Због чега је у (про)западном медијском наративу од кредита до помоћи у Бриселу знатно мање, него од кредита до инвестиције у Пекингу?
Када је парламент Европске уније недавно изгласао такозвани План раста за западни Балкан, (про)западни медији објавили су у насловима својих вести да је посреди помоћ. Додуше, помоћ земљама из претприступне балканске магареће клупе, али ипак помоћ. А поклону се, нарочито када је вредан шест милијарди евра, у зубе не гледа. На Балкану се то одавно и веома добро зна. Уколико се, међутим, пажљивије загледа испод тих оцвалих наслова или прелистају изворни документи, релативно је лако уочити да (про)западни медији именицу “помоћ” радо и често употребљавају као еуфемизам за кредите, односно да бесповратна средства, уколико тако може да се каже имајући у виду да бесплатног ручка нема нигде, па ни у Европској унији, у овом случају чине тек трећину поменутог пакета “помоћи” балканским земљама.
"КРЕДИТНИ ВУК" У ЈАГЊЕЋОЈ КОЖИ
То је као када је 2014. године било објављено да је на донаторској конференцији за Србију и Босну и Херцеговину, која је такође била сачињена од кредита и мањег дела бесповратне помоћи, учествовала хуманитарна организација познатија под називом Европска банка за обнову и развој. Ситуација се из корена мења када (про)западни медији извештавају о кинеским улагањима у Србији, односно на Балкану. Они тада воле да буду до краја прецизни и консеквентни, јасно разлучујући економске појмове у најситнија цревца и нипошто их не мешајући са категоријама било ког вида помоћи.
Тако је амерички Радио Слободна Европа, пре коју годину, цитирао једног од овдашњих саговорника који је рекао да постоји велика разлика између директних инвестиција и кредита кинеске Ексим банке, јер кредите морају да отплаћују “грађани и грађанке” Србије.
Испало је да је од кредита до помоћи у Бриселу знатно мање, него од кредита до инвестиције у Пекингу. Када се кредитни вук преодене у јагњећу кожу финансијске помоћи Европске уније, разлике између кредита и помоћи у медијском наративу, напросто, престају да буду и семантички, а камоли економски важне.
У тој значењској игри европских каубоја и балканских индијанаца „незнатне“ разлике између кредита и помоћи аутоматски престају да буду вредне озбиљнијег новинарског увида, помена или анализе. Добар претприступни кандидат требало би, откако је европског вакта, да зна на којој страни кредит представља помоћ, а на којој је кредит драматичан увод у наводно дужничко ропство. Предочено је лако проверити, а предочено је, истовремено, оквир у ком се дешава наша прича.
КОСМЕТСКИ РЕКЕТ И ХИБРИДНИ РАТ ПРОТИВ КИНЕ
Кинеске инвестиције и кредити које кинеска Ексим банка одобрава Србији криптоаналитички се, без слова доказа, у прозападном медијском наративу повезују са кинеском подршком нашој земљи у Савету безбедности Уједињених нација. По тој распрострањеној и у пропагандном смислу нимало наивној “теорији”, Србија Кинезима плаћа косметски рекет уступајући им, тобоже, Бор, Смедерево, Зрењанин и инфраструктурне послове и још којешта, а Русима Нафтну индустрију Србије (НИС) .
Као да би Кина, која конфучијански стрпљиво чека да мирно обнови свој пуни суверенитет на острву Тајван, икада признала било коју незаконито проглашену државну независност и као да би Србија сама, без економских партнера, могла у пословном, ширем економском, а поготово социјалном смислу да уздигне било који од поменута три дојучерашња државна гиганта, оптерећена дуговима и присуством значајног броја запослених.
Без жеље да идеализујем кинеске кредите и инвестиције, које, ипак, спроводе само људи, не могу да не приметим неке од најбизарнијих примера хибридних пропагандно-политичких дејстава којима су кинеске компаније овде изложене.
ЧИСТО ДА (НЕ) ЗНАТЕ
Године 2021, из објаве једног од актера овдашње политичке сцене, радикалне аутономашке провенијенције, потекла је лажна вест да је кинески власник смедеревске железаре највећи дужник за утрошену електричну енергију и да утрошену струју уопште не плаћа, паразитирајући на грбачи грађана Србије.
Лажна информација се раширила мрежама те године, попут вируса, а актуелизована је поново, правом електронском епидемијом на друштвеним мрежама, уочи прошлогодишњих парламентарних избора.
Репризна објава на „Фејсбуку“, коју су коментарисале десетине хиљада људи и која је имала хиљаде подела, гласила је: „Кинеска Железара Смедерево дугује за струју 4,7 милијарди динара. Кинески Зиђин Бор дугује за струју 871 милион динара. Чисто да знате."
Простим увидом у списак највећих дужника Електропривреде Србије лако је било установити да је Железара Смедерево д. о. о. у стечају највећи дужник овог предузећа. Дуг Железаре Смедерево износио је 4.659.796.056 динара. Дакле, није посреди кинеска компанија, већ правно лице у стечају које је Железаром Смедерево управљало док кинеска компанија није купила постројења железаре. Притом, компанија „Циђин“, односно како се у Србији најчешће пише и изговара – „Зиђин“, уопште није била на списку дужника ЕПС-а. Када сам једног од познаника који је на свом профилу поделио ову лажну вест, привукавши велики број „дислајкова“ и негативних коментара, упитао због чега је то урадио, одговорио ми је да информација, ето, можда није истинита, али да чак и неистинита верно одражава природу политичких веза Кине и Србије. Скоро да нико није цитирао извештај вијетнамске владе.
А ДОКАЗИ?
Када је сјајна новинарка Ксенија Павков, један од најбољих телевизијских извештача које имамо, открила да кинески и вијетнамски радници, ангажовани на изградњи фабрике Линглонг у Зрењанину, живе у врло лошим условима, у којима нико у Србији не би требало да живи, као и да су подвргнути административној процедури нетипичној за Србију, та значајна вест је врло брзо са нивоа проблема услова рада медијски промовисана у криптоаналитички скројену геополитичку тврдњу да су, вероватно, посреди жртве трговине људима које је овамо послала, односно прокријумчарила НР Кина.
Та интерпретација основне вести остала је да провејава српским јавним дискурсом све до данас, а да нико јавности није предочио ни најмањи доказ о томе, осим нашироко изношених претпоставки и сумњи.
Узалуд је Стална мисија Вијетнама при канцеларији УН у Женеви саопштила да није утврђено да су вијетнамски радници у Србији били жртве трговине људима:
„...Што се тиче радних дозвола вијетнамских радника који раде у Србији, српске власти су провериле 90 одсто њихових досијеа и утврдиле да сви имају исправна радна документа, да раде законито, те да су сви радници добили пасоше након што их је послодавац био преузео ради испуњења претходних процедура и њихове вакцинације. У току је провера докумената преосталих радника. Вијетнамски радници нису жртве трговине људима. Препоручује се Одељењу за посебне процедуре Канцеларије високог комесара УН за људска права да уважи проверене информације заинтересованих страна и избегава доношење закључака на основу непроверених извора“, наведено је у званичном документу вијетнамске државе који је доступан на интернету.
званични документ Вијетнама доступан на интернету.
ДИСКРЕДИТАЦИЈА ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПРОТИВНИКА
Прозападне невладине организације рафално су подносиле политички мотивисане кривичне пријаве, од којих до данас није било ништа, а сам свакодневни положај радника, од којих је велики број одлучио да ипак остане у спорном смештају, убрзо је пао потпуно у други план.
Политички улог у медијској игри дискредитације Кине подигнут је у небеса са проблема обкективно лошег радног положаја вијетнамских радника. За сваки проблем у кинеским компанијама који се појави на терену, где, да поновим, ипак раде само људи, напори се не усмеравају ка решавању проблема, него ка дискредитацији геополитичког противника. Тако је и са нерешеним имовинско-правним питањима у Бору, питањем дозвола за експлоатацију руде и са било којим другим питањем које бива употребљено само као детонатор за антикинеску кампању, након чега само питање буде скоро потпуно скрајнуто и обесмишљено.
Прозападни медијски наратив годинама указује на наводну дужничку замку која вреба иза кинеских кредита. Показало се да је и ова тврдња плод криптоанализе и влажних геополитичких снова, пре него чињеница.
„ОПАСНОСТИ“ ВРЕБАЈУ
На основу чега западни медијски наратив шири страх и панику широм света од опасности која вреба од кинеских кредита? Једини, стога и крунски доказ постојања кинеске дужничке замке, у прозападном медијском наративу представља лука Хамбантота на Шри Ланки. Укратко, западни медији годинама тврде да је поменуту луку Кина запленила од Шри Ланке на име неисплаћеног дуга.
Та у основи лажна вест је надалеко раширена друштвеним мрежама и медијским садржајима који циљају Кину, а не стварност. Академско истраживање професора професора Деборе Браутигем са универзитета "Џонс Хопкинс” и Мег Ритмајер са Харварда ("The Chinese ‘Debt Trap’Is a Myth ") показало је, међутим, да Кина никада није присвојила нечије природно или инфраструктурно богатство због немогућности кредитиране земље да враћа дуг, па ни Луку Хамбантота за чији је закуп истраживачки тим доказао да нема везе са претходним дугом Шри Ланке.
Уколико некога занима суштина западног медијског наратива о бауку "кинеских кредита", који кружи не само Србијом, већ целим светом, драгоцена је, такође, научна анализа " Debt Relief with Chinese Characteristics" у чијем су писању, поред Деборе Браутигем, учлествовали Кевин Акер и Јуфан Хуанг. Ова научна студија цитира економисту из Замбије који је недвосмислено саопштио да проблем земаља у развоју пре представљају еврообвезнице, у конкретном случају wегове земље у вредности од три милијарде долара, а не кинески зајмови.
"Са еврообвезницама се не играте када исплате доспевају. Кинески дуг може лако бити поново преговаран, реструктуриран или рефинансиран. Откако је Замбија издала своју прву еврообвезницу 2012. године, приноси су порасли са 5,65 на преко 20 процената", навео је замбијски економиста.
Према истом извору, лакше је било постићи споразуме са кинеским зајмодавцима него са приватним повериоцима са Запада. Ова студија научно је доказала да је од 2000. до 2019. годоине Кина отказала (cancelled) најмање 3,4 милијарде америчких долара дугова у Африци. Открила је да је Кина, између 2000. и 2019. године, реструктурирала или рефинансирала око 15 милијарди долара афричког дуга.
ГЛАСИНЕ СРАЧУНАТЕ НА ЕФЕКАТ
Ни ово истраживање није пронашло заплену имовине кинеских дужника било где, констатујући да нема доказа о томе да су коришћени судови за извршење плаћања или примена казнене каматне стопе.
Овдашња јавност олако је заборавила праву медијску олују бомбастичних најава, од пре коју годину, да ће Кина, због немогућности Црне Горе да јој враћа дуг, прибећи заплени црногорске инфраструктуре и природних богатстава, што се, такође, никада није догодило, али је у медијском наративу Балкана остао ехо да ће се то догодити, што производи утисак да се то у стварности јесте догодило, иако није.
Притом је удео кинеских потраживања у укупном дугу Подгорице износио нешто преко 17 одсто. Другим речима, Црна Гора знатно више дугује западним повериоцима, али су ти кредитни аранжмани, који, како смо видели, често кокетирају са категоријама помоћи, из неког разлога мање „опасни“ од кинеских.
На концу, шта се догодило са вешћу од пре око годину дана, да је Кина хладно и уздржано одбила захтев Србије да јој дугови буду репрограмирани, због чега се Србија, наводно, обратила својим европским партнерима за помоћ? Епилог те вести је нови кредитни аранжман са Кином који се тиче улагања у енергетски сектор Србије, вредан 2,7 милијарди евра, потписан овог пролећа.
СА ЗАПАДА МЕД И МЕЛКО, СА ИСТОКА КОЛОНИЗАЦИЈА
Поменимо овде још један важан детаљ. Када је Србија склапала директну погодбу са „Ју-ес стилом“ о куповини смедеревске железаре, врло мали број аналитичара поменуо је уопште ову околност. Када је Србија са Кином начинила истоветан аранжман, који, како се показало, за сада знатно боље функционише, то је третирано као проблем. Ствар је врло слична релацији западни кредит – помоћ: директна погодба је са западне стране често успешан посао, а са источне парадигма корупције и нетранспарентности. Удео кинеских потраживања у српском спољнотрговинском дугу је још увек релативно мали у односу на западне повериоце.
Уколико будемо гајили идеалистичку слику света у којем живимо, стране кредите можемо посматрати као потпуно непотребне или као потпуно зло. У идеалној Србији, која на жалост не постоји, српско друштво само финансира и спроводи најскупље и најсложеније пројекте. Уколико однегујемо нешто реалистичнију слику света, не скрајнувши с ума идеал српске економије која почива на српским изворима финансирања и тежећи му, страни кредити постају нужно зло у очигледном недостатку домаћих извора финансирања, које треба одговорно и рационално трошити.
Најгора ствар коју себи можемо да учинимо у оваквом положају, јесте да дозволимо да нас убеде да су западни кредити такорећи хуманитарна помоћ, мед и млеко, а да су само кредити које подижемо на Истоку есенција зла и колонизације.
Аутор: Бранко М. Жујовић
