Прво искуство компаније Helsing на украјинском фронту, о чему је било у речи у претходном тексту,постало је класичан пример начина на који се држава у рату користи као полигон за испитивање експерименталних војних технологија западних произвођача. Иако искуство Украјине где се беспилотна летилица HX-2 користе против руске технике, заслужује пажљиву анализу српских војних стручњака, далеко су важнији шири трендови и опште тенденције. Као што је већ речено, захваљујући успешној маркетиншкој кампањи, HX-2 је чак представљан као један од потенцијалних носилаца индустријске мобилизације у случају ширег војног сукоба између Русије и Европе. Међутим, свака мобилизација подразумева постојање довољних производних капацитета, а управо су подаци о производним могућностима компаније Helsing - као и о квалитету њених производа - веома противречни.
РАСКОРАК ИЗМЕЂУ ПЛАНОВА И РЕАЛИЗАЦИЈЕ
Тако је у фебруару 2025. године Helsing објавио намеру да Украјини испоручи 6.000 дронова HX-2. Компанија је тада саопштила да њена прва фабрика на југу Немачке (производни погони налазе се у околини Минхена) може да производи више од 1.000 дронова месечно, те да ће свих 6.000 летелица бити испоручено током 2025. године.
Међутим, у јануару 2026. године агенција Bloomberg, позивајући се на изворе и интерну презентацију Министарства одбране Немачке, објавила је да је Украјина обуставила додатне наруџбине. Према тим информацијама, током теренских испитивања у 14. пуку Оружаних снага Украјине уочени су проблеми при полетању HX-2, изостао је део најављених система заснованих на вештачкој интелигенцији (терминално навођење, међуфазна навигација и визуелно препознавање циљева), а забележени су и кварови комуникационог система услед дејства руских средстава за радио-електронску борбу.
Можда је најзанимљивија чињеница да ни годину дана касније компанија није завршила испоруку најављених 6.000 дронова. Реализација тог уговора наставља се и данас, што може посредно указивати на ограничене производне капацитете компаније Helsing и њихову несразмеру са амбициозним плановима који су јавно представљани.
Овде је важно нагласити да оваква неслагања између најављених могућности и стварних испорука нису специфичност само компаније Helsing, већ представљају чест проблем многих западних стартап компанија које настоје да привуку инвестиције и велике уговоре, иако још увек немају успостављену серијску производњу.
За Србију то представља важну поуку: приликом избора добављача наоружања, нарочито високотехнолошких система, није довољно ослањати се искључиво на презентације, маркетинг или политичку подршку. Од пресудног значаја су независна теренска испитивања, као и могућност локализације производње. У том погледу, српска наменска индустрија, која већ поседује значајно искуство у производњи артиљеријских система и муниције, могла би да представља добру основу за развој сопствених беспилотних система прилагођених домаћим условима. За то је, међутим, потребан пре свега систематичан инжењерски приступ и дугорочан развој, а не искључиво политичка воља.
ЕВРОПСКИ ПАНДАН PALANTIRA
Упркос низу очигледних проблема, компанија Helsing остаје веома занимљив пример за анализу. Њен рад није ограничен само на производњу лутајућих убојних средстава. Напротив, компанија настоји да на европско тржиште уведе еквивалент решењима америчких компанија Palantir и Anduril Industries, пре свега њиховим платформама Gotham и Lattice. У том контексту, HX-2 представља само један елемент далеко ширег екосистема у коме беспилотне летелице имају улогу ударне компоненте у јединственом ланцу који обједињује извиђање, означавање циљева и њихово уништавање.
Централни елемент тог система представља софтверска платформа Altra, док њен логичан наставак чини перспективни беспилотни ловац CA-1 Europa.
Altra је софтверска платформа за извиђање, означавање циљева и управљање ватром, намењена интеграцији свих елемената бојишта у јединствен систем командовања. Како се наводи на званичној интернет страници компаније:
“Altra интелигентно повезује све елементе бојишта, унапређујући прецизност, брзину и отпорност савремених копнених снага.“
МРЕЖНОЦЕНТРИЧНИ СИСТЕМ РАЗМЕНЕ ПОДАТАКА
Платформа користи вештачку интелигенцију како би убрзала откривање, локализацију, расподелу ватрених задатака и уништавање циљева. Практично говорећи, реч је о софтверу намењеном мрежноцентричном систему размене података и командовања, како на тактичком, тако и на оперативно-тактичком нивоу.
Функционално, Altra се састоји од више модула:
- Altra Ground Station - земаљска командна станица
- Altra ISR - модул за извиђање, осматрање и прикупљање обавештајних података;
- Altra Strike - ударни модул;
- Altra Indirect Fires - модул за управљање ватром артиљерије и других система посредног гађања.
Подразумева се да ће роботизовани системи наоружања компаније Helsing бити потпуно интегрисани са платформом Altra. То потенцијално омогућава једном оператору да истовремено управља већим бројем беспилотних летелица, формирајући оно што се већ годинама у стручној литератури назива „ројем дронова“.
У септембру 2025. године Helsing је објавио партнерство са данском компанијом Systematic, чији је циљ интеграција платформе Altra са њиховим системом командовања и управљања SitaWare C4ISR. Циљ сарадње сажет је у пароли: „мање оператора, више дронова“ током извиђачко-ударних мисија. Другим речима, реч је о настојању да се максимално повећа ефикасност постојећих технологија и делимично надокнади хронични недостатак људства, који је карактеристичан за већину постиндустријских држава.
ALTA-ПЛАТФОРМА НА КОЈУ РАЧУНА НАТО
Према проценама компаније Helsing, овакав приступ омогућава да се извршење мисија убрза и до десет пута у односу на садашњу праксу, у којој једним дроном управља читав тим оператора, док се анализа борбених дејстава углавном обавља ручно. Посебно је занимљиво да се ова сарадња финансира у оквиру британског програма ASGARD, чији је циљ повећање ефикасности означавања циљева и управљања ватром у британској војсци.
Решења развијена у оквиру пројекта Altra интегришу се и у друге програме које је одобрио НАТО, а који се односе на развој ројевских извиђачко-ударних способности. Другим речима, сведоци смо покушаја стварања европских аналога дигиталних платформи намењених вођењу мрежноцентричног ратовања.
Посебно је занимљиво да је званични статус немачке платформе Altra следећи: систем је документован, користи се у борбеним условима у комбинацији са дроновима HX-2 и налази се у процесу интеграције у командне структуре. То омогућава претпоставку да се немачки софтвер већ тестира у оквиру украјинских Снага беспилотних система, односно да је превазишао фазу искључиво теоријског развоја и да европским чланицама НАТО-а пружа прилику за увођење савремених система размене података и командовања.
За Србију, која - као што је већ истицано у претходним анализама - још увек нема јединствену дигиталну платформу за управљање разнородним системима наоружања (руског, кинеског, израелског и француског порекла), појава оваквих система у суседству и код потенцијалних противника представља јасан сигнал да технолошко заостајање у овој области постаје све озбиљнији проблем. Чак и ако Србија тренутно није у могућности да развије сопствени еквивалент платформи попут Altre, требало би да тежи успостављању бар основног дигиталног система координације који би интегрисао постојећа средства везе, извиђања и означавања циљева. У супротном, постоји опасност да њене оружане снаге и даље остану „шаролик систем“ састављен од међусобно недовољно повезаних подсистема, што би их могло учинити посебно рањивим на дезорганизацију већ у првим часовима евентуалног оружаног сукоба. Управо зато проучавање принципа рада платформе Altra омогућава боље разумевање минималних захтева које савремена дигитална војна инфраструктура мора да испуни како би се повећала борбена способност оружаних снага.
БЕСПИЛОТНИ ЛОВАЦ CA-1 EUROPA
Док су HX-2 и Altra актуелни пројекти компаније Helsing, који се могу сматрати концептуално заокруженим и преточеним у конкретне производе, њени планови у области будућих развоја представљају још занимљивију слику. Они пружају бројне разлоге за размишљање, посебно ако се има у виду да иза компаније стоји Министарство одбране Немачке као њен кључни институционални покровитељ.
Током Хладног рата Немачка је фактички изгубила суверену ваздухопловну индустрију. Национални развојни програми постепено су потискивани под утицајем политичког и административног притиска Сједињених Америчких Држава и Француске, док је домаћа авио-индустрија могла да функционише углавном кроз лиценцну производњу и заједничке међународне пројекте.
Узимајући у обзир сложено савремено војнополитичко окружење, логично је претпоставити да би свако компетентно министарство одбране настојало да поново обезбеди националног произвођача ваздухопловних платформи. Управо у том контексту треба посматрати компанију Helsing и њен пројекат CA-1 Europa - покушај да се логика „јефтино, масовно и аутономно“, примењена на мале роботизоване системе, пренесе на класу пуноправних борбених авиона.
CA-1 Europa представљен је у септембру 2025. године у виду макете природне величине у фабрици Grob Aircraft у околини Минхена. Компанија га описује као аутономну беспилотну борбену летелицу (UCAV) масе између три и пет тона. У овом тренутку у току је израда првог прототипа.
Техничке карактеристике CA-1 Europa
- Дужина: приближно 11 метара;
- Распон крила: 10 метара;
- Максимална полетна маса: око 4 тоне;
- Брзина: велика подзвучна;
- Конфигурација: V-обликовано репно перје, један турбовентилаторски мотор и унутрашњи простор за смештај наоружања;
- Статус развоја: први лет планиран је за 2027. годину, док се увођење у оперативну употребу очекује у року од четири године.
ТРИ СИСТЕМА ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
CA-1 Europa заснива се на три система вештачке интелигенције које је развила компанија Helsing (подсетимо, војни софтвер представља њену првобитну и основну област специјализације).
1. Centaur - комплекс софтверских решења намењен управљању летелицом. Његова основна сврха је аутоматизација полетања, слетања, управљања рутинским фазама лета и других стандардних летачких процедура. Према тврдњама компаније, уграђена неуронска мрежа обучавана је методом учења поткрепљивањем (reinforcement learning), што би, наводно, требало да омогући перформансе упоредиве са људским пилотом у ваздушној борби.
Такве тврдње ипак треба посматрати са извесном резервом. Напредак у области вештачке интелигенције несумњиво је изузетан, али потпуна замена човека у овој фази развоја и даље делује нереално. Реалније је овакве системе посматрати као напредну дигиталну подршку која значајно поједностављује управљање роботизованим борбеним платформама. Ипак, Centaur је већ прошао демонстрациона испитивања у сарадњи са шведском компанијом Saab, где је тестиран на ловцу Gripen. Могућност интеграције у постојеће типове борбених авиона представља веома значајну техничку предност и, барем теоријски, отвара широк спектар оперативних могућности.
2. Cirra - интелигентни систем за радио-електронску борбу и радио-техничко извиђање. Ако се опис произвођача правилно тумачи, његов задатак је препознавање и класификација савремених софтверски дефинисаних радара и система за радио-електронску борбу, који могу динамички мењати своје електронске „потписе“ у реалном времену. Анализа се врши непосредно на самој летелици (edge processing), без потребе за сталним слањем података спољним центрима за обраду.
Према наводима компаније, Cirra је већ прошао летна испитивања и налази се у процесу интеграције у систем радио-електронске борбе Arexis, намењен немачким ловцима Eurofighter.
3. Symphony - систем за управљање мисијом који координише рад више распоређених борбених платформи, омогућава брзо формирање јединствене слике бојишта и континуирано ажурирање оперативних могућности. По својој намени може се сматрати европским еквивалентом платформе Lattice компаније Anduril Industries, која је већ поменута у претходном делу текста.
У фебруару 2026. године компаније Helsing и HENSOLDT - један од водећих европских произвођача сензорских система за одбрамбену индустрију, са годишњим приходом од око 2,46 милијарди евра - објавиле су стратешко партнерство ради опремања CA-1 Europa најсавременијим сензорским технологијама. Сарадња обухвата интеграцију радара, оптоелектронских система, система самоодбране и радио-електронске борбе.
Кључни елемент овог партнерства представља интеграција софтверске платформе MDOcore (Multi-Domain Operations Core), која служи као основа за размену података између различитих оперативних домена. У суштини, MDOcore се може описати као универзални „преводилац“ за војне системе, који омогућава размену података у реалном времену између најразличитијих платформи, без обзира на протоколе које користе.
Платформа прикупља и анализира информације добијене са радара, оптоелектронских и радио-електронских система, формирајући јединствену оперативну слику бојишта. Истовремено, развијена је као отворена модуларна архитектура, што омогућава интеграцију опреме различитих произвођача и брзо ажурирање софтвера, укључујући и прилагођавање новим претњама.
Као резултат ове сарадње, Helsing је у јуну 2026. године представио варијанту CA-1 Electronic Attack (CA-1EA) — специјализовану беспилотну летелицу намењену радио-електронској борби.
ВОЈНА МИСАО КЉУЧНИХ ДРЖАВА НАТО
У целини посматрано, CA-1 Europa се представља као „масовно производива платформа отпорна на губитке“, способна да делује самостално, као део ројевске формације или као беспилотни „пратилац“ пилотираних борбених авиона. Подразумева се да је интегрисан у јединствени екосистем заједно са платформом Altra, у оквиру све присутнијег концепта „интелигентне масе“, који комбинује велики број јефтиних роботизованих система са високотехнолошким платформама за управљање, координацију и обраду података.
О томе говори и потпредседница компаније Helsing за ваздухопловне програме, Штефани Лингеман, која истиче:
„Будућност борбене авијације лежи у системима отпорним на губитке, у којима су софтвер и интелигенција кључне технологије.“
Чак и ако пројекат CA-1 Europa остане на нивоу прототипа, он јасно указује на правац у коме се развија војна мисао водећих држава НАТО-а: постепени прелазак са скупих пилотираних платформи на масовне аутономне системе способне да делују у сложеном окружењу радио-електронске борбе.
За Србију, која је недавно набавила француске авионе Rafale, то представља озбиљан изазов. Без адекватне подршке система AWACS, савремених мрежноцентричних протокола и интегрисане дигиталне инфраструктуре, чак и најсавременији ловци могли би временом постати мање ефикасни у односу на бројне, јефтиније беспилотне платформе опремљене напредним системима вештачке интелигенције.
То, наравно, не значи да би требало одустати од набавке авиона Rafale. Напротив, њихову борбену вредност неопходно је допунити развојем система радио-електронске борбе, аутономних дронова-пресретача и савремених система дигиталне интеграције. У супротном, постоји опасност да велика улагања у пилотирану авијацију не остваре очекивани оперативни ефекат.
СКАЛАБИЛНОСТ И ТРЕНДОВИ
Историја компаније Helsing представља много више од приче о једном војном стартапу. Она је, пре свега, илустрација дубоког структурног заокрета који се данас одвија у светској одбрамбеној индустрији.
Производни модел настао у доба Хладног рата показао се неспособним да одговори на изазове савременог - и што је још важније, стварног - рата. Рат исцрпљивања захтева масовност, ниске трошкове и брзо прилагођавање, а не технолошка ремек-дела. Ако се на тренутак занемаре софтвер и микроелектроника, данашњи сукоби у великој мери представљају борбу летелица чије конструкције подсећају на период раног међуратног доба, као и ракетних система који су, у суштини, савремена реинтерпретација концепата немачких ракета V-1 и V-2.
И управо такав приступ показује се делотворним. Велики оружани сукоби пре свега захтевају масу, практичност и могућност брзе производње, а не беспрекорно техничко савршенство.
Управо такве потребе настоје да задовоље нови учесници на тржишту, а Helsing је један од најкарактеристичнијих примера. Овакве компаније, настале у ИТ сектору, покушавају да трансформишу одбрамбену индустрију у систем доступних, лако производивих и брзо скалабилних решења. У условима глобализоване економије, где је беспилотну летелицу могуће саставити од комерцијално доступних компоненти, њихов главни производ више нису сама летелица или хардвер, већ напредне неуронске мреже, алгоритми и софтвер.
Ипак, било би погрешно закључити да овакав модел производње аутоматски решава све проблеме. Пример компаније Helsing показује да и стартапи, баш као и велике корпорације, могу на тржиште пласирати недовољно дорађене производе, преувеличавати њихове способности и користити ратне зоне као полигоне за усавршавање технологије, а не као простор за доказивање зрелости готовог производа. Разлика је пре свега у томе што то чине брже, уз мање трошкове и са већом спремношћу да уче из сопствених грешака.
СРБИЈА РИЗИКУЈЕ ДА БУДЕ ЗАОСТАТКУ
За Србију, која располаже сопственом одбрамбеном индустријом, али је још увек није усмерила ка масовној производњи савремених роботизованих система, пример компаније Helsing показује да је, уз одговарајућу организацију, могуће релативно брзо успоставити серијску производњу чак и са ограниченим финансијским средствима. То, међутим, подразумева промену развојних приоритета. Уместо ослањања искључиво на набавку скупих увозних система, већи нагласак могао би бити стављен на развој и производњу домаћих беспилотних платформи, уз коришћење комерцијално доступних компоненти и флексибилних софтверских решења. Српска одбрамбена индустрија већ поседује значајно искуство у производњи муниције и артиљеријских система, што представља добру основу за интеграцију са савременим дронским платформама. Највећа препрека у том процесу није технолошке природе, већ пре свега организационе и политичке. Без озбиљног искорака у том правцу, Србија ризикује да заостане чак и за појединим мање развијеним суседима који већ активно проучавају украјинска искуства и прилагођавају их сопственим потребама.
Главно питање које и даље остаје без коначног одговора гласи: може ли овај нови модел - масовни, софтверски дефинисани и аутономни системи - заиста променити однос снага на савременом бојишту? Или ће временом, баш као и претходни модел, постати жртва бирократизације, изгубити своју флексибилност и претворити се у још један „затворени круг“ у коме се огромна средства троше не на повећање стварне борбене способности, већ на непрекидну модернизацију софтвера и одржавање све сложенијих система?
За сада на то питање не постоји јасан одговор. Али сама чињеница да се оно данас озбиљно поставља говори много о дубини промена кроз које пролази савремена војна индустрија.
