Самикша Батачарџи је британско-индијска ауторка, коментаторка и водитељка видео и аудио серијала „Самикшино стање дебате“ (Samiksha’s State of the Debate). Усредсређена на теме културе, економије, политике и слободе говора, Самикша посебан нагласак ставља на обраду ових питања из перспективе младих људи, будући да је и сама студенткиња историје, политике и економије на Универзитетском колеџу у Лондону (University College London) у Енглеској, Уједињено Краљевство. Као декларисана класична либералка, Самикша је и председница Либертаријанског друштва Универзитетског колеџа у Лондону, где се отворено залаже за слободу говора, слободу изражавања и индивидуална права. Такође је списатељица и ауторка психолошког трилера о одрастању под називом „Правни злочин“ (Legal Crime), који је написала и објавила када је имала само тринаест година.
Здраво, Самикша, и хвала Вам што сте пристали на интервју за наш портал Eagle Eye Explore. За почетак, нешто што данас можемо да приметимо широм света на политичкој сцени јесте нагло растуће учешће младих људи у политици и актуелним друштвеним питањима. Нарочито у данашње време, није неуобичајено видети чак и тинејџере који су веома укључени у политику, било да је реч о праћењу вести, слушању политичких коментатора или чак приступању омладинским организацијама политичких странака и покрета. Као млада особа и студенткиња, због чега мислите да се више младих него икада раније интересује за политику и активно укључује у њу?
Мислим да моја генерација схвата да политика више није нешто што се дешава у некој удаљеној згради парламента; она све више задире у наш свакодневни живот и непосредно утиче на нас. Од претеране политизације универзитетских учионица до стварности економске стагнације и имиграције у Уједињеном Краљевству, млади људи осећају директне последице лоших политика. Поред тога, интернет и алтернативни медији у потпуности су разбили монопол старих традиционалних медија. Данашњи тинејџер или млада одрасла особа не мора да чека вечерње вести или јутарње новине да би разумела свет; може у било ком тренутку на интернету да слуша дуге подкасте и да у реалном времену учествује у глобалним расправама на друштвеним мрежама као што је Икс (X). Такозвани „културни ратови“ такође су политичке дебате учинили много приступачнијим и једноставнијим од сувопарних економских расправа, па се стиче утисак да свако може да допринесе својим мишљењем. Укратко, млади преузимају иницијативу јер препознају да је будућност о којој се данас одлучује управо њихова.
На свом веб-сајту навели сте да сте класична либералка и либертаријанка. Постоји велики број људи, како младих тако и старијих, који се изјашњавају као класични либерали, али се тај појам често меша са савременим либерализмом - конкретно са социјалним либерализмом. За оне који можда нису упознати са тим, које су, по Вашем мишљењу, разлике између класичног и савременог либерализма?
То је кључна разлика која се сувише често губи у тумачењу. У суштини, класични либерализам заснива се на ономе што називамо негативном слободом - слободом од државне принуде. Он је усмерен на индивидуална права, строга ограничења државне власти, слободно тржиште и апсолутну слободу говора. Основно уверење јесте да је појединац суверен, а да држава постоји само као „ноћни чувар“ који штити живот, слободу и имовину. Савремени либерализам, односно социјални либерализам, у потпуности је изокренуо тај концепт. Он се заснива на позитивној слободи и посматра државу не као потенцијалну претњу слободи, већ као средство за друштвени и економски инжењеринг. Савремени либерали су спремни да инструментализују државну моћ, шире бирократски апарат и ограничавају индивидуалне слободе - попут слободе говора - како би наметнули своју визију друштвене једнакости или заштитили одређене групе од увреде.
Имате сопствену платформу под називом „Самикшино стање дебате“ (Samiksha’s State of the Debate), на којој опширно говорите о политици, друштву и актуелним питањима. Можете ли нам објаснити шта је суштина платформе State of the Debate и који су Ваши циљеви?
Одувек ме је фрустрирала стерилна и површна природа мејнстрим политичког дискурса. Сувише често коментатори говоре изнад глава обичних људи, користећи стручни језик и потпуно занемарујући начин на који се те политике испољавају у стварности. Мој циљ је да премостим тај јаз. Желим да културу, економију и политику посматрам кроз призму свакодневног живота, уз јасно уношење перспективе младих која није заступљена кроз прогресивне студентске организације. Реч је о преиспитивању институционалне ортодоксије и показивању да независно и критичко размишљање није нестало у мојој генерацији. Такође желим да људи могу да се поистовете са мном, јер ја нисам фигура од картона!
Као заговорница слободе говора и либертаријанка у Уједињеном Краљевству, да ли сте икада били изложени цензури или покушајима да Вас „откажу“ искључиво због Ваших ставова? То је веома честа појава везна за либертаријанце и друге људе десног политичког усмерења у западном свету.
О, и те како јесам. Залагање за слободу говора на мом универзитету у суштини ме је претворило у изопштеника. Откако сам поново покренула Либертаријанско друштво на Универзитетском колеџу у Лондону, имам осећај да сам постала једна од најомраженијих особа на кампусу. Изгубила сам огромну већину својих пријатеља, благајник нашег друштва поднео је оставку, а Студентска унија отишла је толико далеко да је издала јавно саопштење у којем је наговестила да је „дубоко потресена“ чињеницом да смо угостили говорника који верује у постојање биолошког пола. То је реалност класичног либерала на савременом универзитету. Посвећеност уније такозваној „инклузији“ изричито искључује људе попут мене. За овај догађај били су нам потребни припадници обезбеђења и службеници за блиску заштиту, а наш говорник је био додат у онлајн групни разговор у којем су особе за које верујемо да су студенти упућивале графичке, понижавајуће и сексуализоване претње. Догађај је ипак одржан и, упркос гласном протесту на улици и непријатељским прекидима, био је изузетно успешан. Ипак, службеница Уније за „једнакост и инклузију“ накнадно је упутила јавно извињење трансродној и небинарној заједници, тврдећи да је била „искрено потресена“ што је предавање уопште било дозвољено. Иза кулиса, расправа у извршном руководству трајала је више од сат времена, при чему је председник Уније отворено признао да је једина ствар која их спречава да нас у потпуности забране закон, конкретно Закон о високом образовању (слобода говора). Када нису успели да пронађу правну рупу како би нас угасили, студентски медији су нас представили као негативце, а расправа се усмерила на то како би наш догађај могао да буде „катализатор“ за измену правила Уније како би се сличне идеје убудуће могле блокирати. Студентска штампа објавила је више текстова усмерених против мене и мојих ставова. Недавно је група нас ушли у универзитетски бар како бисмо се опустили након потпуно мирног и цивилизованог јавног скупа који смо организовали ради разговора о урушавању друштвеног уговора и порасту насилног криминала. Само неколико минута након што смо сели, један студент који је тамо радио препознао нас је, а управник бара изричито је наредио да будемо удаљени јер су наши десно оријентисани политички ставови чинили да се особље осећа „непријатно“. Када смо остали при свом ставу и затражили да нам кажу које смо правило прекршили, уместо разговора позвали су Метрополитен полицију како би нас удаљила због „погрешног мишљења“. Изгубила сам већину својих пријатеља... али ако је алтернатива морална пустош конформизма, самоцензуре и страха, онда је то цена коју сам у потпуности спремна да платим.
Још једна област Вашег интересовања јесте родна политика. На Западу су питања родне политике изузетно контроверзна, а током последње деценије ЛГБТ заједница се све више укључује у питања која су раније искључиво погађала или мушкарце или жене. Наравно, једна од највећих контроверзи јесте критички став према трансродности који заступа Џ. К. Роулинг, ауторка серијала о Харију Потеру. Као заговорница слободе говора и љубитељка дебате, зашто мислите да су расправе о родној политици и укључивању ЛГБТ заједнице постале толико токсичне, па чак и агресивне?
Ове расправе постале су агресивно токсичне зато што је естаблишмент покушао да забрани пристојну дебату о том питању. Годинама су обични грађани и интелектуалци - међу њима најпознатије Џ. К. Роулинг - били изложени институционалном малтретирању само зато што су указивали на објективне биолошке чињенице. Када људима говорите да их сопствене очи варају и када их кажњавате због употребе основног језика, изазивате бес многих обичних људи. Осим тога, токсичност произилази из суштинске промене самог покрета. Он је прешао пут од борбе за једнака законска права и толеранцију према појединцима до институционализоване идеологије која захтева потпуну сагласност и преобликовање јавног језика, медицине и права. Када се покрет помери од начела „живи и пусти друге да живе“ ка наметању идеолошке усаглашености, отпор постаје неизбежан. Поред тога, сам покрет се залаже за стерилизацију наше деце! То су изузетно осетљиве теме које дубоко погађају многе људе, па зашто онда не би били љути?
Многи конзервативни медији и коментатори тврде да је један од кључних проблема савременог ЛГБТ покрета нарушавање права жена и угрожавање простора намењених женама. Да ли и Ви сматрате да је то случај?
Сто посто! Оног тренутка када објективну, биолошку дефиницију жене замените некаквим субјективним правним оквиром самоидентификације, посебне правне заштите за биолошке жене нестају. То видимо непосредно кроз задирање у женске просторе намењене искључиво женама - као што су сигурне куће за жртве породичног насиља, свлачионице и затвори – где угрожене жене имају основно право на приватност и безбедност. То видимо и у женском спорту, где године напорног рада спортисткиња постају безначајне услед, како се тврди, неравноправне биолошке конкуренције. Заштита женских простора представља питање основне безбедности, стварности и приватности и никада не би смела да буде жртвована ради задовољавања трендова и потребе појединаца да делују политички коректно.
Остајући на теми идентитетске политике, једно од најчешће разматраних питања последњих година јесте нагли раст етничког национализма у Уједињеном Краљевству. Док је етнички национализам у порасту широм континенталне Европе и многи људи га више не сматрају табу темом, Уједињено Краљевство је коначно сустигло ту расправу и сведочи све већем броју етнонационалистичких политичких странака и покрета. Као особа која припада етничкој мањини и живи у Уједињеном Краљевству, како лично гледате на појаву етничког национализма и нативизма у данашњој Британији?
Као неко ко потиче из „етничке мањине“ и није староседелачки Британац, обично не говорим о имиграцији, али морамо бити искрени када је реч о демографским кретањима и друштвеној стабилности. Појава ових покрета представља предвидљиву и директну реакцију на политички естаблишмент који се деценијама односио према јавности с потпуним презиром. Када држава у потпуности напусти своју примарну дужност - а то је обезбеђивање физичких граница земље – и када то удружи са непрестаним културним подстицањем подела кроз мултикултурализам, ствара се огроман вакуум. Годинама су главне политичке странке делиле друштво на супротстављене мањинске идентитетске групе, дајући предност идентитетској политици уместо заједничких грађанских вредности. Због тога никога не би требало да изненади што је један део већинског становништва на крају одлучио да примени управо тај исти приручник идентитетске политике.
Једна од најчешће помињаних речи не само у Британији већ и широм Европе у овом тренутку јесте реч „ремиграција“. Након деценија масовне имиграције у Европу и пораста криминала широм континента услед све већег обима како легалне тако и илегалне имиграције, какво је Ваше мишљење о концепту ремиграције и да ли сматрате да он представља ваљан одговор на проблем који толико брине милионе Европљана?
Чињеница да је термин „ремиграција“ изашао из уских академских кругова и ушао у главни ток европске јавне расправе сведочи о потпуном неуспеху демократске одговорности. Деценијама су милиони Европљана широм континента гласали изричито за контролисану имиграцију, само да би потом гледали како њихове владе надзиру незапамћене нивое масовне легалне и илегалне миграције. Очување наслеђа је важно. Свака нација има основно право да очува своје историјско културно и етничко језгро. Многи, укључујући и мене, тврдили би да би, ради дугорочне друштвене кохезије, земља попут Британије идеално требало да задржи снажну домицилну већину од најмање 90 одсто. Поред тога, потребна нам је потпуна промена у погледу тога коме у будућности додељујемо држављанство. Држављанство не би смело да се дели олако, без захтева за асимилацијом. Ако сте ушли у земљу илегално, не говорите енглески језик, нисте нето доприносилац друштву, чините кривична дела или активно мрзите земљу, требало би да будете депортовани. У будућности Британија мора значајно да пооштри услове за стицање држављанства како би то спровела у дело, као и да уведе механизме за одузимање држављанства онима који подривају нацију изнутра. Решење за наметнути мултикултурализам јесте стриктан повратак националном суверенитету, владавини права и третирању људи као суверених појединаца који деле заједничко културно наслеђе.
На Вашем веб-сајту једна од области Вашег интересовања носи назив „Политика насупрот стварности“, уз опис: „Све већи јаз између политичке реторике и животног искуства.“ Надовезујући се на питања о родној политици и етничком национализму у Уједињеном Краљевству, на основу Ваших личних запажања, колико су заиста велике разлике између „политичке реторике“ и „животног искуства“ када се расправља о родној политици, ЛГБТ питањима и сукобу између национализма и мултикултурализма?
Тај јаз је већи него икада раније. Ако слушате политичку реторику која долази из вестминстерског круга, универзитетских администрација или кадровских служби великих организација, добијате потпуно исконструисану причу. Говори вам се да је мултикултурализам безусловни успех, да је самоидентификација рода потпуно безопасна и да је свако ко је забринут због брзих демографских промена или друштвене кохезије једноставно необразован или злонамеран. Међутим, животно искуство обичних људи говори нешто сасвим друго. У области родне политике политичке елите и студентске уније понављају прогресивне мантре о „инклузији“. Ипак, стварно искуство је да жене посматрају како се нарушавају њихови приватни простори, а спортисткиње гледају како године напорног рада губе значај услед, како се тврди, нефер биолошке конкуренције. На универзитетима се тврди да су они бастиони слободне мисли, али је стварно искуство обележено самоцензуром, где студенти шапатом изражавају подршку одређеним ставовима у пабовима, уплашени да ће их неки будући послодавац или функционер студентске уније видети како одступају од прихваћене линије. Када је реч о сукобу национализма и мултикултурализма, политичка класа користи реторику која границе представља као нешто безначајно. Али на терену обични људи живе са последицама које виде као стварност: распад локалних заједница, притисак на инфраструктуру и нарушавање јавне безбедности. Политичка класа живи у свету који је богатством и друштвеним статусом у потпуности изолован од последица теорија које заступа.
За крај овог интервјуа, било би веома занимљиво чути Ваша предвиђања за будућност као младе политичке коментаторке и аналитичарке. Какве улоге видите за младе људе данашњице у свету сутрашњице? У добу толике неизвесности, промена и отворених опасности, да ли верујете да је Вашој генерацији суђена боља или лошија будућност?
Моја генерација наследила је свет обележен огромним државним дуговима, културном деморализацијом и надзором без преседана. Постоји стварна опасност да велики део мојих вршњака подлегне стању трајне незрелости и зависности од државе које наша институционална култура активно подстиче, а поделе између младих мушкараца и жена значе да многи никада неће успети да изграде складне односе и оснују породице. Ипак, у основи сам оптимиста када је реч о растућој и отпорној контракултури. Озбиљност опасности нашег времена приморава један део младих људи да у потпуности одбаци равнодушност према политици. Видим нову генерацију младих коментатора, предузетника и независних мислилаца који врло реално сагледавају изазове који су пред нама. Није нам суђена лошија будућност, осим ако сами не одлучимо да је прихватимо. Улога младих људи сутрашњице јесте да одбаце културну ортодоксију, поново преузму личну одговорност и изграде земљу која је истински слободна.
