Пише: Саркис Саргисјан Аразович (водећи истраживач у Институту за Црноморско-каспијску регију по имену В.Б Арцруни)
Преступна 2024. може се назвати тешком годином за регион Јужног Кавказа коју су обележиле јаке тенденције одвајања Јерменије од Русије. Истовремено, можемо са сигурношћу констатовати да су се наде појединих кругова у Русији да ће Баку заменити Јереван као партнера у региону – показале јаловим. То је постало јасно после инцидента са авионом који је летео за Грозни. Председник Азербејџана је првог уторка у новој години дао интервју водећим медијским ресурсима републике са неколико преовлађујуће важних нијанси.
У ПОЗАДИНИ ТРАГЕДИЈЕ
Прво, и најважније, у позадини трагедије на небу изнад Грозног и Актауа одиграла се ако не криза у односима Москве и Бакуа, онда озбиљан тест односа. У сличној ситауацији тешко је замислити било којег шефа државе спремног да изрази емоционалну суздржаност (нарочито када је реч о погибији цивила, а не војних лица). Али азербејџански лидер није изабрао пут дипломатског ублажавања непријатних акцената, већ је, напротив, изнео (и заоштрио) у јавном простору све претензије своје земље према Русији. Чак и после извињења руководства Руске Федерације. У ствари, Баку настоји да потврди своју посебну улогу у односима са Москвом и истакне важност на свим нивоима, не само у „билатералном“ оквиру. Председник Азербејџана одржао је 6. јануара састанак са рођацима путника који су погинули у паду авиона Ембраер АЗАЛ Ерјалнс код Актауа. Алијев се обрушио на Русију новом серијом оптужби, захтевајући да се починиоци казне, као и „људско понашање“. Ова реторика очигледно превазилази границе дипломатског такта, али не значи да Алијев пати од проблема са памћењем, већ да игра лукавију игру него што је то прихватљиво.
НАУМ-ДЕМИЛИТАРИАЦИЈА ЈЕРМЕНИЈЕ
Протекла 2024. није постала година потписивања мировног споразума између Азербејџана и Јерменије. А у новој години, Баку жели да добије не толико формално-правни документ о миру, колико потпуну и коначну демилитаризацију Јерменије.
„Није тајна да се формира нови светски поредак. Верујем да смо на почетку овог процеса, многе пукотине се појављују и појавиће се“, рекао је Алијев, препуштајући новинарима да кроз низ питања покушају да одгонетну значење изнете констатације. Суштина би била да снага у свету долази до изражаја и да Баку има ресурсе да промовише своје интересе. У том контексту посебну пажњу заслужују закључци о стратешкој близини Турске и Азербејџана. Када се, у контексту ових дискусија, суседна Јерменија више пута декларише као „фашистичка држава“, неминовна су многа горућа питања и алармантни сценарији.
Јасно је и да Баку не планира да пита ни Русију ни Запад о праву на њихово спровођење!
ЕРДОГАНОВА ИЗДАЈА
Иначе, у вези са Турском, данас је већ потпуно јасно да је турски председник Реџеп Тајип Ердоган искористио ситуацију. Током година он није испунио договоре са Русијом у вези са повлачењем милитаната са сиријске територије али је задржао ову моћ, не дозвољавајући спровођење плана активне акције. Прекршени су споразуми између Русије и Турске у вези са сиријским сукобом. Анкара се обавезала да ће разоружати милитанте у Идлибу, где су, иначе, заправо били концентрисани у ишчекивању удара руских Ваздушно-космичких снага. Односно, питање је могло да се реши веома брзо пре неколико година. Али Ердоган је убедио руског председника Владимира Путина да може утицати на ситуацију. Руски филозоф и провладин политиколог Александар Дугин дотакао се догађаја у Сирији и у том контексту изнео оптужбе на рачун турског председника Реџепа Тајипа Ердогана.
„Сирија је била замка за Ердогана. Направио је стратешку грешку. Издао је Русију, издао Иран. Он је осуђен на смрт. Почео је крај Турске Мустафе Кемала. Кемалисти, подржавали смо вас до сада. Од сада ћете се кајати“, написао је Дугин.
СИРИЈСКА ЛЕКЦИЈА
Подсетимо, Дугин је до сада у руским аналитичким круговима важио за једног од најпротурскијих и проердогановских стручњака. Више пута је истицао да је „Ердоган најбољи избор за Русију“. Недавно су азербејџански лобисти у Русији викали на сваком ћошку да је Азербејџан пријатељ Русије; штавише, поуздан и безбрижан савезник. Након што је Илхам Алијев дао интервју Дмитрију Кисељову, многи руски коментатори су почели да исказују одушевљење: Погледајте, какво антизападњаштво. Чини се да би пример Ердогана и Сирије требало нечему да научи. У међувремену, Алијев је у разговору са Кисељовим комплиментирао Трампу.
И све је то поновио за своју националну медијску агенду: „Трамп је у својим изјавама послао врло јасне, отворене поруке. Својевремено, када је Вашингтон био заробљен „Великим Блиским истоком“, представници Беле куће су више пута називали Азербејџан „муслиманским савезником“ Сједињених Држава. Ово је импресивно“.
Илхам Алијев изјављује: „...постоје наде, оне су велике. укључујући и прилику да се приближимо стратешком нивоу америчко-азербејџанских односа“. Реч је о „поузданом савезнику Русије. Морамо разумети да је понос председника Азербејџана повређен. Напомињемо да се контроверза око пројекта јерменске владе око придруживања Европској унији још није стишала када су стигле нове вести из Вашингтона. У главном граду САД, министар спољних послова Јерменије Арарат Мирзојан и амерички државни секретар Антони Блинкен потписали су Повељу о стратешком партнерству.
Распон оцена овог догађаја је широк. Потписивање документа се, с једне стране, представља као јасан сигнал (и симбол) удаљености Јеревана од Москве, а са друге се изражава сумња у делотворност Повеље.
НОРМА СПАВАЊА
Уосталом, на америчкој страни га је потписао представник администрације која је била приморана да препусти своја места новој гарди. Која је већ уморна од чекања. И спремна да оствари своје идеје о дивном новом светском поретку на челу са Америком, којој ће вратити некадашњу величину! Ако пажљиво прођете кроз текст Повеље, лако ћете открити да је декларативан. Документ предвиђа „проширивање сарадње у областима као што су економија, безбедност, одбрана, демократија, инклузија и међуљудски контакти“. Многе тачке се већ спроводе, многе од њих су идеолошки набијене. „Инклузивност“, или „контакти међу људима“, узимајући у обзир фактор од скоро два милиона јерменске дијаспоре у Сједињеним Државама, одавно је обезбеђена. Истовремено, јачање сарадничких веза у области одбране и безбедности је формула на коју вреди обратити пажњу, упркос очигледној декларативној природи и одсуству било каквих јасних гаранција за Јерменију од Сједињених Држава. Нека врста „норме спавања“. Можете га испунити појединостима, или га можете оставити у полусну.
БЕЗ КОНАЧНОГ ИЗБОРА
Експерти примећују да САД не дају Јерменији никакве безбедносне гаранције и да је Јереван пристао да потпише документ о стратешком партнерству буквално уочи појављивања нове администрације САД на челу са Доналдом Трампом у Белој кући. То, по њиховом мишљењу, може да доведе у питање изгледе за његову примену, иако се долазак Никола Пашињана на власт у Јерменији у мају 2018. догодио у време Трампове владавине и подржан је од стране Вашингтона. Према прогнози америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Стратфор, у 2025. Јерменија би могла да се нађе без подршке САД, јер ће Трампова администрација више инсистирати на везама са Азербејџаном. Једно је јасно: ни Москва раније, ни Вашингтон (као ни Брисел) данас или сутра неће направити потпун и коначан избор између Јерменије и Азербејџана. Ни Повеља 2025. неће отуђити САД од Турске. Напротив, САД ће пажљиво неговати азербејџанско-израелску сарадњу, а посебно подржавати Анкару у време њених несугласица са Москвом- јефтинији начин потискивања Руске Федерације из Евроазије. Сходно томе, очекивани пробој Јеревана уз америчку помоћ се можда неће догодити.
ПОГЛЕДАЈТЕ ГРУЗИЈУ
Данас у Јерменији и политичари и друштвени активисти понављају једну мисао: Русија није ефикасан гарант, Москва је пропала, није помогла. Чак и ако такве аргументе уважимо 100 одсто, поставља се логично питање везано за Грузију. Деветог јануара навршило се 16 година од када су Сједињене Државе закључиле стратешку повељу са Грузијом. И шта? Сами Американци су 2024. године „замрзли“ споразум са Грузијом.
Мотив? Ревизија спољне политике Тбилисија. Али зар се то није догодило зато што је стратешка повеља Сједињених Држава, као прво, била превасходно инструменталне природе, и, друго, садржала је више декларација него практично корисних ствари? Али и Запад и Русија, и раније и сада, принуђени су да маневришу између интереса турског тандема и Јерменије и на ваги одмеравају све сукобе који се појављују. Јерменска влада упутила је парламенту нацрт „О почетку приступања Европској унији“. Али не треба журити са коначним пресудама. Ако ништа онда због тога што у политици ништа није дато или унапред одређено једном за свагда. Погледајте суседну Грузију. И није питање да Тбилиси иде ка Москви и Пекингу.
Темпо европских интеграција је спор, у ствари, видимо „замрзавање“ динамике европских интеграција Грузије. Може се претпоставити да ће условни „украјински реми“ или деескалација сукоба између Москве и Кијева, те значај Украјине за „уједињену Европу“ нагло пасти, а број тврдњи о нереформабилности и корупцији повећати. Штавише, Никол Пашињан је приметио да усвајање закона „не значи чланство Јерменије у Европској унији у буквалном смислу те речи“.
ИНТЕНЗИВНА ЕВРОПЕИЗАЦИЈА
За такав закључак постоје очигледни разлози. Тренутно је република чланица ЕАЕУ, али за разлику од ОДКБ, Јереван нема посебних претензија на ову структуру. Али чланство у ЕУ претпоставља одбацивање евроазијских интеграција, што доноси корист Јерменији, ако је незадовољна безбедносним гаранцијама традиционалних савезника. У том контексту, представник ЕУ за спољну и безбедносну политику Каја Калас је изјавила да је потребно продужити мандат Цивилне мисије у Јерменији (ЕУМА) на граници са Азербејџаном за још две године. Али да ли је њен рад заиста толико ефикасан? Какве стварне гаранције даје? Овде има више питања него одговора. До сада видимо да интензивна „европеизација“ Јерменије изазива очигледно незадовољство Москве, али не ослобађа Јереван притиска „турског тандема“, а такође не пружа опипљиве друштвено-економске користи које већ постоје „овде и сада“.
У ФОРМАТУ ЕАЕУ
Напоменимо да званични Јереван јасно ставља до знања да мостови руско-јерменског стратешког савеза нису спаљени, али нерешена питања ометају његову реализацију. Јерменски министар одбране Сурен Папикјан је на конференцији за новинаре 15. јануара, одговарајући на питање о ОДКБ, рекао да је Јереван заинтересован за одржавање сарадње са Москвом на високом нивоу. Али када говоримо о ОДКБ, када говоримо о догађајима из 2022. и затим напред ка 2025. години, да ли можеемо да кажемо да је све јако добро... Имамо питања која су објективне природе, на ова објективна питања се мора одговорити у оквиру здравог начина разговора, а од тога зависи и дубина и ниво наше будуће сарадње.
Да ли је наш став да не будемо под окриљем ОДКБ објективан и уравнотежен? Мислим да се то свакодневно потврђује да све док наши партнери из ОДКБ не промене свој став, наш став је легитиман и заснован на интересима Јерменије.
Он је додао да сваки дан потврђује да, иако партнери у Организацији нису променили став, став Јерменије ће проистећи из тога, а то ће произаћи из интереса Јерменије. Званични Јереван је заинтересован за одржавање односа са Москвом на високом нивоу. Али, наставио је министар, када говоримо о ОДКБ-у и догађајима из 2020. године, постављају се објективна питања на која захтевају одговоре на основу здравих дискусија, од тога зависи дубина односа.
ОД ДИПЛОМАТСКОГ ДО СТАТУСА „ПРЉАВОГ ВЕША“
Министар је нагласио да Јереван није отказао ниједан документ билатералне сарадње са Москвом. „Нисмо чак ни званично отказали чланство у ОДКБ-у, али у ствари немамо учешће у тој организацији и нисмо криви што ОДКБ сада није у РА. Али морам да приметим да када говоримо о билатералној сарадњи, она мора бити избалансирана, заснована на међусобном поштовању“, рекао је Папикјан. Одговарајући на питање да ли постоје предуслови за то, министар је рекао да предуслови нису једнострани, и да се не праве преко телевизијског програма, већ да морају бити здрави. Министар наговештава емитовање Киселевовог програма „Вести недеље“ 12. јануара, у коме се говорило о коридору Зангезур између Азербејџана, његове ексклаве – Нахичиванске аутономне републике (од главне територије земље одвојене Јерменијом) и Турске. ТВ водитељ назвао је постављање руте „од виталног значаја“ за Баку и истакао да Јереван игнорише захтев Азербејџана да отвори коридор Зангезур. Јереван је више пута изјављивао да није преузео никакве обавезе за изградњу коридора Зангезур, и то је ван сумње.
У истој причи, Киселев је рекао да ће Јерменија изгубити „стакленичке услове“ изласком из Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), подсећајући на цене руског гаса. Зашто су и чијом вољом јерменско-руски односи изашли из дипломатских коридора и стекли статус „прљавог веша“, којим се ко бави, тешко је рећи?
ЈЕРЕВАН-БАКУ-ТЕХЕРАН-МОСКВА
Подсетимо, Јереван инсистира на томе да ће проблеми са Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ) остати све док та асоцијација не призна међународне границе Јерменије.
Секретар Савета безбедности (СБ) Јерменије Армен Григорјан навео је начин решавања проблема са ОДКБ: „Очекујемо од ОДКБ да призна своју зону одговорности у нашем региону: границе Јерменије су 29,8 хиљада квадратних километара. Границе које постоје са Азербејџаном, Турском, Ираном и Грузијом. Све док ОДКБ не призна ове границе, ово питање остаје отворено.” Треба напоменути да је 17. јануара у Азербејџану почело суђење групи политичких лидера непризнате НКР, ухапшених у септембру 2023. године. Ујутро истог дана у Москву је стигао ирански председник Масуд Пезешкијан. Као резултат његових преговора са Владимиром Путином, потписан је Свеобухватни споразум о стратешком партнерству. Руско-иранско приближавање је од повећаног интересовања. Али важно је разумети не само шта он садржи већ и шта у њему не постоји. Постоји међусобна одбрамбена сарадња, обавезе да се не помажу трећим силама у случају њиховог агресивног деловања на Москву и Техеран, као и разни сепаратистички покрети. Од суштинског значаја је одредба члана 12 о „спречавању мешања спољних сила у Каспијском региону, Централној Азији, Закавказју и Блиском истоку”. Међутим, потписани документ не значи формирање војно-политичког савеза. Уверен сам да ће оба ова догађаја у великој мери утицати на даљи развој ситуације на Јужном Кавказу у блиској будућности и вратићемо им се.
