Недавне иницијативе владе Азербејџана, усмерене на измену захтева у погледу школских униформи (које су постале широко познате као „забрана хиџаба“), представљале су испит за стратешки савез Турске и Азербејџана. Садашњу ситуацију посебно заоштрава чињеница да су се неслагања појавила не само између стратешких савезника већ и између држава које се руководе начелом „Једна нација - две државе“.
ОШТАР ОДГОВОР „МЛАЂЕГ БРАТА“
Током опште расправе 81. заседања Генералне скупштине УН, 22. септембра, турски председник Реџеп Тајип Ердоган изјавио је: „Забране ношења хиџаба у школама, које су увеле поједине земље, сматрамо нападом на најосновнија права жена.“ Азербејџан није директно поменут, па би тумачење да је реч о званичној осуди Бакуа представљало неоправдано поједностављивање.
Уследиле су оштре изјаве азербејџанске стране. Поступци савезника оцењени су као мешање у унутрашње ствари. И сам Илхам Алијев упозорио је на такав развој догађаја. А провладина странка „Јени Азербејџан“ назвала је изјаве турских политичара „популистичким и неодговорним“, оценивши да су у супротности са духом братских односа.
Укратко, ставови су јасно изнети. Анкара је, додуше, предузела кораке ради ублажавања тензија. Шеф турске дипломатије Хакан Фидан изјавио је 15. октобра, након састанка са Алијевим у Бакуу, где је допутовао ради учешћа на VII самиту Конференције о интеракцији и мерама за изградњу поверења у Азији (СВМДА): „У свим околностима, стратешки карактер турско-азербејџанских односа има предност над сваким другим питањем.“
Многи коментатори оценили су размену оштрих изјава као неочекивану. Као последица тога, почели су да доносе исхитрене уопштене закључке. Међутим, истина је да се Баку и Анкара ни раније нису слагали у свему. Подсетимо се искуства „фудбалске дипломатије“ из 2009. године или различитих оцена доприноса две „братске“ државе победи у Карабаху. Не треба заборавити ни на размимоилажења у погледу Северног Кипра, Блиског истока, односа према Израелу у целини и операцији у Гази посебно. И не треба посматрати Баку искључиво као млађег брата Анкаре.
Садашња „криза емоција“ не односи се толико на ислам као такав, колико на спор о границама дозвољеног спољног утицаја. За Баку је секуларни притисак споља (без обзира на то одакле долази) изузетно осетљиво питање, док је за Анкару такав притисак нешто сасвим природно.
У Турској се озбиљно заговара концепт земље као једне од водећих „средњих сила“, која није глобална суперсила, али јесте држава која „делује на глобалном нивоу“. А сада се суочавају са непослушношћу партнера којег је турски политички естаблишмент навикао да доживљава као млађег брата.
Питања идентитета изузетно су важна. Може се говорити колико год се хоће о „једној нацији - две државе“, али ово друго није ништа мање важно од првог. У случају Азербејџана, приоритет је заштита државног модела од политизације религије, док је у случају Турске реч о преиспитивању начела „обнове“ турског републиканизма. Тачно је да се Ердоган не одриче кемалистичког наслеђа и револуције (стогодишњица Републике 2023. године званично је обележена уз велику помпу). Међутим, они настоје да то наслеђе подвргну ревизији и критичком преиспитивању. У томе виде своју улогу „средње силе“, која „делује и размишља на глобалном нивоу“ у „свету петорице и више“.
Такав приступ односи се и на Балкан.
РАЗМИМОИЛАЖЕЊА У СТАВОВИМА- ОД КОСОВА ДО ИЗРАЕЛА
Извоз турске одбрамбене индустрије на Балкан значајно је порастао последњих година. Тако је 2023. године достигао историјски максимум: Турска је од продаје оружја, муниције и пратеће робе зарадила 462 милиона долара. Међу најзначајнијим извозним производима турске одбрамбене индустрије налазе се беспилотне летелице (БПЛ).
Албанија и самопроглашено Косово набавили су беспилотне летелице „Бајрактар ТБ2“ 2022. године (испоруке такозваним Косовским снагама безбедности обављене су у мају 2023. године, а Оружаним снагама Албаније у марту 2024. године). Занимљиво је да Азербејџан, у којем сматрају да сарадња Азербејџана и Турске нема премца у свету, не дели турски приступ овом питању.
Још 18. фебруара 2008. године, на дан када је Турска признала независност Косова, Азербејџан је саопштио да не признаје независност Косова. Представник Министарства спољних послова истакао је да је резолуција привремених органа самоуправе Косова о отцепљењу од Србије у супротности са међународним правом.
Током расправе одржане 2009. године пред Међународним судом правде у Хагу, поводом разматрања законитости једностраног проглашења независности, Баку је потврдио свој став. Према мишљењу азербејџанске стране, регион који је прогласио отцепљење кршећи унутрашње законодавство не може се сматрати државом.
Оваква размимоилажења у ставовима Азербејџана и Турске не ограничавају се само на питање независности Косова.
Неслагање између ове две земље, које се често називају „братским“, односи се и на процес нормализације односа са Јерменијом, независност Турске Републике Северни Кипар, односе са Израелом, курдско питање и још низ других.
Ипак, у оквиру процеса нормализације односа са Јерменијом, Анкара и Баку успевају да усагласе своје ставове. Тако турска страна, на пример, под притиском Бакуа, нормализацију односа са Јерменијом условљава током јерменско-азербејџанског процеса. Истовремено, противречности између Израела - блиског партнера Азербејџана и заговорника стварања курдске државе - и Турске не ометају њихову економску сарадњу, док Баку, када је реч о Северном Кипру, по свему судећи, не искључује признавање његове независности.
„ВОЈНА НЕПОСЛУШНОСТ“ АЗЕРБЕЈЏАНА
Случај Косова је у том контексту посебно занимљив јер Азербејџан и даље истиче да никада неће признати његову независност. Штавише, Баку дипломатски подржава другу страну у сукобу - Србију - у њеним настојањима да обнови територијални интегритет, због чега добија високе оцене Београда.
Азербејџан је од самог почетка своју политику према питању Косова тумачио у оквирима карабашког сукоба. Током расправа о статусу Косова, Баку је настојао да спречи стварање „преседана“. Још 2007. године азербејџанска влада позивала је Европску унију (ЕУ) да одбаци предлоге о додељивању Косову статуса независности. Баку је изражавао забринутост да би такво отцепљење на Балкану могло да створи преседан за Карабах.
Током ових расправа, представник Азербејџана истакао је да би, упркос разликама између косовског питања и „јерменско-азербејџанског сукоба“, решавање територијалног питања кршењем међународног права - у корист отцепљења и независности могло негативно да се одрази на регион Кавказа.
Азербејџански званичник поткрепио је обраћање ЕУ прагматичним предлогом, обећавши да ће помоћи европским земљама у диверсификацији енергетског тржишта и смањењу зависности од руског гаса и нафте.
Европски представници су, узимајући у обзир ову „привлачну“ иницијативу, признали да је Карабах „окупирана територија“ и уверили Баку да косовски преседан неће бити употребљен на штету сукоба на постсовјетском простору.
Међутим, уверавања европских земаља и турски приступ косовском питању, у суштини, нису успели да ублаже забринутост Бакуа. Азербејџан је наставио да води политику која се разликовала од курса Турске и западних партнера према овом балканском сукобу.
У складу са својим политичким ставом о питању независности Косова, азербејџанска страна показала је и својеврсну „војну непослушност“. На предлог Илхама Алијева и на основу одлуке Милли меџлиса од 4. марта 2008. године, азербејџански контингент од 34 припадника прекинуо је учешће у мировној мисији у саставу турског контингента распоређеног на Косову и вратио се у Баку.
И касније, упоредо са продубљивањем односа са Србијом, Азербејџан није одустао од свог става против независности Косова, нити од повезивања тог питања са карабашким питањем. Штавише, повлачење азербејџанске мировне мисије, распоређене на Косову од 1999. године, које је било условљено променом геополитичких околности, тумачено је, а и ретроспективно се може тумачити, као потез који је у непосредној вези са процесом решавања карабашког питања (Прашки процес).
Као што је познато, могућност решавања карабашког питања уз посредовање мировних снага разматрана је и у време проглашења независности Косова. У настојању да искључи понављање косовског сценарија, Баку је повлачењем свог контингента фактички онемогућио сличан развој догађаја у Карабаху. Азербејџански званичници су у овом случају мировну мисију окарактерисали као „мисију која доприноси сепаратизму“.
НЕПОКОЛЕБЉИВА ПОЛИТИКА ПО ПИТАЊУ КОСОВА
Упркос томе што је Турска пружала Косову војно-политичку подршку, 2012. и 2017. године Азербејџан није дозволио чланство Косова у Светској царинској организацији (СЦО). Током конференције руководилаца царинских служби европског региона СЦО, одржане у Бечу 2017. године, азербејџанска страна поново је истакла да не признаје независност Косова и да једнострано проглашење независности сматра супротним међународном праву. Према речима једног азербејџанског званичника, Азербејџан се „такође суочио са проблемом територијалног интегритета, а разматрање политичких питања у оквиру царинске организације је неприхватљиво“.
Баку, који је свој став образлагао карабашким сукобом, није променио приступ ни након рата против Карабаха 2020. године. Упркос томе, на Косову су се надали да Азербејџан, пошто се, по свему судећи, „ослободио забринутости због Карабаха“, након овог рата више неће бити уздржан када је реч о признању независности Косова.
У августу 2021. године, током састанка министара одбране у Турској, Приштина се обратила Азербејџану (и другим земљама) са захтевом да признају Косово. Београд је, међутим, оценио да тај корак представља кршење Вашингтонских споразума, којима је било предвиђено да се до 1. септембра 2021. године не подносе захтеви за признање, и потом је навео политику Азербејџана као пример у контексту решавања сукоба.
Очигледно је да чињеница да су се питање независности Косова и захтев за признање нашли на дневном реду састанка министара одбране у Турској, савезници Азербејџана, указује на то да Косово, уз подршку Турске, настоји да од Азербејџана издејствује признање.
Косово још није изгубило наду у подршку Турске, али Азербејџан и даље, чак и након успостављања потпуне контроле над Карабахом и уверења Бакуа да је сукоб коначно решен, води „непоколебљиву“ политику по питању Косова. Штавише, азербејџанска страна продубљује односе са Србијом и пружа јој значајну дипломатску подршку у настојањима да обнови свој територијални интегритет. У том контексту, очигледно је да Анкара нема неопходне механизме утицаја на Баку који би могли да омогуће остваривање интереса Турске како у погледу Косова, тако и у низу других области спољне политике.
УВЛАЧЕЊЕ У СУКОБ ПРОТИВ ИРАНА
Анализа ситуације у још једном експлозивном региону - на Блиском истоку - намеће закључак да свака дестабилизација у Турској може бити непосредно повезана са плановима САД и Израела за напад на Иран.
Последњих година у стручним круговима било је распрострањено мишљење да је политика Вашингтона и Тел Авива у региону, почев од 2015. године, била усмерена на стварање услова за увлачење Турске и Азербејџана у сукоб против Ирана. Анкара се, међутим, на све начине супротстављала тим плановима, с правом сматрајући да би такав развој догађаја за њу могао имати непредвидиве последице, а да би за Баку могао да се заврши катастрофално.
Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган више пута је изјавио да је Иран незаменљив и поуздан партнер Турске и да Турска никада неће имати интерес да наруши односе успостављене између две земље. Могуће је да је управо такав став делимично допринео погоршању односа Анкаре са Западом, а посебно са САД и њиховим главним савезником на Блиском истоку - Израелом.
Управо с циљем да обузда америчко-израелски притисак, Ердоган је почео да тражи подршку Москве, чак и у условима неслагања са „украјинском политиком“ Руске Федерације и супротстављених ставова по том питању, настојећи да пронађе начин да се ослони на северног суседа у циљу деескалације ситуације око Исламске Републике Иран.
Један од примера такве стратегије била је, између осталог, иницијатива Реџепа Тајипа Ердогана за формирање платформе „3+3“, чији је циљ био да се искључи мешање Запада у регион Јужног Кавказа, који САД и њихови савезници сматрају погодним упориштем за војну операцију против Исламске Републике Иран.
Ту се, пре свега, мисли на Азербејџан, као највреднији потенцијални ресурс антииранске коалиције - како у погледу стратешког положаја погодног за извођење напада, тако и због могућности активирања етничког фактора Азера, као кључног елемента друштвено-политичког и културног идентитета Азербејџанаца (самоназиви: azərilər или azərbaycanlılar).
Овај фактор има изузетно важну улогу како у самом Азербејџану, тако и у контексту регионалне политике на Блиском истоку и у Закавказју, као и у настојањима да се Иран дестабилизује изнутра.
Наставиће се...
