ОЦЦРП истражује људе који скривају новац иза фиктивних компанија. Испоставило се да је сама мрежа годинама скривала ко је финансира. Скоро половина њеног буџета долазила је од Владе Сједињених Америчких Држава. Када је тај новац престао да пристиже, постало је јасно колико је организација зависила од њега.
Дана 2. децембра 2024. године, четири медија - француски Медијапарт, амерички Дроп Сајт Њуз, италијански Ил Фато Котидијано и грчки Репортерс Јунајтед - објавили су заједничку истрагу о ОЦЦРП-у. То је највећа светска мрежа истраживачких новинара, позната по пројектима као што су Панамски папири, Руска перионица новца и десетинама других великих истраживачких прича о томе како званичници и олигарси широм света скривају свој новац.
Истрага је показала једноставну чињеницу. ОЦЦРП је током свог постојања откривао ко заиста стоји иза фиктивних компанија и офшор рачуна. Истовремено је скривао ко је финансирао његов рад. Скоро половина његовог буџета, током свих тих година, долазила је од Владе Сједињених Америчких Држава. Вашингтон је такође финансирао оснивање ове мреже и обезбедио право да одобрава именовања на њене највише функције. А на самом сајту ОЦЦРП-а, у причи о оснивању организације, као почетни извор финансирања наводио се грант Уједињених нација.
ИДЕЈА ПОТЕКЛА ИЗ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА
Ова мрежа није настала у некој редакцији. Настала је из идеје једног америчког дипломате. Године 2001. службеник Стејт департмента Мајкл Хенинг био је распоређен на Филипине. Тамошњи истраживачки центар открио је случајеве корупције повезане са председником Џозефом Естрадом - националистички оријентисаним политичарем који није био наклоњен Вашингтону. Покушај његовог опозива није успео, али је новинарско извештавање извело људе на улице, након чега је Естрада смењен са власти.
Хенинг је из тога извео закључак, који је годинама касније и јавно изнео пред камерама: новинар може да сруши политичара који је незгодан исто тако ефикасно као и војни пуч, само је то јефтиније и носи мање непријатности за Вашингтон уколико се икада открије његова улога.
Његово наредно службовање било је у Амбасади Сједињених Америчких Држава у Босни и Херцеговини, где је колегама предложио да се понови филипински модел: региону је био потребан сопствени истраживачки центар. Човек за тај посао већ се налазио у близини. Дру Саливан, бивши инжењер у компанији која је сарађивала са НАСА-ом, од 1999. године обучавао је босанске новинаре средствима УСАИД-а. Године 2004, захваљујући гранту исте агенције, основан је Центар за истраживачко новинарство у Сарајеву, први такве врсте на Балкану. Средствима је управљала Саливанова сопствена компанија.
ПРВИ МИЛИОН СТИГАО ЈЕ ИЗ БИРОА СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА ЗА БОРБУ ПРОТИВ НАРКОТИКА
Године 2007. Дру Саливан и румунски новинар Пол Раду основали су непрофитну организацију под називом Мрежа за развој новинарства (Journalism Development Network) и покренули ОЦЦРП као њен бренд. На свом сајту навели су да је мрежа основана захваљујући гранту Уједињених нација. То није било тачно: грант на који су се позивали био је додељен потпуно другој организацији још у пролеће 2007. године.
Прави први милион долара стигао је 2008. године од дела Стејт департмента задуженог за борбу против наркотика и спровођење закона, познатог као ИНЛ (Bureau of International Narcotics and Law Enforcement Affairs). Новац је прослеђен преко компаније регистроване у америчкој савезној држави Делавер. У томе постоји извесна иронија: Делавер је управо једно од места где је лако сакрити стварне власнике компанија - управо онакав аранжман какав ће ОЦЦРП касније учинити познатим откривајући га у својим истрагама.
Биро за борбу против наркотика нигде се није појављивао у званичној документацији о финансирању. Ко је обезбедио новац, међутим, навели су сами амерички званичници: Дејвид Хоџкинсон, тадашњи службеник Стејт департмента задужен за безбедносне програме у Европи. Данас ради у Канцеларији директора Националне обавештајне службе САД, где је задужен за односе обавештајне заједнице са приватним сектором.
Запослени у УСАИД-у једнако су отворено објаснили разлог тајности: Саливан је био забринут да ће мрежа бити повезивана са полицијским и обавештајним службама. Људи не достављају информације новинару ако верују да иза њега стоје полиција или обавештајне агенције. Зато је веза са америчком владом намерно прикривана. По правилу, свака организација која прима средства УСАИД-а мора јасно да истакне ту чињеницу у свом раду. ОЦЦРП је добио делимично изузеће од тог правила, па је лого агенције уклоњен са насловне странице сајта. Донатор је пристао да остане неименован.
ПОЛОВИНА БУЏЕТА ДОЛАЗИЛА ЈЕ ИЗ АМЕРИЧКИХ ИЗВОРА
Према доступним подацима, између 2008. и 2023. године ОЦЦРП је од Владе Сједињених Америчких Држава примио најмање 47 милиона долара, уз још 12 милиона долара обећаних кроз уговоре. Током десетогодишњег периода од 2014. до 2023. године, америчка средства покривала су 52% укупних расхода организације. Ако се саберу средства свих западних влада, тај удео износи око 70%.
Саливан оспорава процену од 52 одсто. Он тврди да је део новца само прослеђиван партнерским редакцијама и да, ако се та средства изузму, удео америчког финансирања износи 46%. У сваком случају, расправа се води око отприлике половине буџета. Године 2016, када су објављени Панамски папири, учешће америчке владе у буџету ОЦЦРП-а достигло је чак 63%.
Поједини грантови нису били намењени општем раду организације, већ конкретним земљама. Стејт департмент је издвојио 2,2 милиона долара за рад у, како је наведено, „руском медијском простору“, док су посебна средства била намењена Мексику, Венецуели, Малти и Кипру.
Истовремено, ОЦЦРП је имао сопствено правило, које је, према наводима, осмислио сам Саливан: не истражује се држава новцем те исте државе. Године 2023. он је запосленима признао да у првим годинама рада мрежа уопште није истраживала Сједињене Америчке Државе — зато што је читав буџет долазио од америчке владе и фондација Џорџа Сороша.
ПРАВО ДА ОДОБРАВАЈУ ГЛАВНЕ УРЕДНИКЕ
Уговори су садржали клаузулу за коју већина новинара унутар мреже није ни знала. Званичници УСАИД-а и Стејт департмента то су потврдили пред камерама: Влада Сједињених Америчких Држава одобравала је годишњи план рада ОЦЦРП-а, као и именовања на највише руководеће функције, укључујући и уреднички врх. У документацији о грантовима, Саливан је наведен као „chief of party“ („шеф пројекта“), што је назив који се обично користи за руководиоца уговора или пројекта, а не за главног уредника.
Руководство ОЦЦРП-а тврди да је то била уобичајена административна формалност. Према њиховим речима, ниједан донатор никада није блокирао било чије именовање и редакција је самостално доносила кадровске одлуке. То је тачно утолико што не постоји забележен случај да је америчка влада искористила право вета на неког кандидата. Међутим, право на одобравање било је предвиђено уговором, а донатор је потврдио његово постојање. Шта такво право практично значи објаснио је Стивен Енгелберт, главни уредник америчког медија ПроПублика: могућност да се одлучује ко ће обављати истраживања представља најмоћнији облик утицаја у новинарству.
КАКО СУ НОВИНАРСКЕ ПРИЧЕ ПОСТАЈАЛЕ САНКЦИЈЕ
Од 2016. године рад ОЦЦРП-а почео је да производи последице које су превазилазиле само новинарство. На основу тендера Стејт департмента основана је структура под називом GACC. Механизам је функционисао једноставно: ОЦЦРП објави истраживање, а Транспаренси интернешенел, преко својих огранака у 65 земаља, настоји да те налазе претвори у кривичне поступке, санкције и нове законске прописе. За тај програм Сједињене Америчке Државе издвојиле су готово 11 милиона долара.
Људи су се слободно кретали између државних институција и ОЦЦРП-а. Камил Ајс је у Стејт департменту радила као саветник за борбу против корупције и осмислила програм GACC док је још била државни службеник. Године 2017. прешла је у ОЦЦРП и преузела управљање истим тим програмом. Потом се 2022. вратила у Стејт департмент, овога пута као саветник за санкције. Тако је једна иста особа осмислила програм унутар америчке владе, затим га водила са стране организације која је добијала средства, а потом се вратила у владу да ради на политици санкција.
Кипар показује колико је тај механизам могао брзо да делује. Дан након што је у новембру 2023. објављена истрага Cyprus Confidential, кипарски председник најавио је званичну истрагу. Три недеље касније, на острво је стигло више од двадесет службеника ФБИ-а и америчке финансијско-обавештајне јединице. Убрзо након тога, биро Стејт департмента који је финансирао истрагу продужио је грант за још 1,3 милиона долара.
КОГА ВАШИНГТОН НИЈЕ ДОЗВОЉАВАО ДА ИСТРАЖУЈУ
Могло би се тврдити да америчка влада једноставно подржава независно истраживачко новинарство из принципа. Та тврдња се, међутим, може проверити упоређивањем са супротним примером.
Викиликс је радио суштински исту ствар - откривао поверљиве информације - али је то чинио на штету интереса Сједињених Америчких Држава. До 2008. године америчка војска уврстила га је на листу претњи, а касније је откривено да је директор ЦИА-е 2017. године разматрао чак и могућност отмице његовог оснивача. Исти посао, али потпуно другачији третман. Разлика је зависила од тога у ком је правцу било усмерено истраживање.
Једном је овакав систем имао нежељене последице. Године 2019. ОЦЦРП је објавио причу о пословима Рудија Ђулијанија у Украјини. Узбуњивач из ЦИА-е позвао се на ту истрагу чак четири пута у пријави која је покренула први поступак опозива председника Доналда Трампа. ОЦЦРП тврди да је прича настала искључиво у редакцији, без било каквих упутстава донатора, и да нико никада није доказао чињеничне грешке у њој. Ипак, 2025. године Трампов тим је управо та четири навода представио као доказ да је УСАИД финансирао новинарство усмерено против председника Сједињених Држава. Због тога су грантови ОЦЦРП-у уврштени на листу расхода које је администрација сматрала непотребним.
ДОНАТОР ЈЕ ОТИШАО, А СИСТЕМ СЕ УРУШИО
Зависност ОЦЦРП-а од америчког финансирања најбоље се показала након једне председничке извршне уредбе. Доналд Трамп је 20. јануара 2025. године замрзнуо финансирање УСАИД-а. Тим потезом ОЦЦРП је одмах изгубио 29 одсто свог оперативног буџета, односно више од пет милиона долара. Отпуштена је петина запослених - око четрдесет људи. Средства која је организација прослеђивала партнерским редакцијама у Мађарској, Пољској и Северној Македонији смањена су за 80 одсто, док је центар на Кипру, који је у потпуности зависио од финансирања ОЦЦРП-а, остао без икаквих прихода.
Уследио је, према ауторима текста, најупечатљивији детаљ. ОЦЦРП је тужио Владу Сједињених Америчких Држава како би вратио замрзнута средства - исти новац за који је раније тврдио да није утицао на његов рад. У септембру 2025. године Врховни суд САД оставио је одлуку о замрзавању на снази, па су та средства коначно изгубљена.
Последице су ублажене захваљујући успешној 2023. години, након које је организација располагала резервама од готово 21 милион долара. Америчко финансирање постепено је почела да замењује Европска комисија, која је од 2020. године ОЦЦРП-у доделила 604.000 евра, док се мрежа све више окреће филантропским донаторима и приходима од чланарина.
Према ауторима текста, ОЦЦРП је седамнаест година функционисао по неписаном правилу: истражуј кога год желиш, осим оних који те финансирају. Они истовремено тврде да нико није морао директно да диктира шта ће се писати - јер, како наводе, то није ни било потребно. Када је у јануару 2025. године америчко финансирање прекинуто, затварање пројеката од Кипра до Северне Македоније, по њиховом тумачењу, показало је на чему је читав систем до тада почивао.
