По схватању једног од двојице (уз Адама Смита) утемељивача класичног либерализма, Џона Лока, „велики и главни циљ удруживања људи у политичку заједницу (државу), и њиховог стављања под власт, била је заштита њихове својине“. Наиме, напуштајући природно стање и дајући сагласност да се подвргне „другој власти“, човек, према Локу, није дао сагласност да та власт буде апсолутна и арбитрарна. Речју Лока, „апсолутна арбитрарна власт или владање без установљених важећих закона не може да буде у складу са циљевима друштва и владе, јер људи не би напустили слободу природног стања и обавезали се, када то не било због заштите њихових живота, слобода и иметка, и на основу утрвђених правила о праву и својини која обезбеђују њихов ми и спокојство“.
Локов став о праву својине као основном људском праву, ради чије заштите се људи политички удружују формирајући државе, преузет је у фундаментални правно-политички акт западног либерализма – француску Декларацију права човека и грађанина од 1789. године. У члану 2. Декларације истиче се да „циљ сваког политичког удруживања јесте очување природних и незастаривих права човека“, а у та права по Декларацији спадају „слобода, својина, сигурност и отпор угњетавању“. У члану 17. Декларације права човека и грађанина својина се проглашава за „неприкосновено и свето право“, па стога нико „ не може бити ње лишен“, „осим у случају очигледне јавне потребе утврђене законом и уз претходно правично обештећење.”
У СУПРОТНОСТИ СА ЛИБЕРАЛНИМ СХВАТАЊЕМ ПРАВА СВОЈИНЕ
Недавно је академик Душан Теодоровић, који се у јавности представља као велики поборник западних либералних вредности, горљиви бранилац правне државе и противник сваке аутократије, на свом налогу на друштвеној мрежи „X“ поручио:
Позивам Владу Србије да већ, колико данас, уведе следеће мере:
- Национализација НИС-а
- Санкције Русији
- Спровођење спољне политике ЕУ
Као што се већ може на први поглед уочити, ови захтеви академика Теодоровића Влади Србије у потпуној су супротности са класичним либералним схватањем права својине. Теодоровићеви захтеви Влади Србије могу бити оправдани једино из угла бољшевичке Декларације права радног и експлоатисаног народа и њеног односа према праву својине. Пошто су бољшевици, дословно преко ноћи, једним актом Сверуског централног извршног комитета (ВЦИК) укинули у Русији приватну својину на земљишту, управо онако како академик Теодоровић тражи од Владе Србије да једним својим декретом национализује имовину већинских руских акционара у НИС-у.
ИДЕОЛОШКО-ПОЛИТИЧКИ ИМПЕРАТИВИ ИСПРЕД ПРАВНИХ НОРМИ
Притом, академика Теодоровића, као и некада бољшевике, апсолутно не занима да ли би такав акт био супротан клаузулама уговора на основу којих је НИС прешао у руско власништво, те супротан императивним нормама ратификованих међународних конвенција и правном поретку Србије. Јер, за Теодоровића су, као и некада за бољшевика, од правних норми старији су идеолошко-политички императиви. И док су бољшевици укидање права својине на земљишту правдали императивом класне борбе, Теодоровић отимачину руске имовине у форми национализације правда русофобским захтевом борбе против свега руског у Србији, чиме би Србија напокон доказала да је своју спољну политику усагласила са спољном политиком Европске уније.
Наиме, овај горљиви заступник западних интереса, али не и западних либералних вредности, јавно се залаже за увођење санкција Русији, за протеривање руског и кинеског капитала из Србије, за осуду руских „ратних злочина“, чак и за забрану продаје мајицу са Путиновим ликом и забрану јавног емитовања руских корачница. Због свега тога, није случајно што је Теодоровић пре неки дан тражио, од иначе мрске му, Владе Србије да национализује НИС.
„ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ СЛОБОДЕ-НЕМА СЛОБОДЕ“
Једноставно, пред захтевима русофобне политике, не само да сва фундаментална начела либералне идеологије постају другоразредна, него постаје оправдано и гажење правних норми о „светом праву“ својине. По томе српски „западњаци“ потпуно личе на своје узоре из политичког и јавног живота западних држава. И једни и други су сагласни да за Русе и Русију не важе основни постулати либерализма о „светом“ праву својине, који се налазе у основи савременог права. Као што су се и комунисти својевремено залагали да „за непријатеље слободе – нема слободе“.
Пишући управо о том комунистичком геслу, Борислав Пекић, кога иначе редовно присвајају наши „западњаци“ Тедоровићевог соја, закључује:
„Појам социјалистичке слободе заснован је на типично орвеловској ДВОМИСЛИ. С једне стране тврди се да је социјалистичка слобода најсавршенији облик слободе, а с друге да се она, да би остала савршена, мора непрестано ограничавати. Гесло: За непријатеље слободе – нема слободе“ – је оперативни закључак таквог схватања.
На први поглед може се он разумети као легитимна одбрана слободе од свих оних који је угрожавају из начела. У пракси, међутим, гесло има други облик и он гласи: За непријатеље социјализма – нема слободе. Извршена је произвољна замена општег појма слободе посебним појмом социјализма и тим путем, у пракси, ускраћене су слободе које се, у међувремену, у теорији обилно нуде“.
ПОАСАН ПРЕСЕДАН
Теодоровићу није ни на крај памети да би преседан протиправног отимања руске имовине могао бити опасан преседан, који се у будућности може применити против имовине било ког власника. Идеологија западне русофобије и с њом повезана хилијастичка вера у глобалну хегемонију Запада, помрачила је видике српских „западњака“, у оној мери у којој је комунистичка идеологија својевремено помрачила историјске видике „интелектуалаца“ у служби партије.
Наиме, приликом доношења Устава ФНРЈ Јаша Продановић је критиковао предлог комуниста да се законом дозволи и претрес стана ноћу, што је у Краљевини Србији иначе било забрањено, јер у том случају од уставног права грађана на неприкосновеност стана не би остао „камен на камену“, будући да би се законски изузетак толико проширио да би конкретну уставну гарантију учинио бесмисленом.
Познати комунистички правник Леон Гершковић је Продановићев аргумент побијао тезом да се не може „оставити ноћ непријатељима да раде, да се скривају“. На то је Продановић „набацио комунистима да помисле да уместо њих може доћи и неко други, па против њих користити могућност ноћног претреса“. Одговорио му је Радован Зоговић, рекавши да се комунистичка „власт никад неће смјенити, него ће се само развијати“.
ПОЛИТИЧКА ОЦЕНА ЕВЕНТУАЛНИХ ОДЛУКА ВЛАДЕ СРБИЈЕ О СТАТУСУ НИС-А
Теодоровић, као некада Зоговић, гажење туђих права правда вером у сопствену некажњивост, односно некажњивост својих иностраних тутора. Ова сличност између Теодоровића и Зоговића показује да овај академик није случајно летос предложио да се студентски протест искористи за оснивање једног „Свенародног фронта“, који нас, по његовим речима, једини може спасити да не постанемо „црна рупа Европе”.
Као што западни либерализам више нема ни делић пређашње виталности, тако ни Теодоровић нема нити може имати било какву политичку моћ, те као политичка појава по себи није занимљив. С друге стране, поменути Теодоровићеви захтеви Влади Србије јесу индикатор политичких ставова који, нажалост, доминирају у добром делу српске интелектуалне, а нарочито политичке елите, а и једна и друга је по свом хабитусу углавном колонијална.
Међутим, Теодоровићеви јавно упућени захтеви Влади Србије од нарочите су важности за политичку оцену евентуалних одлука Владе Србије о статусу НИС-а, које се према најави председника Републике Александра Вучића могу очекивати за нешто мање педесет дана.
Наиме, на конференцији за медије 25. новембра, председник Републике Александар Вучић, јасно је поручио да је Влада Србије дала рок од педесет дана већинском власнику НИС-а да прода свој удео. Уколико већински власник НИС-а у том року не прода свој удео у НИС-у, онда би Влада Србије у овом предузећу увела принудну управу. Након тога би, по Вучићу, Влада Србије понудила „Гаспром њефту“ да купи руски већински удео у НИС-у.
С тим у вези, Вучић је јавности остао дужан за одговор, шта ће власти Србије учинити уколико руски власник ни након увођења принудне управе не пристане да свој удео у НИС-у прода Влади Србије. Да ли ће се тада реализовати Вучићева скривена замисао, коју се налази у основи три пута, свакао не случајно, поновљеног исказа, да је био против тога де се „одмах изврши национализација НИС“?
Коначно, током исте ове конференције за новинаре, Вучић је неколико пута поновио да је „обећао“ Американцима да ће поштовати све санкције које су увели против руских правних и физичких лица.
СРБИЈА - ИНСТРУМЕНТ АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ САНКЦИЈА
Из овог што је Вучић рекао, јасно произилази да је Србија преузела на себе улогу инструмента америчке политике санкција према Русију, у овом случају према „Гаспром њефту“, тако што је већинском власнику НИС-а оставила ултимативни рок од педесет дана да прода свој удео у НИС-у. Следствено томе, такав купопродајни уговор би био са становишта међународног трговинског права, као и са становишта правног поретка Србије - ништаван, јер би био закључен под принудом, тј. под притиском противправних санкција САД (једино су легалне санкције Савета безбедности УН), тако и под притиском ултимативног рока за продају имовине од педест дана који је руском власнику оставило руководство Србије.
Уколико Гаспром њефт одбије да закључи такав купопродајни уговор, онда би према Вучићевим речима Србија у НИС увела принудну управу. Пошто се принудном управом већински власник НИС-а лишава управљачких права, онда би по ефектима то било једнако развлашћивању, односно национализацији. Такав акт Владе Србије био би супротан члану 2. Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, којим је регулисана, поред осталог, и продаја НИС-а „Гаспром њефту“.
Овим чланом је прописано: „Имовина Компанија не може бити експроприсана, национализована или подвргнута мерама еквивалентним по последицама експропријацији или национализацији“.
ПОСЛЕДЊА ПРЕТПОСТАВКА ЗА ВОЂЕЊЕ МУЛТИВЕКТОРСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
Мера еквивалентна по последицама национализацији била би управо најављена принудна управа Владе Србије у НИС-у. Адвокат Горан Ђорђевић је у тек објављеном текст детаљно навео и друге бројне разлоге због којих би евентуална национализација НИС-а, али и принудна управа у НИС-у, била протиправна из угла ратификованих међународних конвенција и правног поретка Републике Србије..
Политички смисао таквих противправних мера био би још очигледнији. Наиме, такавим мерама – принудна управа и(ли) национализација НИС-а – Влада Србије би испунила захтеве САД и Европске уније да у најкраћем року истисне руски капитал из витално важног енергетског сектора (еуфемизам „диферзификације“ у енергетици) и тиме лиши Србију најважније и, чини се, последње, економске претпоставке за вођење мултивекторске спољне политике, те за даље очување војне неутралности земље.
Притом, ваља знати да је Русија ове године донела закон који омогућава национализацију имовине страних правних и физичких лица која потичу из држава које су национализовале или на други начин отеле имовину руске државе, те руских правних и физичких лица.
Према мишљењу Дмитрија Кикуа, заменика генералног директора Руског савета за међународне послове, отимање руске имовине могло би у блиској будућности — како трезвено истичу премијери Мађарске, Словачке, па чак и Белгије — постати casus belli.
ПРОТЕСТИ КАО ДОДАТНО СРЕДСТВО УНУТРАШЊЕГ ПРИТИСКА
Остаје да се види да ли ће у наредним седмицама Влада Србије постати Влада по мери спољнополитичких схватања Душана Теодоровића или ће послушати трезвене гласове који стижу из Будимпеште и Братиславе. У том случају би постало јасно да су разни Теодоровићи и њихови грађанско/студентски протести само послужили Колективном западу као додатно средство унутрашњег притиска на вишеструко уцењену власт да до краја испуни кључни геополитички захтев Вашингтона и Брисела – да из Србије потпуно истисне Русије. А када у Србији не буде више било релевантног руског присуства, тада ће и Срби бити коначно пацификовани. И такав исход би био потпуно по мери великог противника српског национализма - академика Теодоровића.
