког система противваздушне одбране Заједнице Независних Држава. Гарнизони се налазе у Гјумрију и Јеревану. Москва и Јереван су 2010. године продужили важење споразума о размештању базе до 2044. године.)
Уочи избора Европска унија је најавила програм подршке Јерменији у вредности од 12 милиона евра. Средства су званично намењена јачању демократских институција, борби против дезинформација, унапређењу сајбер-безбедности и подршци изборним процесима.
Формално, није реч о подршци одређеним политичким странкама. Међутим, намеће се логично питање: да ли је у савременој политици могуће раздвојити подршку политичком окружењу од подршке одређеном политичком курсу?
ЗЕМЉА ПРЕМРЕЖЕНА ЗАПАДНИМ НВО
У пракси, велики део западних програма последњих година био је усмерен на развој институција и организација које су доследно заговарале европске интеграције Јерменије, јачање веза са Европском унијом и смањење зависности од Русије.
Још пре почетка изборне кампање различите европске структуре отворено су истицале потребу подршке цивилном друштву и независним медијима уочи избора.
Посебну улогу током избора имао је невладин сектор. Током последњих година у Јерменији делује разграната мрежа организација које добијају финансијску подршку од Европске уније, као и од организација European Endowment for Democracy, National Endowment for Democracy, USAID, International Republican Institute, National Democratic Institute, као и од низа европских фондација и програма.
За последње године у Јерменији је формирана читава инфраструктура невладиних организација, медијских пројеката, мониторинг структура и грант програма, који су тесно повезани са западним институцијама. Формално, они делују у оквиру демократских процедура. Међутим, њихов утицај на јавно мњење и политичке процесе постаје све израженији.
АНКАРА НА ЛИНИЈИ СА ПАШИЊАНОМ
На крају, трећи корисник је, наравно, Турска, што подразумева и Азербејџан. Управо она је као главни савезник помогла Азербејџану да поврати Нагорно-Карабах, а резултати сукоба впостали су део Вашингтонског меморандума.
Поред тога, Турској је изузетно важан Зангезурски коридор. Конкуренцију Анкари представљају алтернативни правци Азија–Кавказ–Европа и евроазијски коридори. Турска има руту Lapis Lazuli, која је повезује са Авганистаном, Туркменистаном, Азербејџаном и Грузијом. Постоји и рута Бендер Абас – Поти (Иран, Јерменија, Грузија).
Појавом Зангезурског коридора Турска би, заједно са Lapis Lazuli рутом, могла да заобиђе свог ривала - Исламску Републику Иран. Због тога је Анкара још један заинтересовани актер у победи Пашињана и његове странке „Грађански уговор“.
ПОБЕДА НА ТЕМЕЉИМА КАПИТУЛАЦИЈЕ
Што се тиче самог гласања у Јерменији, у републици се примењује Д’Онтов метод (D’Hondt). То значи да се у расподели мандата предност даје највећој странци, као и да се утицај странака које нису прешле цензус преноси у корист већих. Другим речима, почетно већи резултати великих партија дају им предност при коначној расподели мандата.
Тако је „Грађански уговор“ добио 64 мандата и може да формира владу без учешћа других странака. Иако је владајућа партија изгубила седам мандата у односу на претходне изборе.
Победа „Грађанског уговора“ остварена је упркос низу негативних догађаја за Јерменију. Исти тај мировни меморандум са Азербејџаном фактички је значио капитулацију Јеревана.
Добар резултат на изборима остварила је нова странка „Јака Јерменија“ бизнисмена Самвела Карапетјана, која је добила 23,29% гласова и 29 мандата. Са друге стране, блок „Јерменија“ бившег председника Роберта Кочарјана освојио је само 12 места у парламенту и у поређењу са претходним изборима изгубио 17 мандата. Некада је тај блок формиран уз снажну подршку националистичке јерменске странке „Дашнакцутјун“.
Занимљива ситуација настала је са странком „Просперитетна Јерменија“ Гагика Царукјана, која је недостајала свега 0,01% да пређе изборни цензус од 4%. Током избора пријављен је велики број неправилности, посебно у руралним областима.
Међутим, свима је јасно да уколико је до тога долазило у корист прозападних кандидата, на то се неће обраћати пажња.
РУСИ ТО НИСУ ИСКОРИСТИЛИ...
За крај, требало би скренути пажњу на проруску опозицију у Јерменији. Разједињена, она је изгубила је гласове. Наравно, било би пожељно да се у републици појави једна снажна партија која би деловала веома пажљиво са политтехнолошког становишта.
Укратко, парламентарни избори у Јерменији показали су њено удаљавање од сопственог националног идентитета и сопствене религије. Као што је познато, католикос Јерменске апостолске цркве Гарегин II не подржава владу Никола Пашињана. И овај ресурс, нажалост, руски политтехнолози нису искористили. А црква у републици има огроман утицај на друштво.
Избори 2026. године показали су да се политички систем Јерменије и даље мења. С једне стране, власт је задржала контролу над парламентом и добила могућност да формира владу. С друге стране, кампања је показала постојање озбиљних питања у вези са квалитетом политичке конкуренције, коришћењем административних ресурса и улогом спољних актера.
И овде би требало рећи да су на изборима изгубили сами Јермени. Власт су задржали они који фактички уништавају земљу, издају њене историјске територије и раде на обезбеђивању спољне контроле над њом. То се дешава од 2018. године, када је Пашињан дошао на власт након „обојене револуције“.
На крају, избори 2026. године нису били само борба партија за парламентарне мандате. Они су постали одраз дубљег процеса - борбе за геополитичку и политичку будућност Јерменије, у којој се такмиче различити модели развоја државе, док спољни центри моћи играју знатно већу улогу него што се то јавно признаје.
