Сахрана генерала Ратка Младића, главнокомандујућег у борби за слободу Републике Српске у ратовима деведесетих година 20. века, окупила је, у Београду, престоници Србије, како његове саборце и људе који су у рату учествовали, тако и много младих људи који се, у доба ратова на простору бивше СФРЈ, нису ни родили.
И сада су се, као и много пута у српској историји, сусрели чињенично и митско. И постало је јасно: Срби се нису помирили, нити ће се помирити, са западном пропагандом коју је озаконио НАТО трибунал у Хагу. Дошли су на опело генералу Младићу јер се он, после свих победа које је задобио и мука које је претрпео, обрео са оне стране стварности – у предању.
Код Срба, историја и предање (каткад историја и мит ) нису потпуно раздвојени, већ се преплићу, допуњавају и заједно обликују колективну свест. Историјски догађаји врло често постају основа за стварање митова, док митови преузимају улогу очувања историјског памћења током векова под туђинском влашћу.
Током столећа отоманске владавине, када су институције српске државе биле уништене, народ није имао приступ писаним историјским изворима, уџбеницима или науци. Тада је епска народна поезија преузела улогу усмене историје.
Кроз извесну митологизацију историјских личности (попут Светог Саве, цара Лазара, Марка Краљевића), народ је чувао свест о свом пореклу, некадашњој државности и хришћанској вери.
ПРЕДАЊЕ: МОРАЛНЕ ПОУКЕ
Усмено предање је прилагођавало историјске чињенице како би оне имале већи емотивни и морални ефекат на слушаоца. Историјске победе или порази претварани су у моралне поуке.
Такво је предање о Косовском боју: за историчаре је то војни судар са нејасним исходом (обојица владара су погинула, српска држава је опстала још 70 година), а за гусларе потпуни војни слом српског царства и свесна жртва за виши циљ. Лазар је, за историчаре, кнез, а за народ, по духу и врлини, цар. За историчаре, Вук Бранковић је дуго пружао отпор Турцима, а за предање симбол издаје српског народа. И тако даље – прича је позната.
Предање о Косову и Лазаревим јунацима служи као модел понашања. Оно одговара на питање како остати частан и како сачувати достојанство у тренуцима страдања. Када је стварност тешка (окупација, ропство), предање нуди наду. Претварањем пораза у моралну победу, народ је пронашао снагу да преживи и дочека ослобођење. Видовдански наративи су повезивали Србе у различитим регионима (од Војводине, преко Шумадије и Босне, до Црне Горе) стварајући јединствен културни простор пре стварања модерне државе.
МЛАДИЋ: ПРВО ИСТОРИЈА
Историја је јасна: војска Републике Српске настаје из распада ЈНА, наслеђује њене официре, технику, правила и део културе командовања, али улази у потпуно другачије политичко окружење. Уместо федералне државе има ентитет чије су границе спорне, зависи од локалне привреде и помоћи СР Југославије, спроводи масовну мобилизацију територијално везаних резервиста, уз трајне спорове војног и цивилног врха.
Ратни пут ВРС може се поделити у четири фазе. Прва, 1992, јесте фаза стварања и великих операција којима се повезује и консолидује територија, са „Коридором“ као најважнијим примером. Друга, 1993, представља врхунац војне иницијативе, али и почетак отвореног сукоба са политиком и политичарима, као и с међународним ограничењима. Трећа, 1994, доноси извесне губитке српске предности: престаје муслиманско-хрватски сукоб, НАТО први пут бомбардује Србе, хрватска војска јача, а Београд појачава притисак да се рат оконча, без обзира на максималне циљеве борбе за слободу Срба с оне стране Дрине. Четврта, 1995, обухвата последње офанзивне успехе у источним енклавама, злочин (касније тумачен као „геноцид“) над сребреничким заробљеницима, слом Крајине, ваздушне ударе НАТО, велике територијалне губитке и прелазак у мировни процес.
Младићева лична каријера прати исту путању. У ЈНА је дисциплинован, добро оцењен официр који напредује кроз школовања и командне дужности. У Книну постаје ратни командант и открива снагу непосредног личног ауторитета. У ВРС тај стил достиже врхунац: он није само начелник штаба у позадини, већ стално путује, преговара, говори у Скупштини и интервенише на фронтовима. Тешко је раздвојити институционални ауторитет војске од његовог личног ауторитета. Зато се покушаји његове смене претварају у политичке кризе.
Из радних бележница Ратка Младића види се колико времена троши на састанке са међународним генералима, политичарима, привредницима, локалним руководствима, командантима корпуса и представницима Београда. Рат није низ великих битака већ непрекидна размена захтева за муницију, гориво, људство, санитет, путеве, ремонт, превоз, ротацију и попуну.
Он све то носи на својим плећима – и бори се, неодустајно.
Рат се, наравно, не може разумети изоловано од међународног положаја Срба на крају 20. века. УНПРОФОР није само мировна мисија него стални учесник у преговорима, размештању, заштићеним зонама и контроли наоружања. НАТО од 1994. постаје директна сила – учесница рата. САД, Русија, Србија, Хрватска и европске државе делују кроз различите канале. За Младића је тај спољни фактор углавном неправедна интервенција у корист противника.
МИТ О МЛАДИЋУ
Мит о Ратку Младићу представља један од најконтровернијих феномена на постјугословенском простору, око којег постоје потпуно супротстављени наративи. Док га део јавности у Републици Српској и Србији славе као хероја, заштитника српског народа и спретног војсковођу, за Хашки суд, бошњачку, хрватску и „проевропски оријентисану“ српску јавност он је ратни злочинац одговоран за најтежа кршења хуманитарног права, укључујући геноцид у Сребреници.
Међу Србима, нарочито током рата у Босни и Херцеговини и у годинама након њега, изграђен је култ Младића као врховног професионалца и војника који је спречио понављање страдања Срба из Другог светског рата. Он, кажу упућени, није бранио политичке идеологије, већ голи опстанак народа на територији Босне и Херцеговине. Ова перцепција је додатно учвршћена његовим дугогодишњим одбијањем да се преда Хашком трибуналу, што је у очима његових присталица био чин отпора западној неправди.
Хаг има другачију, НАТО верзију приче. Да би показали муслиманима колико их воле (а не воле их у Ираку, Ирану, Авганистану, Палестини), НАТО стратези су се определили да штите бошњачки „мултикултурализам“ под зеленом заставом Алије Изетбеговића, и да сатанизују Србе и Младића. Зато га је Хаг, постепено, и убијао. И стао, наравно, на страну свих српских непријатеља.
Европска унија се не може помирити са чињеницом да се велики део Срба не слаже са њеним, то јест НАТО, наративом о Младићу. Српско предање против НАТО ЕУ мита – то је у питању.
У СУПРОТНОСТИ СА ТЕМЕЉНИМ ЕВРОПСКИМ ВРЕДНОСТИМА
Или, да кажемо то званичним језиком, тобож „објективним“: односи између Европске уније и Србије нашли су се у дубокој кризи у септембру 2026. године након смрти и сахране бившег команданта Војске Републике Српске и, како вели званични ЕУ наратив, осуђеног ратног злочинца Ратка Младића.
Младић је преминуо 27. августа 2026. године у затворској болници у Хагу у 84. години, а његова сахрана 7. септембра на Топчидерском гробљу у Београду уз „полу- државне“ и „полувојне“ почасти, као и присуство извесних високих државних званичника, покренула је лавину оштрих осуда из Брисела и, како кажу, „озбиљно угрозила европске интеграције Србије“ (које, веровали или не, трају од 2000. године наовамо, и од којих, као што сви знамо, неће бити ништа, осим у неком карикатурално – колонијалном виду ).
Званични Брисел је реаговао „неуобичајено оштро“, наглашавајући да су поступци Београда у потпуној супротности са темељним европским вредностима.
ПОЗНАТА ИМЕНА
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник Европског савета Антонио Кошта оценили су призоре са сахране као „шокантне“. Истакли су да су елементи званичне подршке државе и присуство министара из Владе Србије за сваку осуду, јер показују неуспех у суочавању с прошлошћу.
Шефица дипломатије ЕУ Каја Калас изјавила је да јавно величање осуђеног ратног злочинца представља увреду за жртве и њихове породице, додавши да у Европи нема места историјском ревизионизму. Европска служба за спољне послове издала је званично саопштење у којем подсећа да је Младић осуђен за геноцид у Сребреници и најтеже злочине против човечности.
Комесарка за проширење ЕУ, ноторна Марта Кос (Словенка, за коју тврде да јој је презиме у складу са именом Титове службе за коју је радила) у знак протеста је отказала планирану посету Србији, након што је претходно упозорила да ће организација испраћаја бити кључни „тест за Србију“.
Известилац ЕП за Србију, Тонино Пицула, хрватски домољуб „Бљеска“ и „Олује“, поручио је да Србија не може да тврди да јој је ЕУ стратешки циљ док подржава глорификацију ратних злочинаца. Најављено је и да би Европски парламент могао покренути хитну расправу о статусу Србије.
ОД ЗАСТОЈА ДО ЗАСТОЈА
Догађаји око Младићеве сахране, дакле, директно утичу на преговарачки процес Београда и Брисела, који је већ годинама у застоју.
Портпарол Европске комисије Гијом Мерсије потврдио је да се са државама чланицама тренутно воде разговори о отварању Кластера три, али да ће ова политичка дешавања директно утицати на одлуку чланица, што би, можда, ах и ох, значило нову блокаду.
НВО аналитичари и европски званичници оцењују да се Србија, одбијањем да се усклади са спољном политиком ЕУ (пре свега према Русији) и отвореним величањем протагониста рата из деведесетих, све више удаљава од европских стандарда.
Криза изазвана овим догађајем, уз истовремену одлуку Исланда да потпуно одустане од преговора са Унијом, наводно је повод да Брисел покрене озбиљне дебате о промени односа према Западном Балкану.
И тако, све тако. Ad nauseam.
И све је то логично. Прича о Србима злочинцима и „геноциду у Сребреници“ конститутивни је мит савремене Европске Уније, која је себе градила разграђујући СФР Југославију, и која је своју геноцидност пројектовала на „проклете друге“, Србе, те, како би Хрвати рекли, „бизантске покварењаке“, „шиматике“, који никад нису признале папску Европу као меру и проверу своје историје и садашњости.
МИТОЛОГИЗАЦИЈА СРПСКЕ КРИВИЦЕ-„ВАСКРСЛИ ЛАЗАР“
Ево једног примера.
Књижевница Силвија Матон, родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о геноцидним Србима и Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ ( роман објављен 2003, монографија две године касније) Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је, у својој „историјској студији“, кренула од Косовског боја, у коме су Срби били „маргинална снага“ (ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). Срби су, каже Силвија, иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија, Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу (...) У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“.
Силвија Матон је била велика обожаватељка Насера Орића, кога је сматрала истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци.
РАД НЕЧИСТЕ САВЕСТИ
Као и у сваком миту, могућа су била и извесна претеривања: тако Силвија Матон описује страдања Бошњака у логору Омарска где Срби муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним халуциногеним дрогама, а затим, кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, као што је Инквизиција некад спалила Јованку Орлеанку ( зар не?).
А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног.
Силвија Матон и њој слични, ови који данас из ЕУсташлука, који се мири са Јасеновцем, „Бљеском“ и „Олујом“, митове о „крвавом џелату“ Младићу и Сребреници горој од Аушвица измишљају јер им је савест нечиста.
А нечиста је јер припадају цивилизацији која је убијала „ниже расе“ да би остварила своје пљачкашке циљеве. Потребно је да докажу како њихови преци и они сами немају никакве везе са злом, него су сушто зло припадници културе која није хтела да падне на колена пред империјалном моћи Европе, напрегнутом да сломи Исток у крижарским походима на Исток, од папе, преко Наполеона и Хитлера, до НАТО пакта.
Читав Хашки суд, који је осудио Ратка Младића, конституисан је са том намером.
ИЗ СРЦА ТАМЕ
„Срце таме” је новела пољско-британског књижевника Џозефа Конрада објављена 1899. године. Главни јунак, искусни поморац Чарлс Марлоу, препричава пријатељима своје путовање у унутрашњост Африке. Као капетан пароброда белгијске трговачке компаније, његов задатак био је да плови уз велику реку (Конго) како би пронашао успешног трговца слоновачом, Керца. Стигавши до удаљене станице, Марлоу затиче Керца који је потпуно полудео и поставио себе као божанство међу локалним становништвом, остављајући иза себе чувени запис и последње речи: „Ужас! Ужас!”. Керц је своју власт учврстио огромним страхом и невиђеним злочинима над домороцима, чије главе набија на кочеве.
И на српском језику се појавила књига Свена Линдквиста, „Искоренити сву багру“, која се бави кореном европских геноцида над „дивљим“ народима и цивилизацијама. Он тражи стварне основе Конрадовог романа, и описује их, немилосрдно и јасно.
Најоштрија Линдквистова теза гласи да Холокауст није разумљив ако се потпуно одвоји од дуге историје европског империјалног насиља: корак од масовног убиства ка геноциду постао је могућ када се антисемитизам спојио са колонијалном традицијом истребљења.
Конрад напросто није пророк будућих логора, него писац који описује геноциде свог времена. Европа је већ у Конгу, Тасманији, Америци, Африци и Аустралији имала праксу уништавања народа и језик којим се то оправдавало. Нацизам је многе од тих елемената вратио у Европу.
Да кренемо од речи „багра“. Када се људи назову багром, више се не морају третирати као људи. „Искоренити сву багру“ зато није само Керцова лудост, него сажетак европске навике да потчињене народе постави изван пуног човештва. Африканац, Индијанац, Тасманијац или други потчињени човек постаје нешто што се може уклонити.
ПУТЕВИ ИСТРЕБЉЕЊА: ОД ДОМОРОДАЦА ДО ЕВРОПЕЈАЦА
Истребљење није било мржња без користи, већ начин освајања простора. Тасманијци нестају када њихов животни простор постаје простор за овце и досељенике. Народ Хереро нестају када им се пашњаци предају немачким колонистима. Индијанци у Северној Америци нестају када њихова земља постаје предмет европског насељавања. Нижа раса је она која стоји на земљи коју јачи жели.
Народ који не производи чувени капиталистички „вишак вредности“ нема право да постоји - домородац има право на живот тек када ради у служби више расе. Иста логика касније се јавља у нацистичком језику о сувишним изелицама: људима који троше храну у простору предвиђеном за другу популацију.
Резервати, логори и гета нису исто, али имају сродну просторну логику: људи се сабијају у простор где се живот више не може одржати. Ако се храњење прекине, они „сами” умиру. Ако не умру довољно брзо, убрзавање смрти може се представити као практична мера.
Од Кивијеа преко Дарвина до расних теоретичара, изумирање врста претвара се у расну филозофију историје. Али Линдквист увек враћа ствар на конкретну причу: народи нису нестали зато што је природа тако хтела, него зато што су били изложени болести, глади, оружју, присилном раду и уништењу друштвеног поретка.
Због тога је Lebensraum пресудан. Рацел спаја биологију и географију: живот се шири, простор је ограничен, борба за живот је борба за простор. Хитлер ту теорију преузима у политичком облику. Совјетски простор постаје немачка колонијална земља, а његови становници постају препрека, радна снага или сувишак.
Линдквист зато Хитлеров рат против Русије тумачи као колонијални рат. Украјина и Волга су замишљене као житница Европе, а словенско становништво као будућа радна снага. Јевреја не сме бити, а милиони Словена ће нестати. Нацизам је у Европи применио логику која се већ дуго вежбала у колонијама.
То треба покрити: нисмо ми, Европљани, злочинци, то су Срби православци. Њих су Лазар и Обилић учили да кољу. Али их је НАТО, преко Хага, зауставио.
СРБИ СУ НАЦИСТИ, РЕЧЕ ХАГ
Србима је пред Хашким трибуналом изречено више од хиљаду година затвора (укључујући и бројне доживотне робије), што чини велику већину свих изречених казни на овом суду. Оптужени српске националности имали су далеко највећу стопу осуђујућих пресуда у поређењу са оптуженима других „народа и народности“. Велики број српских оптуженика, укључујући и бившег председника СР Југославије, Слободана Милошевића, преминуо је у притворској јединици у Схевенингену пре доношења коначне пресуде.
Посебан гнев и осећај неправде у српској јавности изазвале су правоснажне ослобађајуће пресуде за високе војне и политичке лидере других зараћених страна.
Хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач су, након првостепене осуђујуће пресуде, у жалбеном поступку ослобођени свих оптужби за злочине током операције „Олуја“, што је било НАТО амнестирање етничког чишћења српског становништва Книнске крајине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Срема. Командант снага Армије БиХ у Сребреници ослобођен је одговорности за злочине над српским цивилима у Подрињу током 1992. и 1993. године. Бивши командант ОВК Рамуш Харадинај је ослобођен оптужби због, како је наведено, „недостатка доказа“, при чему је процес био праћен смрћу и застрашивањем кључних сведока оптужбе.
Доктрина Удруженог злочиначког подухвата примењивана је искључиво на српско војно и политичко руководство с циљем да се докаже планско деловање Београда и Пала који су спроводили „геноцид“ над „несрпским становништвом“. Није било ни хрватског, ни бошњачко – муслиманског, ни арбанашког злочиначког удруживања против Срба – наравно...Мање од 4% укупних затворских казни односи се на злочине почињене над Србима.
Тако су Срби једини или главни кривци за ратове деведесетих. Томе доприноси и одлука трибунала да се не бави истраживањем НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, упркос бројним извештајима о цивилним жртвама и употреби недозвољених средстава.
ПОШТЕНИ ЗАПАД О ХАГУ
Нису се сви на Западу продали и предали лажи. Није свима спаљена савест. Западни критичари Хашког трибунала подразумевају широку групу угледних правника, философа, политиколога, новинара и интелектуалаца који су, упркос званичној подршци западних НАТО влада овом суду, јавно оспоравали његов легитимитет, непристрасност и методологију. Њихове критике се углавном не заснивају на порицању било чијих - наравно, ни српских - ратних злочина, већ на аргументима да је суд функционисао као средство геополитичке доминације Сједињених Држава и НАТО пакта, нарушивши темељна начела међународног права.
Ноам Чомски је често истицао да је Хашки трибунал пример „селективне правде” и оруђе западног империјализма. Наглашавао је да суд никада не би процесуирао лидере западних земаља за њихове злочине.
Британски историчар Џон Лафланд, аутор књиге „Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корупција међународног права”, подробно је тумачио правну структуру суда, тврдећи да је Трибунал нелегално основан од стране Савета безбедности УН и да је користио „ретроактивно право“.
Канадски професор међународног права Мајкл Мандел написао је књигу „Како се Америка извукла са убиством: Илегални ратови, колатерална штета и злочини против човечности”. Он је формално поднео тужбу Трибуналу против лидера НАТО-а због бомбардовања СР Југославије 1999. године, коју је тадашњи тужилац Луиз Арбур одбацила. Мандел је утврдио да је „кенгурски суд“ у Хагу направљен да би амнестирао НАТО злочинце.
Амерички економиста и медијски аналитичар Едвард Херман написао је бројне анализе у којима је Хашки трибунал описао као „политичко оружје” САД конструисано за оправдање војних интервенција на Балкану.
Дански правник и бивши судија самог Хашког трибунала, Фредерик Хархоф, у приватном писму које се појавило у јавности је оптужио тадашњег председника суда, Американца Теодора Мерона, да је вршио притисак на судије како би ослободили неке високе официре по налогу САД и Израела да се не би успоставио преседан војне одговорности који би касније погодио њихове војске.
БЕЗАКОЊЕ НА ДЕЛУ
Просто и једноставно: Савет безбедности УН није имао законско право да оснива суд. Према Повељи УН, Савет безбедности је извршни орган, а не правосудни, те нема мандат да ствара судове.
Упркос јавним доказима о цивилним жртвама током НАТО бомбардовања 1999. године (употреба касетних бомби, гађање РТС-а, возова и пијаца), Трибунал је одбио да покрене званичну истрагу против челника Алијансе.
За разлику од традиционалних националних судова, Хашки суд је имао право да сам мења свој Правилник о поступку и доказима. Ова правила су мењана на десетине пута током рада суда, што је према критичарима омогућило тужилаштву да прилагођава правила како би лакше осудило одређене појединце (нпр. увођење широког тумачења Заједничког злочиначког подухвата).
И то је то: Срби су, као „мали Руси“ на Балкану осуђени на нестанак пре но што је почео НАТО поход на саму Русију. Срби нису имали право да се буне и да се бране. Ко год да је био на месту Ратка Младића, прошао би као Ратко Младић.
РАТКО МЛАДИЋ У (УНАПРЕД ПРЕСУЂЕНОМ ) РАТУ
По историчару Бојану Димитријевићу, који је написао обимну студију о генералу Младићу и Војсци Републике Српске, Младића су као командатна одликовали иницијатива, стално присуство на првој линији, ослонац на артиљеријску и оклопну предност, брза одлука, снажан лични ауторитет и уверење да се пасивност плаћа губитком територије. Командант који је навикао да лично решава кризу тешко је прихватао ограничења политичког руководства, међународних посредника или споријих штабних процедура. Знао је да није командант у обичном рату: свака велика цивилна жртва могла је утицати на санкције, дипломатске одлуке и статус једне стране у међународној јавности. Младић, који је школован за класично командовање великим копненим саставима, морао је да делује у рату у којем телевизијска слика и саопштење УН могу имати стратешки ефекат упоредив са резултатом једне операције.
И борио се, унапред свестан да му је глава на пању.
ПУТ ДО ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ
У књизи „Право на историју“ историчара Милоша Ковића и Драге Мастиловића, дато је њихово експертско сведочење на суду у Хагу, а поводом случаја генерала Ратка Младића. По њиховом становишту, главни проблем тужилачких експертиза, које су, између осталог, служиле да се криво пресуди Младићу, није био то што говоре о српским злочинима, политичкој одговорности или војној стратегији. Проблем је у томе што су одређене чињенице изабране и повезане тако да производе телеолошку слику: већ у раним политичким потезима 1990. и 1991. наводно се препознаје крајњи исход рата, а сваки каснији догађај тумачи се као остваривање унапред постојећег плана стварања „Велике Србије“. Ковић и Мастиловић томе супротстављају историографски захтев за контингенцијом. Политички актери делују у условима неизвесности, реагују на поступке противника, мењају циљеве и процене, прихватају и одбацују мировне планове, трпе војне поразе и међународне притиске. Ако се све то уклони, историја постаје ретроспективно склопљена оптужница. Јер, по Ковићу и Мастиловићу, „приоритет над згражавањем мора да има разумевање“. То не значи моралну равнодушност према масовним злочинима. Треба раздвојити моралну и правну оцену, с једне стране, и историјско објашњење, с друге. Историчар може сматрати неки чин злочином, али и даље мора да испита ко је шта знао, у ком тренутку, које су алтернативе постојале, шта су чиниле друге стране и колико је одређена одлука била последица претходних догађаја.
Да би се дошло до истине, мора се саслушати свака страна.
ПРАВО НА ИСТОРИЈУ
Константин Леонтјев, чувени руски философ, у својој студији „Византизам и Словенство“, шаље нам поуку:„И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа.“
Шта значи реч Константина Леонтјева? Она значи да сваки народ има право на своју историју. И да Србима не пада на памет да се одрекну своје истине о отаџбинском рату у Босни и Херцеговини и да на свој начин тумаче јунаштво генерала Младића. Не, то не значи порицање било чијих, па ни српских, злочина: то само значи да остајемо своји на своме.
Јер, како је говорио Гилберт Честертон, они који иду у рат не иду зато што мрзе оне испред себе него зато што воле оне иза себе. Покојни српски војсковођа Ратко Младић је то доказивао. Животом и смрћу.
Бог да му душу прости!
