Не тако давно Балкан је потресла неочекивана вест о - без претеривања- радикалној модернизацији Оружаних снага тзв. Косова. Важно је подсетити читаоце да није реч само о куповини појединих система наоружања - пре свега летелица - већ о читавом комплексу процеса које Приштина спроводи у циљу припреме своје армије и реформисања приступа вођењу борбених дејстава у оквиру програма „KБС 2028“. Приштина се одриче чувених „полицијских снага“, одустаје од искључиво одбрамбеног приступа и настоји да изгради компактну, високомобилну војну структуру, усклађену не само са НАТО стандардима, већ и са стандардима својих најближих војних партнера: Турске, Албаније и Хрватске…
Последња од наведених земаља представља посебан предмет интересовања.
ХРВАТСКА-СТУБ ТРИЛАТЕРАЛНОГ САВЕЗА
Хрватска је централни елемент Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи (Joint Declaration on Defense Cooperation), формално потписане од стране Загреба, Тиране и Приштине 2025. године. Њена улога у овом трилатералном механизму далеко превазилази домен политичке формалности: Хрватска је постала фактички системски стуб читаве иницијативе, спајајући улоге иницијатора, технолошког донатора и гаранта интеграције региона у евроатлантски безбедносни простор. У таквој конфигурацији Загреб више није само посредник између НАТО-а и његових потенцијалних будућих чланица, већ и непосредни преносилац стандарда на које се Косово ослања у оквиру програма KБС 2028.
За Приштину ова сарадња има стратешки значај. Хрватска нуди не само сопствено искуство трансформације оружаних снага по НАТО моделу, већ и приступ индустријским, образовним и логистичким капацитетима које Косово само никада не би могло да обезбеди чак ни на средњи рок. Сарадња са хрватском војном индустријом омогућава прелазак са спорадичних куповина на интегрисани систем наоружања: заједничке тендере за америчке оружане системе, јединствене програме обуке оператора и техничара, као и формирање заједничког ланца снабдевања и ремонта. Све то, у суштини, обликује јединствен простор одбране у коме Косово престаје да буде изоловани актер и добија могућност убрзаног развоја.
АРГУМЕНТ У ДИЈАЛОГУ СА СРБИЈОМ
Још важнији је други аспект: Хрватска истовремено делује и као политички посредник, повезујући одбрамбене планове Косова и Албаније са дугорочном стратегијом НАТО-а на источном крилу. Овај фактор заслужује посебну пажњу: захваљујући њему обликује се нови систем блиске координације, усмерен на неутралисање традиционалних слабости Балкана - фрагментације, технолошке заосталости и хроничне зависности од спољних сила. Наднационалне структуре (НАТО и ЕУ) граде у региону потпуно нови баланс моћи, у оквиру којег војна снага постаје важан аргумент у дијалогу са Србијом, која не ужива наклоност ниједног члана ове обновљене верзије „Тројног савеза“.
Није изненађујуће што је декларација тако болно прихваћена у Београду: први пут од распада, Балкан сведочи појави мултилатералног војно-политичког механизма који није усмерен на стабилизацију последица криза из претходних деценија, већ на припрему за рат.
У том смислу, хрватска позиција задаје темпо читавој структури. Управо Загреб предлаже ширење иницијативе изван оквира постојећег трија – ка Бугарској, а потенцијално и ка другим државама региона, чиме се декларација претвара из локалног споразума у прототип новог одбрамбеног блока унутар НАТО-а. Око Хрватске се ствара својеврсни „унутрашњи појас“ алијансе, способан да брзо повећава капацитете, модернизује се и прилагођава како новим претњама, тако и њиховом самосталном обликовању - укључујући рат дронова, сајбер-нападе и информационо-политичке операције.
АНАЛОГИЈА СА РЕФОРМАМА У АЗЕРБЕЈЏАНУ
Наш портал раније је објавио кратак преглед војне модернизације Косова, у којем се јасно уочавала аналогија са реформама које је Азербејџан спровео у блиској сарадњи са Турском Републиком. Ипак, вреди се подсетити ширег контекста. KБС је започео обимно преоружавање, ослањајући се на најсавременије трендове војне вештине: постављени су темељи оперативно-тактичког извиђања који почива на беспилотним летелицама, као и моћног ударног комплекса заснованог на високо прецизној артиљерији, тактичким ракетним системима и дроновима-камиказама. Поред тога, Приштина је показала интересовање за покретање производних линија за склапање различитих типова БПЛА - што је, очигледно, директно преузимање искуства из руско-украјинског рата.
Хрватске војне реформе су веома сличне и по садржају и по карактеру. Оне такође подразумевају обимно обнављање арсенала уз прелазак на савремене моделе наоружања – тачније, на различита средства ваздушног напада (дронове, ракете), која могу обезбедити огроман ударни потенцијал у кратком времену и уз релативно умерена финансијска улагања.
Ипак, важно је размотрити сваки аспект ове модернизације појединачно.
Хрватске оружане снаге посебан значај придају својој ваздушној компоненти. У септембру ове године, Хрватско ратно ваздухопловство је званично преузело познате турске беспилотне летелице класе MALE Bayraktar TB2, уз које је набављена и велика количина високо прецизних ракета ваздух-земља Roketsan MAM-C и MAM-L, као и ракете већег домета UMTAS.
Важно је напоменути да су се Bayraktar TB2 доказали у више ратних зона - Сирији, Либији, Украјини и Нагорно-Карабаху – не само као ефикасно средство ваздушног терора, већ и као изузетно флексибилан инструмент оперативно-тактичког извиђања. Ови дронови могу да прате огромна подручја, траже циљеве и обезбеђују циљано гађање за авионе са посадом, ракетне системе и артиљерију (подсетимо, руски ратни брод „Москва“ је 2022. године уништен управо комбинацијом Bayraktar TB2, који су деловали као морски извиђачи, и противбродских ракета – било „Нептун“, било „Харпун“).
БАРЈАКТАР- ЗАЈЕДНИЧКИ ИМЕНИТЕЉ „ТРОЈНОГ САВЕЗА“
Посебно је важно истаћи да је Bayraktar TB2 постао универзални елемент унутар „Тројног савеза“ Хрватске, Косова и Албаније: свака од наведених држава има на располагању сопствени парк ових летелица. Ово ствара веома озбиљан изазов за било ког потенцијалног противника JDODC: он би се нашао пред изузетно густом, добро опремљеном мрежом континуираног ваздушног надзора и циљања – вероватно најнапреднијом у региону. У условима територијалне компактности Балкана, оваква предност може бити пресудна и у кратком року омогућити значајну доминацију у оружаном сукобу.
Власти Хрватске, међутим, нису се задржале искључиво на беспилотној компоненти својих ваздухопловних снага, већ су набавиле и 24 француска вишенаменска ловца марке Rafal. Дванаест авиона већ је испоручено Хрватском ратном ваздухопловству док ће преосталих дванаест бити испоручено у наредним годинама. Ипак, чак и њихова тренутна бројност представља озбиљну војну моћ, која може бити изузетно опасна у комбинацији са флотом турских извиђачко-ударних дронова. Веома карактеристична је и набавка француских високо прецизних авио-бомби HAMMER. Ово оружје се одлично показало у рату у Украјини – украјинско ратно ваздухопловство га активно користи као ударни инструмент, док беспилотне летелице обезбеђују циљано навођење.
ИЗГРАДЊА ЈАКЕ МРЕЖЕ ВАЗДУШНОГ ИЗВИЂАЊА НА БАЛКАНУ
Ипак, ни овим се тема Хрватске и средстава ваздушног напада не исцрпљује. Загреб је дубоко укључен у сарадњу са Украјином и структурама НАТО-а, захваљујући чему је већ успео да успостави производњу FPV дронова (широко познат термин који се односи на вођене импровизоване експлозивне дронове састављене од комерцијалних електронских компоненти). Планирају даље ширење овог програма, укључујући и лобирање за могућност снабдевања других чланица НАТО-а. Као што је раније поменуто, Косово развија сличне иницијативе; чланице „Тројног савеза“ настоје да локализују производњу беспилотних система на својој територији и – што је посебно алармантно – да изграде залихе оружја заснованог на дроновима. Зашто је ово алармантан сигнал, биће размотрено касније. За сада се фокусирамо на тему набавке оружја.
Говоримо о могућности да се производња веома брзо подигне на пола милиона или више од пола милиона дронова годишње. Ако се пројекат у потпуности реализује онако како смо замислили, биће то неколико милиона дронова годишње – или онолико колико буде потребно.
Иван Анушић, министар одбране Хрватске.
Хрватска своје ударне капацитете повећава кроз класичне артиљеријске и ракетне системе. Земља је закључила низ уговора за набавку немачких самоходних хаубица Panzerhaubitze 2000, француских САУ Caesar и америчких система M142 HIMARS. Све ово оружје показало се веома ефикасним и опасним у рату у Украјини - и свакако га не треба потцењивати, посебно имајући у виду колико активно „Тројни савез“ ради на изградњи јаке мреже ваздушног извиђања на Балкану. У последњих пет година видели смо примену система овог типа у више ратова – и мислим да је чак и читаоцима који нису дубоко упућени у војна питања сасвим јасно колико је смртоносна комбинација ракетно-артиљеријских система и беспилотне авијације.
Посебно је забрињавајућа следећа чињеница: савладавање таквих система и њихово ефикасно коришћење на бојном пољу не захтева дуготрајну обуку или успостављање сложених војних институција. Напротив, то је инструмент за брзо давање ширих и флексибилних војних могућности и релативно слабим армијама.
ПРОМИШЉЕНА ПРИПРЕМА ЗА ОРУЖАНИ СУКОБ?
Међутим, настављајући тему ризика по политичку и војну равнотежу на Балкану, мора се говорити и о дроновима. У чему је проблем у томе што Хрватска и Косово показују огромно интересовање за ову врсту наоружања? Одговор је једноставан – дронови нису средство дуготрајног складиштења. То је релативно једноставно оружје, чија је предност у брзој производњи, али није предвиђено да дуго стоји у резерви као, рецимо, артиљеријска муниција.
А ако нека држава почиње да масовно инвестира у њихову производњу и набавку – то, очигледно, значи да се припрема за скорије борбене операције у којима ће се дронови трошити у огромним количинама. У супротном би то била бесмислена и нерационална инвестиција. Да ли је могуће да читаво војно руководство три армије, уз подршку бројних НАТО саветника, толико дубоко не разуме основне принципе савременог ратовања? Наравно да свако може правити грешке, али била би заблуда мислити да је у питању пука нестручност.
Много је вероватнији сценарио да учесници Заједничке декларације о одбрамбеној сарадњи спроводе интензивну и промишљену припрему за регионални оружани сукоб – и чак ако у овом тренутку не можемо до краја разумети разлоге њихове упорности, наивно би било окренути главу и правити се да ништа не видимо. Пред нашим очима, широм света, одвија се процес реинкарнације давно заборављених, а наизглед превазиђених међудржавних и међуетничких конфликата – конфликата који се претварају у дуге и крваве ратове.
Хоће ли Балканско полуострво избећи такву судбину? Желели бисмо да верујемо да хоће. Али, не могу да се уздржим а да вам не поставим ово болно питање – ако је мир заиста циљ, зашто онда народи који насељавају овај простор поново сакупљају арсенале и склапају савезе?
