Изгледа да страначка политика свуда показује запањујуће сличности. У свакој земљи су политичари спремни да пред изборе дају обећања које ни не намеравају да испуне. Свуда се много говори, али много мање чини. Гласајте за нас и све ће бити и брже и јаче и боље. Када избори прођу обећања из кампање се заборављају, о њима тада више нико не води рачуна, а странке се враћају ономе што су радиле и пре избора.
Уколико се покаже да део бирача не пати од заборава, вешти политичари за њих имају спремне изговоре. Тада се каже да обећања нису прекршена, него је њихова реализација само мало одложена. Уосталом, за то није одговорна наша странка, већ околности, тврдоглави коалициони партнери, или на крају „велике силе“, тек ствари на које се не може утицати. Шта год да је у питању, наше намере су биле добре и племените и ми их се не одричемо. Зато ћемо своја обећања испунити неком другом приликом, на пример после следећих избора. Тада ће све већ бити много лакше.
ДЕКЛАМОВАЊЕ ДОБРИХ НАМЕРА
Познати немачки послератни конзервативац, Армин Молер (Armin Mohler), тврдио је да либерализам управо живи од декламовања добрих намера. „Оно што не опраштам либералима јесте то што су створили друштво у коме се човек цени по томе што каже (или пише) – а не по томе што он јесте“ писао је Молер. Отуда је немачки конзервативац закључио да је либерализам идеална подлога за развој мафије – у ширем смислу речи. Овде наравно није реч о слици мафијаша из америчких филмова, о зализаном Италијану са шеширом на глави, нити о некоме ко би личио на Тонија Монтану из филма Лице с ожиљком. Мафија коју је Молер имао у виду су они „бескрупулозни типови“ који рецитују оно што морају да кажу, улазе у праву странку, а после тога раде шта желе. Друштво које поздравља објављивање лепих жеља је идеално земљиште за настанак класе која живи од давања празних обећања, док са стране обавља своје сумњиве послове.
ПОД ПЛАШТОМ БОРБЕ ЗА НАПРЕДАК
Молер се жалио да се у либералном друштву људи не цене по ономе што чине, већ по томе што причају. Слатка музика фраза одваја људе од стварности и они опијеним високопарним лозинкама и осећајем моралне исправности губе везу са светом искуства. Нема хуље у таквом контексту која не би покушала да се окористи и да сопствену подлост сакрије под плаштом борбе за напредак. Недавни немачки савезни избори пружају згодан пример како ствар функционише, премда се сијасет примера може пронаћи и у Србији. Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), странка Ангеле Меркел која је 2015. године широм отворила врата мигрантима из читавог света и пустила их у Немачку, партија која је 10 година и рукама и ногама бранила исту ту политику и свим критичарима без много устезања лепила етикету расиста и мизантропа се месец дана пред савезне изборе сетила да се са политиком отворених врата можда ипак отишло предалеко. Њихов лидер, Фридрих Мерц (Friedrich Merz), који је пред изборе важио за најозбиљнијег кандидата за канцеларско место није штедео речи обећавајући борбу против масовне имиграције, као и последица које она са собом носи.
НАПАДИ НОЖЕМ, УБИСТВА, СИЛОВАЊА
Просветљење које је ЦДУ доживела није дошло одједном. Све чешћи напади ножем, убиства, групна силовања, пораст криминала, као и пад унутрашње безбедности уско су повезани са порастом масовне имиграције из страног културног круга. За ову прилику потребно је присетити се скоријих случајева као што је напад на божићну пијацу у Магдебургу децембра прошле године у коме је убијено 5, а повређено преко 200 људи. Нападач Талеб Ал-Абдулмозен (Taleb Al-Abdulmohsen) је пореклом из Саудијске Арабије, а у Немачку је дошао као азилант 2006. године. После тога већ у јануару уследио је напад у Ашафенбургу у Баварској, када је Авганистанац стар 28 година ножем убио двогодишње дете и средовечног мушкарца, а теже повредио још две особе. Авганистанац је напао групу деце из вртића, а мушкарац је настрадао када је покушао да спречи напад. Починилац је у Немачкој живео у дому за азиланте.
Треба имати на уму да су ово најдрастичнији случајеви који су успели да привуку пажњу светске јавности. Исто важи и за прошлогодишње нападе у Манхајму и Золингену, као и овогодишњи случају у Вилаху у Аустрији када је у нападу ножем убијен један тинејџер, док су још четири особе повређене. Остаје међутим питање колико је напада у којим није дошло до смртног исхода и колико су чести случајеви који не доспеју до очију јавности.
A “PROVOCATIVE” SYMBOL OF CHRISTIAN DOMINANCE
Лево-либерална медијска машинерија и њихове колеге из левичарских странака све ово су покушали да у складу са старим рецептом прикажу као „појединачне случајеве“. Према добро познатој причи то што сада већ редовно негде у Немачкој долази до напада у којима случајни пролазници губе животе нема никакве везе са имиграцијом. Уосталом, психички лабилних особа има у свакој популацији. Дакле, све што је потребно је мало више толеранције и човекољубља, уз снажнији полицијски надзор, можда пар корекција усељеничке политике, али ни у ком случају истински заокрет у мигрантској политици и затварање граница. Са друге стране Немцима је поново поручено да ће nolens volens морати да се навикну на „нову нормалност“. У најмању руку њихове традиционалне божићне пијаце биће окружене бетонским барикадама, док ће се традиционални карневали одржавати под полицијском стражом. На крају крајева, можда је и њихово име сувише провокативно у једном мултикултуралном, разноликом друштву у коме је и Божић симбол беле, хришћанске доминације. При томе није тешко присетити се речи Данијела Кон-Бендита (Daniel Cohn-Bendit) једног од шездесетосмашких вођа који је и сам признао да ће мултикултурално друштво бити динамичније, ружније и мање солидарно, те да ће оно познавати добитнике и губитнике. Како та визија изгледа може се сада посматрати на улицама европских градова.
РЕЗЕРВИСАНО ЗА „ГУБИТНИКЕ“
Наравно, Кол-Бендит није имао ништа против такве промене, али он благодети мултикултурализма није осећао на сопственој кожи. То је било резервисано за „губитнике“ који немају избора него да се прилагоде животу по туђим правилима. Њима политичко-медијска класа арогантно поручује да ко губи има право да се љути, али не превише гласно. У сваком случају за медијско-политички картел главну опасност уопште не представља унутрашњи тероризам, већ што би после ових напада политички могла да профитира десница, коју у Немачкој оличава Алтернатива за Немачку (АфД). И ово се уклапа у Молерову дијагнозу либерализма. Наиме, он је упозоравао да је десничар за либерале последњи преостали непријатељ. Са комунистима и левичарима се још може пронаћи заједнички језик, док је десничар кваритељ игре. Чак је и терориста који напада људе на улици мање опасан од десничара, јер либерал верује да ће временом успети да га припитоми. Насупрот томе са десничарем либерал не за како да изађе на крај.
ПРОТЕСТИ ПРОТИВ ДЕСНЕ ОПОЗИЦИЈЕ
Тако се сваки разговор о имиграцији и унутрашњем тероризму на крају завршава тирадама о опасности од „екстремне деснице“. Напади који су се догодили и стварне жртве одлазе у други план пред халуцинацијама о опасности здесна. Молерови читаоци не могу превидети још једно декламовање добрих намера и приповедање бајки о свету иза дуге, које ипак са собом носе стварне политичке последице. Зато је после безбројних терористичких напада најбоља реакција која је либералима и левичарима могла да падне на памет била организовање демонстрација, али не против терориста, него против деснице. У поређењу са фантомском десничарском претњом, исламски терористи падају у засенак, једнако као и жртве њихових акција.
С обзиром да су невладине организације које су учествовале у организовању скупова против деснице финансијски подржане из буџетских средстава, односно подржане државним новцем, те да њихове везе са левичарским партијама које су чиниле досадашњу савезну владу нису тајна, испало је да је одлазећа влада пред изборе фактички организовала протесте против десне опозиције.
Демонстрације на којима се тражи смена опозиције и њена замена неком другачијом која би била више у складу са потребама власти су нешто што није карактеристично за демократске системе, али се сасвим уклапа у политику која живи од „добрих намера“, односно у којој се стварни проблеми покривају манифестовањем исправне савести.
ЗАШТИТА „ДЕМОКРАТСКОГ ПОРЕТКА“ А НЕ ГРАЂАНА
Десетине хиљада људи скупило се на улицама Минхена да би свету показало да се противе неморалним десничарима. Кршећи норме демократије тврдили су да бране демократију од замишљене претње, игноришући стварну.
Међутим, већ у првој половини фебруара уследио је нови терористички напад, овога пута баш у Минхену. Нападач је поново био млади Авганистанац који се аутомобилом залетео у поворку у којој су биле породице са децом. У новом „појединачном инциденту“ живот су изгубиле двогодишња девојчица и њена тридесетседмогодишња мајка. Нападач није покушао да се игра мачке и миша. Признао је да намерно улетео у колону, те да је напад био религијски мотивисан. Није покушао да негира да је узвикивао Алаху акбар. За представнике власти у питању је напад на апстрактни „демократски поредак“. Ако је тако, одатле би се дало закључити да власт не треба да штити грађане већ на првом месту „демократски поредак“, а погинули и повређени су тек колатерална штета. Они који су нешто раније такође тврдили да бране демократију и усељеничку политику, а против деснице сада се нису много изјашњавали. Уосталом, њихова највећа брига била је да Алтернатива за Немачку не профитира на изборима после овог напада.
ДАН НАКОН ИЗБОРА НЕСТАЛА СУ ОБЕЋАЊА
Пре избора Фридрих Мерц и његова ЦДУ најавили су да ће уколико дођу на власт ипак нешто учинити поводом мигрантске политике. У том смислу су у Бундестагу покренули једну иницијативу коју је подржала и АфД. Али, у демократији оно што се каже пре избора не важи нужно и након избора. Већ дан касније Мерц је обзнанио да ни он ни његова странка не желе затварање граница. Такође, најавио је и да жели преговоре са социјалдемократама, који са своје стране ни не помишљају на промену политике усељавања. Они који су гласали за ЦДУ верујући да је стара странка на крају ипак разумела поруку и који су поверовали у гласове подршке парламентарној иницијативи остали су разочарани. Већ дан након избора са обећањима је било готово и типови о којима је Молер говорио су се вратили својим старим пословима. ЦДУ је већ после једног дана заборавила на обећања која је дала и вратила се на политику Ангеле Меркел.
У АТМОСФЕРИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ ОПАСНОСТИ
Међутим, већ 6. марта догодио се нови напад ножем, овога пута на главној железничкој станици у Дортмунду, а осумњичени је двадесетдвогодишњи Сиријац. Овај случај не може се тумачити као „атак на демократију“, јер је повод била банална свађа око месечне карте за превоз. Ипак, то не значи да власти могу да одахну, јер је и у овом најновијем „појединачном инциденту“ очигледна веза између масовне имиграције из страног културног круга и несигурности.
Пре избора један коментатор је посебно нагласио да се избори одигравају у атмосфери егзистенцијалне опасности и то у двоструком смислу. Са једне стране реч је о индивидуалној опасности, јер појединачни грађанин није сигуран да ли ће му када изађе на улицу неки мигрант зарити нож у врат или ће га можда други ударити колима. Са друге стране, реч је о егзистенцијалној опасности у колективном смислу, јер је питање да ли ће немачка нација, народ, култура и традиција преживети или не. Ово не важи само за Немачку, него за сваку земљу која одбија да контролише своје границе и која верује да ће демографске проблеме моћи да решава „заменом становништва“ (Рено Ками).
С обзиром на искуство са променом демографске структуре на Косову и Метохији, Србија би требало посебно да поведе рачуна о политици усељавања и иницијативама као што је тзв. Отворени Балкан.
ПАРАЛИСАНИ ЛИБЕРАЛНОМ ИДЕОЛОГИЈОМ
Може се приметити да је у односу на Молерово време дошло до заоштравања ситуације. Наиме, сада није више у питању само необавезно декламовање фраза. Данас због високоморалистичких и хуманистичких парола страдају конкретни људи који гину на улицама својих градова или су изложени другим врстама насиља. Једноставно речено, корупција и масовна имиграција убијају. Међутим, изгледа да су либералне фразе о отвореним границама, људским правима и слободном протоку људи важније од судбине народа. Политичка класа иде линијом мањег отпора, јер нико не жели да рескира лош публицитет, што се најбоље може видети на примеру Фридриха Мерца. У његовом случају се поново испоставило да се обећања могу давати пред изборе, али се после избора наставља по старом. Чак и када би се помислило на промену политике ту су чувари јавног мњења из медија, експерата и невладиних организација да мобилишу своју клијентелу и да ствар врате на почетне позиције. Резултат је угрожавање колективне егзистенције народа који паралисан либералном идеологијом и њеним паролама губи способност самоодбране. Давно пре Молера један други немачки конзервативац, Артур Мелер ван ден Брук (Arthur Moeller van den Bruck) изрекао је реченицу вредну пажње: Због либерализма народи пропадају.
