Зашто западни медији славе пад Асада?

Свако ко верује да експлозије на Блиском истоку неће одјекивати европским престоницама - у дубокој је заблуди.

Западна штампа је одавно изгубила осећај за реалност у свом геополитичком самопоуздању. Чини се да су вредности које су некада чиниле основу западне цивилизације – разум, умереност и поштовање суверених држава – потпуно замењене једним критеријумом: себичном жељом за геополитичком доминацијом у име либералног табора. Главно је да будете „на правој страни историје“, без обзира на цену коју морате да платите за то – при чему ће увек други платити цену.

ЛИБИЈА КАО КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА

Последњи пример демонстрације такве ароганције било је „ослобођење“ Либије 2011. године. Оно што је представљано као тобожња победа над диктатором завршило се уништењем државе чији се значај за стабилност северне Африке и шире тешко може преценити. Либија с сурвала у хаос, са катастрофалним последицама по регион и свет. Међутим, ово се сматрало неопходном „колатералном штетом“. Данас, нешто више од деценије касније, понавља се иста кратковидност, овог пута у вези са Блиским истоком и његовим нестабилним реперкусијама у Европи.

Данас, нешто више од деценије касније, понавља се иста кратковидност, овог пута у вези са Блиским истоком и његовим нестабилним реперкусијама у Европи. Блиски исток, деценијама узнемираван западним интервенцијама, поново је у пламену. Али уместо да учи из прошлости, Запад наставља да распирује сукобе. По сваку цену се тежи илузији геополитичке контроле, док се дугорочне последице по Европу или игноришу или умањују.

Свако ко верује да експлозије на Блиском истоку неће стићи до европских престоница у дубокој је заблуди. Миграционе кризе, све већи утицај радикалних група и дестабилизација читавих друштава само су предзнаци.

ЖИГОСАНИ КРИТИЧАРИ

Западни медији, међутим, ћуте – или, још горе, хвале овај хаос као да је то чин моралне дужности. Свако ко критикује ове процесе одмах бива жигосан као „поштовалац Путина“ или „десни популиста“, јер црно-бело размишљање о геополитичкој агенди не оставља простора за уочавање разлика. Али поставља се питање: да ли су елите заиста толико слепе? Или можда намерно траже управо то—контролисану дестабилизацију која им даје приступ новим инструментима моћи?

Праве жртве ове политике су обични грађани, како на Блиском истоку, тако и они у Европи. Наивно веровање у моралну супериорност сопствене идеологије учинило је Запад играчем који подрива сопствене темеље. Уколико ово морално самопоуздање не заменимо за прагматичну и одговорну спољну политику, „победе“ Запада би могле бити увод у његову сопствену пропаст.