Када је крајем новембра 2025. године Владимир Зеленски за новог амбасадора Украјине у Србији именовао генерал-мајора у резерви, бившег првог човека Спољнообавештајне службе Украјине (од 2021. године) и секретара Савета за националну безбедност и одбрану Украјине (од 2024. године) Александра Литвињенка, могло се већ тада са основаношћу претпоставити да ће кијевски режим у наредном периоду покренути у Србији снажну и свеообухватну обавештајно-пропагандну активност. Уосталом, именовање за амбасадора у јединој европској земљи која није увела санкције Русији свог некадашњег првог обавештајца, који је притом прошао обуку у лондонском „Краљевском колеџу за студије одбране и безбедности“ (RCDS) и „Маршаловом центру“ НАТО пакта у Гармиш-Партенкирхену, свакако није било замишљено да буде тек дипломатска синекура.
БОРБА ПРОТИВ СРПСКИХ ИСТОРИЈСКИХ „МИТОВА“
Већ после првих неколико месеци рада новог амбасадора постало је јасно да Литвињенко Србију третира као бојно поље у рату који кијевски режим води против Русије за геостратешке и геоекономске интересе Запада, пре свих Европске уније и Велике Британије. Сходно таквом разумевању места вршења службе, Литвињенко је већ од првих дана посредством бројних интервјуапокренуо интензиван когнитивни рат за „демитологизацију“ колективног памћења српског народа, с циљем промене доминатне представе Русије и Руса у српској историјској свести, као главном извору српске русофилије, као и промене доминантног српског поимања Украјинаца као историјских Малоруса, а Украјине као једне од три историјских руских земаља - Велика, Мала и Бела Русија.
Истовремено, амбасадор Литвињенко је у српским медијима развио интензивну и у суштини контраобавештајну делатност против оног што се у западним политичким круговима назива „руском кампањом дезинформација“. Ова друга компонента његовог јавног деловања блиско је повезана са његовом борбом против српских историјских „митова“, јер српско доминантно разумевање узрока садашњег рата у Украјини и доминатна подршка нашег јавног мњења у том рату Русији, проистиче пре свега из поимања Украјине као од Велике Русије насилно отргнуте Малорусије.
КИЈЕВ „ГРИЗЕ“, МОСКВА ДЕФАНЗИВНА
Сталне Литвињенкове вербалне поруке српској јавности да кијевски режим поштује територијални интегритет Србије, нису свакако довољне да би у колективној свести Срба измениле представу о Украјини као Малорусији и Украјинцима као Малорусима. Да би сходно Литвињенковим сугестијама Срби променили такву доминатну историјску представу о Украјини и Украјинцима, морали би претходно да престану да третирају Црну Гору и Републику Српску (тј. Босну и Херцеговину) као историјске српске земље и да истовремено синтетичке нације настале на својој националној територији третирају као историјске.
Независно од чињенице што је промена преовлађујуће, вековима уназад формиране историјске представе Русије и украјинства у српској колективној свести заиста „велики залогај“ за првог кијевског обавештајца на функцији амбасадора Украјине у Србији, његов интензиван пропагандно-обавештајни рад може једним делом итекако да уроди плодом и да драстично измени квалитет српско-руских односа, пре свега на штету националних општесрпских интереса. Нарочито када се узме у обзир политичка, медијска и обавештајна подршка коју кијевском амбасадору у Србији пружају бриселске и НАТО структуре, а која је једним делом узрок благонаклоног односа званичног Београда према Литвињенковом пропагандно-обавештајном раду. С тим у вези, очигледно је да амбасадор Литвињенко делује итекако синхронизовано (заједнички наступи, колумне у медјима итд.) са амбасадором Европске уније у Србији Андреасом фон Бекератом, који је са кијевским режимом блиско повезан још од „Мајдана“ 2014. године, када је вршио дужност амбасадора Шведске у Украјини. С друге стране, званична Москва у Србији води потпуно дефанзивну информативну политику, која по свој прилици по инерцији рачуна на виталност и бескрајност ресурса традиционалне српске русофилије.
ПРИКРИВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА: КО ЈЕ ЖЕЛЕО РАТ?
Да су Литвињенку у Београду, захваљујући снажној подршци Брисела, те снисходљивом држању српских власти, отворена врата свих, а не само медија блиских српској опозицији, показао је његов најновији интервју ТАНЈУГ-у. У том интервјуу Литвињенко је још једном поновио све кључне пропагандне тезе кијевског режима намењене Србима, од заклињања у подршку територијалном интегритету Србије, преко сугерисања властима Србије да би требало да уведу санкције Русији, до објашњења да је искључиво Русија хтела овај рат, а да режим Зеленског жели мир.
Наравно, ни речи о томе да је заправо прави кривац за рат марионетски режим у Кијеву, који је дошао на власт на таласима крвавог „Мајдана“, како би у интересу Колективног запада увукао Украјину у НАТО, с циљем обуздавања и слабљења Русије, те насилно украјинизирао или протерао већинско руско становништво Донбаса и Малорусије. Следствено томе, Литвињенкова уверавања српске публике да власти у Кијеву желе мир, а само Путин рат, прикривају кључну чињеницу – да украјинске власти, заједно са својим западни савезницима, желе „мир“ који не би уклонио узроке овог рата и који би стога био претња безбедности и суверенитету Руске Федерације.
ПРИПРЕМА ЗА ПОСЕТУ ЗЕЛЕНСКОГ
У истом интервју Литвињенко је потврдио раније гласине да је Александар Вучић званично позвао Владимира Зеленског да посети Србију, те да ће до ове посете доћи у наредних неколико месеци. Управо ова информација указује на други, значајнији сектор деловања амбасадора Литвињенка у Србији. Наиме, током осам месеци његове дипломатске службе у Београду дошло је до наглог ширења и интензивирања сарадње наших и кијевских власти, на чему је нови амбасадор Украјине свакако радио у координацији са представницима Европске уније. Тако је током његове осмомесечне службе дошло не само до заказивања посете Зеленског Србији, већ и до посете Београду председника Врховне раде Руслана Стефанчука.
Притом је посета председника украјинског парламента, 7. јула ове године, била тако изведена да су се у њеном сценарију јасно могли уочити трагови обавештајца у дипломатском фраку Александра Литвињенка. Као што Литвињенко противно дипломатској етикецији редовно држи српском народу историјске лекције, а његовом политичком руководству сугерише какву би спољну политику требало да води, те гостопримство Београда злоупотребљава да би из њега водио пропагандно-обавештајни рат против Русије, тако је и Стефанчук из Београда поручио, да „Срби нису мали Руси“, да су Срби посебан историјски народ као што су то Украјинци и Молдавци (!), а да је Русија „агресивна, диктаторска и антиевропска“, па би због ње такве требало што пре примити Украјину и Србију у Европску унију.
ИСТОРИЈСКЕ ЛЕКЦИЈЕ КИЈЕВСКИХ НАЦИСТА
Иако је оваквим непримереним русофобским изјавама злоупотребио гостопримство домаћина с циљем нарушавања традиционално блиских односа Срба и Руса, реакција званичног Београда на изјаву Стефанчука, као и уосталом на слично деловање амбасадора Литвињенка, потпуно су изостале. Уосталом, како су власти Србије могле уопште реаговати на русофобске изјаве председника украјинског парламента, изречене под сводовима српске Народне скупштине, када је само дан пре тога председница Скупштине Ана Брнабић такође изјавила да „Срби нису мали Руси“, да Србија има врло блиске односе са Украјином, а да однос са Руском Федерацијом „није без несугласица“ (овде). Уместо дипломатског протеста домаћина, који је под притиском Брисела пристао да му кијевски нацисти усред Београда држе лекције о историји и спољној политици, дошла је очекивана реакција званичне Москве, као посредни доказ да је сарадња српских званичника са кијевским режимом токсична по српско-руске односе. У име руског МИД-а Марија Захарова је одмах изјавила да је Стефанчук конференцију за медије у Народној скупштини Србије претворио „у антируску манифестацију“, али је истовремено приметила и да су овог пута изостале одговарајуће реакције српских власти.
ОД ПОЛИТИЧКЕ ДО ЕКОНОМСКЕ САРАДЊЕ
Упоредо са радом на интензивирању политичке сарадње између Кијева и Београда, актуелни амбасадор Александар Литвињенко улаже значајне напоре и на пољу економске сарадње Украјине и Србије. Литвињенко је пристигао у Србију баш у време када је кијевски режим поново обновио интересовање за закључење Споразума о слободној трговини између две земље. У Београду је маја ове године одржан Српско-украјински пословни форум, у оквиру којег су и званично настављени раније прекинути преговори око закључења билатералног Споразума о слободној трговини .
После пада укупне спољнотрговинске размене између две земље у 2022. (333,8 милиона долара) и 2023. години (328,7 милиона долара) у односу на 2021. годину (450,2 милиона евра), у 2025. години је укупна спољнотрговинска размена од 442,2 милона долара скоро достигла предратни ниво. У првом кварталу 2026. године укупна размена износила је већ 153 милиона долара, па би према неким пројекцијама до краја године могла да премаши 600 милиона долара, што је више и од размене из рекордне 2019. године.
У првом кварталу 2026. године, Србија је по први пут забележила трговински суфицит са Украјином, пре свега захваљујући извозу електричне енергије, која је чинила 34 одсто укупног српског извоза у Украјину и која, према мишљењу аутора, има не само финансијске већ и значајне геополитичке импликације. Аутор тврди да Србија испорукама електричне енергије Украјини директно помаже одржавање власти у Кијеву. Други највреднији српски извозни производ у Украјину јесте минерално ђубриво, које извози компанија Elixir Group. Компанија поседује фабрике минералних и хемијских ђубрива у Шапцу и Прахову, док су њени водећи људи, посебно Станко Поповић, у медијским извештајима раније довођени у везу са бившим министром пољопривреде из Демократске странке Душаном Петровићем, Ружицом Ђинђић, Млађаном Динкићем и Драгољубом Марковићем.
СЛУЧАЈ "САПУНЏИЈА" ИЛИ НЕУВОЂЕЊЕ САНКЦИЈА ЈЕ СМОКВИН ЛИСТ
Свестан чињенице да су му медијска врата за пропагандно деловање у Србији потпуно отворена, те да се из дана у дан интензивира политичка и економска сарадња Кијева и Београда, актуелни амбасадор кијевског режима Александар Литвињенко с правом и не хаје много због неувођења санкција Русији од стране Србије. Почетком ове године министар Марко Ђурић се похвалио да је „у укупној помоћи Југоисточне Европе народу Украјине, удео Србије 93 одсто“. Ако у блиској будућности пропорционално политичком и економском отопљавању односа између Београда и Кијева буду захладњивали односи између Београда и Москве, тада ће и неувођење санкција Руској Федерацији од стране Србије постати тек обичан смоквин лист.
Да је такав исход сасвим могућ показује не само несметано недипломатско деловање актуелног украјинског амбасадора у Београду, већ и именовање у октобру 2024. године Андона Сапунџије за новог амбасадора Србије у Кијеву. Његова супруга је, ни мање ни више, него бивша висока дипломатска службеница Украјине Викторија Бородина (након Јушченкове „Наранџасте револуције“ била је други секретар Мисије Украјине при Европској унији), што озбиљно доводи у питање дипломатски и безбедоносни кредибилитет амбасадора Сапунџије, те отвара питање потенцијалног цурења безбедоносно осетљивих информација из српских дипломатских канала и потенцијално непримереног утицаја на амбасаду Србије у Кијеву.
