После распада Совјетског Савеза јерменске власти одустале су од непосредног укључивања карабашких територија у састав нове Јерменије и од де јуре признавања самопроглашене Нагорнокарабашке Републике. Међутим, борба за посебан статус Нагорног Карабаха (као јерменске политичке творевине), путем његовог самоопредељења на основу правно обавезујућег референдума, остала је стратешки циљ званичног Јеревана најмање до 2020. године.
ОДУСТАЈАЊЕ ОД УЈЕДИЊЕЊА
Војно-политичка ескалација на јерменско-азербејџанској граници у јесен 2022. године, а затим и краткотрајни трећи карабашки рат, радикално су променили приоритете власти Јерменије. Оне не само да су одустале од свих територијалних претензија према Нагорном Карабаху, признавши га као неотуђиви део Азербејџана, већ су и престале да захтевају гаранције за јерменску мањину која се нашла под суверенитетом Бакуа.
На крају су де факто прихватиле одлазак етничких Јермена из региона, који се раније сматрао једним од кључних елемената национално-државног идентитета постсовјетске Јерменије. Као последица тога, није дошло само до одустајања од територија, већ и до преиспитивања уједињења као кључног концепта.
Уместо њега појавила се доктрина „Реалне Јерменије“, према којој је отаџбина држава у границама Јерменске ССР. Овај пројекат оштро је супротстављен „Историјској Јерменији“ и ранијим традицијама националне државности.
Резултат је било нагло погоршање односа званичне власти са организацијама бројне дијаспоре, као и са институцијама Јерменске апостолске цркве.
Прелазак на доктрину „Реалне Јерменије“ подразумевао је и корекцију ранијих спољнополитичких приступа, укључујући стратешке односе између Москве и Јеревана. Премијер је то назвао политички коректном речју „трансформација“. У стварности, реч је о губитку неформалног статуса ексклузивног партнера Јерменије који је имала Русија.
У РАСПОНУ ОД ТРАМПОВОГ КОРИДОРА ДО ЕВРОПСКИХ САМИТА
Преиспитивање руско-јерменског савезништва није могло да не буде изражено у јачању кооперативних веза Јеревана са Вашингтоном и Бриселом – у распону од „Трамповог коридора“ и интензивирања мировних напора америчке администрације, до одржавања два европска самита у престоници Јерменије уочи парламентарних избора.
Као последица тога, унутрашњополитички проблеми, помножени друштвеним расколом, фрустрацијом и јачањем политичког монопола једне странке и једног лидера (што у будућности носи ризик од кризе легитимитета власти и целокупне јерменске државности), надовезали су се на промене спољнополитичког курса. Те промене су створиле проблеме са старим савезником „овде и сада“, али не гарантују поуздане компензационе механизме у будућности.
Поновимо написано у првом делу ове анализе: овогодишњи избори за парламент одржани су у условима промене спољнополитичког курса Јерменије – Пашињанова влада активно настоји да приступи Европској унији. Власти су ову идеју први пут представиле у марту 2024. године, а годину дана касније, у априлу 2025, парламент је усвојио закон којим је формализована тежња земље ка ЕУ.
Месец дана пре избора у Јеревану одржана су три велика догађаја уз учешће европских политичара. Том приликом представници Уније и власти републике усвојили су заједничку декларацију у којој је Брисел признао „европске тежње јерменског народа“.
Ако под европским интеграцијама подразумевамо чланство Јерменије у ЕУ, онда она у наредним деценијама нема такву перспективу. Али то не значи да Јерменија не може да проширује и продубљује сарадњу са ЕУ у другим областима: на пример, либерализацију визног режима и имплементацију споразума CEPA.
ПУТ ОД СЕДАМ МИЉА-ОДРЕДНИЦА:БРИСЕЛ
Данас основу односа Јерменије и Европске уније чини Споразум о партнерству и сарадњи (Comprehensive and Enhanced Partnership Agreement - CEPA). Потписан је 1996. године у Луксембургу, а ступио је на снагу 1999. године.
Од 2004. године Јерменија учествује у Европској политици суседства (European Neighbourhood Policy – ENP) – програму сарадње ЕУ са другим земљама, који треба да допринесе стабилности и безбедности у регионима јужно и источно од Уније.
Она има три кључна правца: економски развој ради стабилизације, безбедност, слободна миграција и мобилност.
Европска унија је 2009. године у оквиру ЕНП покренула програм „Источно партнерство“ како би ојачала односе са шест република бившег СССР-а: поред Јерменије, у њему учествују Азербејџан, Грузија, Молдавија и Украјина; до 2022. године учествовала је и Белорусија.
Јереван и Брисел су разговарали о закључивању споразума о придруживању, који би земљи олакшао приступ европском тржишту, али након што је Јерменија 2015. године приступила Евроазијском економском савезу, споразум о придруживању постао је немогућ.
Брисел и Јереван су 2017. године потписали Свеобухватни и проширени споразум о партнерству (Comprehensive and Enhanced Partnership Agreement – CEPA), који је ступио на снагу 2021. године. Партнери су 2024. године започели преговоре о безвизном режиму.
КАРАБАШКИ РАТ И ЗАМРЗАВАЊЕ ЧЛАНСТВА У ОДКБ
Захлађење односа Русије и Јерменије почело је после 2020. године, када је република изгубила Други карабашки рат. Противречности су се заоштриле након што је у септембру 2023. године, као резултат борби, територија Нагорног Карабаха у потпуности прешла под контролу Азербејџана, а регион је било принуђено да напусти више од 100.000 карабашких Јермена; Јереван је тада оптуживао Москву да руске мировне снаге распоређене у региону нису успеле да заштите локално становништво.
Паралелно са Карабахом, током заоштравања ситуације на граници 2021–2022. године, градови на територији Јерменије били су изложени гранатирању са стране Азербејџана; тим поводом Јереван је износио примедбе на рачун Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), захтевајући од ње да осуди поступке Бакуа (до те осуде није дошло).
У фебруару 2024. године Пашињан је изјавио да је учешће Јеревана у ОДКБ замрзнуто, а на дебатама уочи избора допустио је могућност иступања републике из те организације.
У Москви су дуго изражавали жаљење због замрзавања чланства Јерменије у ОДКБ и у целини говорили да проблеми у билатералним односима постоје, али да се о њима разговара и да се они решавају.
О тежњи Јеревана ка Европској унији руски представници су се такође изражавали уздржано, наглашавајући само да истовремено чланство у Евроазијском економском савезу (ЕАЕС) и ЕУ није могуће.
РУСИЈА МЕЊА РЕТОРИКУ
Реторика руских власти суштински се променила након разговора Николе Пашињана са Владимиром Путином 1. априла 2026. године у Москви. Путин је тада истакао да Јеревану треба унапред, „на обали“, рећи да ли ће и даље учествовати у ЕАЕС-у; Пашињан је на то одговорио да ће, докле год је могуће усклађивати агенде ЕАЕС-а и ЕУ, Јерменија то чинити, а да ће се потом определити за решење.
У том контексту, Москва је у мају објавила увођење ограничења на увоз из Јерменије минералне воде „Џермук“, цвећа, поврћа, јагода, коштичавог воћа, грожђа, јабука, крушака, кромпира, патлиџана, сувог воћа, дела рибљих производа и коњака, а такође је упозорила на могуће преиспитивање услова испоруке гаса у корист тржишних услова.
Пашињан је јерменским пољопривредницима обећао компензације и изјавио да су прве пошиљке ружа и поврћа намењене Русији преусмерене у Европску унију и на друга тржишта.
Са друге стране, Брисел је обећао да ће Јерменији издвојити 50 милиона евра финансијске подршке.
Русију, а не само Јерменију, гурају у такав избор: или све трпите, климате главом и на сваки начин нам помажете, или ћемо вас осуђивати, изгубити симпатије према вама и кренути у Европску унију.
СЛОЖЕН, АЛИ НЕ И НЕПРЕМОСТИВ ИЗАЗОВ
Задаци руске политике према Јерменији знатно се усложњавају из неколико разлога. Међу основним могу се издвојити преобликовање државности према стандардима Николе Пашињана, значајне промене у друштвеном доживљају Русије након губитка Арцаха, одсуство ефикасне и консолидоване опозиције спремне да преноси проруска расположења.
То је сложен, али не и непремостив изазов.
Москви се у овој ситуацији може предложити, пре свега, да прошири круг политичких контаката унутар Републике Јерменије, не ограничавајући се на сарадњу са званичним структурама и парламентарном опозицијом.
Друго, не би требало журити са признавањем резултата кампање 2026. године, условљавајући то унапређењем руских интереса у дијалогу са актуелном влашћу.
Коначно, треће, суочавајући се са снажним притиском Запада, важно је не ићи наруку ЕУ и њеним политичким лобистима унутар Јерменије, што значи да не треба иницирати прекид постојећих веза у области економије и безбедности. Ослобођене нише могу искористити конкуренти Русије и противници руско-јерменског стратешког савезништва.
ПОРУКА СРБИМА И ЈЕРМЕНИМА: ЖЕЉА ЗА ЕУ ЋЕ НЕСТАТИ
У том контексту, 1. септембра 2026. године одржан је сусрет лидера Русије и Јерменије, Владимира Путина и Николе Пашињана, у државној резиденцији „Ала-Арча“ у Бишкеку, на маргинама самита ШОС-а. Преговори су трајали око сат времена, од чега је око 44 минута било у затвореном формату.
Председник Руске Федерације изјавио је да ће Москва са поштовањем прихватити сваку одлуку јерменског народа по питању евроазијске или европске оријентације и предложио: „Направите избор и затворимо ту тему“.
То што је Јерменија кренула путем прекида односа са Русијом, као и то што погоршање односа између две земље негативно утиче на јерменске грађане – на пример, види се и код истих тих пољопривредника, рибара и произвођача сира, који трпе због тога што су руска тржишта затворена, а европска тржишта не журе да „отворе врата“.
За српског читаоца занимљиво ће звучати изјава шефа руског Министарства спољних послова Сергеја Лаврова. На Источном економском форуму (ИЕФ) он је изјавио да ће жеља Јерменије да приступи Европској унији „врло брзо“ нестати, јер Европска унија економски, услед многих фактора, укључујући и своју кратковидост, да не кажемо глупост, губи своје предности.
Он је истакао да се о жељи за придруживањем ЕУ и даље говори у Јерменији и Србији. Цитирам: „Наши српски пријатељи, ево, сада јерменске наше колеге и даље говоре: ми желимо да ступимо у Европску унију. Уверен сам да ће та жеља код њих врло брзо нестати.“
