Парламентарни избори 2026. године први су у историји Јерменије на којима је фактор „геополитизације“ деловао пуном снагом. Још од 2021. године Москва, Париз и Вашингтон, нису се, у суштини, тако активно надметали за утицај на Јерменију. Пре пет година, након изборне кампање Русија је честитала Николи Пашињану на победи, а сам победник је у првом обраћању након гласања најпре захвалио Владимиру Путину и Михаилу Мишустину, а тек потом Џо Бајдену и Емануелу Макрону.
УСТАВ НА ПУТУ ПАШИЊАНА
Данас није било уобичајене поделе јерменских странака на прозападне и проруске: у прве су се убрајале тек маргиналне политичке снаге попут удружења „Република“, на чијем је челу Арам Саркисјан. Протекла изборна кампања била је, пре свега, тест за систем који је Никола Пашињан створио 2018. године. Свој долазак на власт тадашњи новинар, опозиционар, посланик и организатор масовних протестних акција није само представљао као „баршунасту револуцију“. Представљао се као политичар који одлучно и доследно демонтира државу коју су му оставили његови претходници. Пре осам година Пашињан је преузео институције попут парламента који није био под његовом контролом, а у којем су доминирали његови противници из Републиканске партије, нелојалне градске управе, локалних органа власти који су задржавали значајан степен аутономије; судског система који није био подређен новој влади; као и власти непризнатог Нагорно-Карабаха, које нису прихватиле „баршунасту револуцију“.
Претходна тропартијска структура Народне скупштине (доминантна провладина снага и два опозициона удружења) очувана је. Међутим, страначко-политичка заступљеност претрпела је одређене промене. Владајућа странка добила је 3/5 посланичких мандата, што јој омогућава да формира владу без прибегавања стварању коалиција, сложеним преговорима и усаглашавању министарских позиција са опонентима. Међутим, за разлику од осмог сазива, „Грађански уговор“ неће имати уставну већину, што му неће омогућити да једнострано мења Устав земље. Идеја о референдуму о измени Устава није популарна у друштву, међутим, пошто поседује уставну већину, власт би могла да га организује. Међутим, у данашњим условима реформа Устава није искључиво унутрашња ствар земље. Азербејџан ју је недвосмислено означио као услов за потписивање мировног споразума између две државе: Јереван мора да унесе измене у Основни закон, избаци из њега позивања на Декларацију о независности од 23. августа 1990. године.
На заласку СССР-а јерменски национално-државни пројекат заснивао се на идеји јединства, која је подразумевала заједничко самоопредељење Јерменске ССР и Нагорнокарабашке аутономне области у саставу Азербејџанске ССР.
Напоменимо да је значај изборних кампања постао много шири него што је био раније. Кампања 2026. године у Јерменији представља јасан доказ за то. На једном месту су се спојили оштра унутрашњополитичка борба, трансформација национално-државног идентитета и надметање различитих спољних актера за утицај.
Парламентарне изборе у Јерменији немогуће је једнозначно оценити, тумачећи их у контексту сукоба између Русије и ЕУ, или као изоловани унутарполитички догађај у којем власт и опозиција улазе у нову фазу борбе.
Пашињан је 2019. године објавио почетак „друге најважније етапе револуције“, што је фактички значило радикално преуређење судског система земље. Већ до краја 2020. године све судије Уставног суда које нису биле лојалне премијеру поднеле су оставке.
На парламентарним изборима исте године Пашињан је обезбедио уставну већину у Народној скупштини и могућност формирања једнопартијске владе. У самом парламенту, његова фракција „Грађански уговор“ успешно је блокирала све опозиционе иницијативе.
Иако је одмрзавање јерменско-азербејџанског сукоба 2020–2023. године потиснуло у други план унутарполитичке процесе у непризнатој Нагорнокарабашкој Републици, вреди истаћи једну важну чињеницу. Пашињану је још пре „јесењег рата“ 2020. године пошло за руком да успостави своју контролу у Степанакерту.
РУШЕЊЕ ТАБУА- ЛОГОР ЗА ПОЛИТИЧКЕ ОПОНЕНТЕ
Пашињан је, у оквиру „револуционарне“ унутрашње политике, прекршио неформални табу који је у постсовјетској Јерменији постојао до 2018. године. Започео је кривично гоњење бивших руководилаца земље, као и водећих политичара и представника крупног бизниса. У различитим периодима „случајеви“ су покретани против бивших председника Роберта Кочарјана и Сержа Саргсјана, као и лидера странке „Просперитетна Јерменија“ Гагика Царукјана. Године 2025. премијер је, уз помоћ административног притиска и „криминализације“ опонената, успео да „очисти“ тако важне општине као што су Гјумри (други по величини град Јерменије и „колевка баршунасте револуције“) и Ечмијадзин (првопрестоница Јерменске апостолске цркве).
Тако је „револуционарна власт“ кампању 2026. године дочекала са приметном предношћу. Административни притисак, испољен током избора, показао је да она не намерава да је препусти. Довољно је рећи да је главни премијеров опонент - Самвел Карапетјан - целу предизборну кампању провео у кућном притвору. Према подацима странке „Грађански уговор“, непосредно на дан гласања ухапшено је 200 људи под сумњом да су прекршили изборно законодавство - што је била преседанска мера у читавој изборној историји постсовјетске Јерменије.
Међутим, судећи по свему, ни након завршетка кампање власти не намеравају да се зауставе на постигнутом. Током владиног часа, са говорнице парламента, премијер је јавно обећао да ће уништити претње које, према његовим речима, имају имена: „Роберт Кочарјан, калушки олигарх (Самвел Карапетјан) и пробелоруски олигарх (Гагик Царукјан). Они морају бити уништени у логору. Док сам ја премијер, уништаваћу их циљано“.
СЛУЧАЈ „ПРОСПЕРИТЕТНЕ ЈЕРМЕНИЈЕ“
У светлу таквих изјава, суд опште надлежности Аванског и Нор-Норковског округа Јеревана одредио је двомесечни притвор лидеру опозиционе странке „Просперитетна Јерменија“ Гагику Царукјану. Он се терети за превару и прање новца у посебно великим размерама. Према верзији Истражног комитета Јерменије, Гагик Царукјан је, заједно са саучесницима, током 2022–2024. године организовао преварну шему за увоз робе и горива из Ирана.
Царукјан је ухапшен 6. јула у Јеревану. Истог дана извршени су претреси у његовој кући и у десетинама компанија које су у његовом власништву. Кривично гоњење започето је убрзо након завршетка парламентарних избора у Јерменији.
Првобитно је објављено да је „Просперитетна Јерменија“ на изборима 7. јуна прешла неопходни цензус од 4 одсто за улазак у парламент. Касније је ЦИК представио прецизиране податке - странка је освојила 3,996 одсто гласова. „Просперитетна Јерменија“ је саопштила да је било нетачности приликом пребројавања гласова и обратила се ЦИК-у.
Он је такође изјавио да су за опозиционе политичке снаге гласали само они који су добијали мито, али је истовремено позвао своје опоненте да изађу на улице и „изврше револуцију“, односно да покушају да са њим заиграју на његовом омиљеном терену.
Тако се, дакле, целокупна данас постојећа парламентарна опозиција фактички посматра као претња јерменској државности. Таквих преседана у историји постсовјетске Јерменије није било. У овим иницијативама могу се видети покушаји да се унутарполитички простор републике коначно хомогенизује и, вероватно, да се после неког времена иницирају ванредни избори за парламент, на којима ће „Грађански уговор“ добити уставну већину и право да се ни са ким не обазире, мењајући по сопственом нахођењу Основни закон земље.
Не могу се искључити ни покушаји да се потенцијални опоненти власти заплаше. Било како било, револуционарна целисходност и даље одређује унутарполитички стил тима Пашињана.
ПОЗДРАВНО СЛОВО УРСУЛЕ ФОН ДЕР ЛАЈЕН: ДУХ РЕВОЛУЦИЈЕ-ЖИВ И ЗДРАВ
Пашињан покушава не само да држи под контролом све гране власти, већ и да радикално трансформише национално-државни пројекат уз потпуно одустајање од идеологије уједињења Арцаха и „Историјске Јерменије“.
Највероватније је на то мислила Урсула фон дер Лајен. Честитајући Пашињану на победи на изборима, она је изјавила: „Дух баршунасте револуције, коју сте предводили 2018. године, жив је и здрав“.
Међутим, са револуционарним „духом“ постоје и извесне неусклађености. Године 2018. и 2021. избори за посланике Националне скупштине републике били су ванредни. У првом случају одржани су након „баршунасте револуције“ и, суштински, легитимисали су долазак Николе Пашињана и његовог тима на власт, дајући револуционарној реторици и пракси „формално-правни сјај“.
У другом случају, ванредни избори одржани су након пораза Јерменије у Другом карабашком рату и одиграли су улогу својеврсног референдума о поверењу влади у условима националне катастрофе.
Али 2026. године „партија власти“ улази у трећи мандат или девету годину. Успостављен је политички монопол. По дужини боравка на челу земље Пашињан је већ надмашио Левона Тер-Петросјана.
Ако „Грађански уговор“ буде функционисао као странка парламентарне већине до 2031. године, тадашњи премијер ће бити на власти 13 година и моћи ће да „надживи“ два председника - Роберта Кочарјана и Сержа Саргсјана, од којих је сваки на јерменском политичком Олимпу провео по 10 година.
„Дух револуције“ ће, дакле, деловати не толико у корист промена, колико у корист продужења политичког монопола „Грађанског уговора“. Сви напори власти де факто ће бити подређени том надзадатку.
СПЕЦИФИКУМ ЈЕРЕВАНА- НИ КИЈЕВ НИ КИШИЊЕВ НИ ТБИЛИСИ
Курс ка политичком претварању разједињеног, мултикултурног или социјално диференцираног друштва у јединствену политичку целину са заједничким вредностима, идеологијом и идентитетом тим Н. Пашињана заузео је још пре Другог карабашког рата и радикалне промене војно-политичког status quo-а на Јужном Кавказу.
Међутим, спољни фактори су јерменској „револуционарној власти“ олакшали решавање овог задатка.
Признајући у целини оправданост ове верзије, указаћемо на низ нијанси које јерменску ситуацију разликују од других постсовјетских примера.
„Украјинизација“ - као сценарио потпуног раскида са Русијом и клизања ка конфронтацији с њом на страни Запада - има своје јединствене особености и не може служити као универзална схема за објашњење јерменских трансформација.
Ситуација се драстично разликовала од ситуација у Украјини, Молдавији и Грузији, где је политичко надметање условно „проруских“ и „прозападних“ политичара трајало дуги низ година, обухватало више од једног изборног циклуса и где су у свакој „номинацији“ постојали сопствени „стални клијенти“. Виктор Јушченко, Маја Санду и Михаил Сакашвили, за разлику од Николе Пашињана, чак ни хипотетички нису били позиционирани као проруски политичари.
Осим тога, ни Грузија, ни Украјина, ни Молдавија нису биле део евроазијских интеграционих пројеката под покровитељством Москве (ЕАЕУ и ОДКБ). Још пре радикалног раскида са Русијом покушавале су да створе алтернативна удружења (ГУАМ, а касније Организација за демократију и економски развој).
Ако су Кијев, Кишињев и Тбилиси, покушавајући да се дистанцирају од Русије (још много пре „петодневног рата“ и припајања Крима), изабрали евроатлантски правац, Јереван је дуго времена посматран као „предња тврђава Кремља на Јужном Кавказу“, док је његов „комплементаризам“ доживљаван само као допуна савезништву са Москвом.
Ипак, „заокрет“ Јерменије ка Западу није се догодио у једном тренутку.
(Наставиће се)
