Још од Баршунасте револуције 1989. године коју су покренули студенти, односно пада комунистичке власти и потом стицања независности, Словачка није имала значајнију политичку фигуру од Роберта Фица. Међутим, преко ноћи словачки премијер је проглашен највећим „противником“ сопствене земље. Да бисмо разумели зашто су протести у Словачкој део ширих геополитичких превирања, важно је осврнути се на његову политичку каријеру.
ЧЕТВРТА ВЛАДА И ПОКУШАЈ АТЕНТАТА
Роберт Фицо, лидер социјалдемократске партије Смер, био је премијер Словачке у три мандата, најдуже у историји земље (2006–2010, 2012–2018). Још 2008. противио се независности тзв. Косова, коју Словачка и даље не признаје. Током првог мандата јачао је словачко-руске односе, позивајући се на „словенску солидарност“, која је била централна тема словачког народног буђења још од 19. века. На изборима 2012. освојио је апсолутну већину, прву од 1989. године. Током другог мандата критиковао је Евромајдан 2013. и мешање ЕУ у унутрашње послове Украјине. Када је 2022. избио сукоб у Украјини, иако ван власти, противио се санкцијама Русији.
У октобру 2023. Фицо је освојио 22,95% гласова, учинивши Смер највећом партијом у Словачкој. Заступао је суверенистичке и протекционистичке ставове: против родне идеологије, истополних бракова и илегалне имиграције. После изјаве да „Украјина није независна“ и да сукоб мора бити решен мирним путем, 15. маја 2024. преживео је покушај атентата који је извео Јурај Цинтула. Фицо се опоравио од тешких повреда, док је атентатор навео да га је мотивисала Фицова анти-ЕУ политика и противљење војној помоћи Украјини.
НЕЗАВИСНИ ОД БРИСЕЛСКЕ ДИКТАТУРЕ
У октобру 2024. године Роберт Фицо је посетио Кину, где је, попут Виктора Орбана, критиковао западне санкције Русији и подршку Украјини. Истакао је да Словачка мора водити суверену политику, независну од „Бриселске диктатуре“. Посета је имала економски карактер, јер влада рачуна на кинеске инвестиције за опоравак привреде. Фицо жели сарадњу с Кином по питању реконструкције инфраструктуре и противи се европским тарифама на кинеска возила, како преноси „China News“. Овај курс представља прагматичан одговор на економске и политичке реалности, односно кризе које погађају Словачку у протеклих три година. Реч је о политици дуготрајног деловања.
Током кампање 2023. Фицо се противио војној помоћи Кијеву, истичући да неће послати „ниједан метак“ Украјини, како би спречио ескалацију насиља. Народ, који се налази у све тежој економској позицији због енергетске кризе и инфлације изазване европским санкцијама Русији, поздравио је његов став.
АНТИРАТНА ПОЛИТИКА
Наиме, истраживање GLOBSEC-а показало је да половина Словака види САД као претњу Словачкој, што представља пораст у односу на 2022. годину (39%). И не само то, Фицо је добио изборе управо захваљујући антиратној политици, обећавши да ће блокирати улазак Украјине у НАТО. Улазак Украјине у ЕУ сматрао је „нереалним“. Према томе, Фицо се истакао као истински поштовалац народних интереса и народне воље која је, у суштини, антиратна, мирнодопска и суверенистичка.
У петак, 24. јануара 2025, десетине хиљада Словака протестовале су против политике премијера Роберта Фица, кога су, да подсетимо, пре само нешто више од годину дана изгласали на легитимним изборима. Како је дошло до оваквог преокрета? Одакле толико велики заокрет у перцепцији гласача? Чини се да више нико није за мир и да су сви за рат.
Организација „Мир за Украјину“, предвођена Лусијом Штаселовом, главни је покретач протеста, поред неколико других организација којима ћемо се вратити нешто касније.
НЕОБИЧАН ЗАМАХ
Демонстрације су наводно подстакнуте Фицовом посетом Москви крајем 2024, где је разговарао са Путином о транзиту руског гаса преко Украјине, који је обустављен 1. јануара 2025. године. Иако је састанак био економске природе, један део грађана оценио га је као чин издаје, што је наводно подстакло протесте. Међутим, у овом случају постоји неколико нелогичности на које треба скренути пажњу.
Први протести након Фицове посете Путину били су моментални али занемарљиво мали. Међутим, до 24. јануара они су прерасли у масовне и добро организоване демонстрације. Дакле, почетни спонтани протести од 23. децембра привукли су мали број људи и оставили утисак да је реч о спонтаној реакцији истински незадовољног дела становништва. Затим, након периода затишја, уследили су велики и добро организовани скупови широм земље.
До 3. јануара скупови су бројали 4.000 људи, 10. јануара 15.000, а 24. јануара чак 100.000 широм Словачке, са већином у Братислави (симболично на Тргу слободе). Највећи протести одржани су 7. фебруара на 41. локацији, а демонстрације су подржане и у страним градовима попут Прага, Лондона и Париза.
ИГРА НА АНТИКОМУНИСТИЧКИ СЕНТИМЕНТ
Главна замерка Фицу је промена спољне политике. Демонстранти су у Братислави узвикивали пароле попут „Словачка није Русија“, „Издаја“ и „Оставка“. Протести су окупили широк спектар грађана, укључујући прозападне студенте, глумце и активисте који су их подржали, ветеране антикомунистичког покрета из 1989. године, а трећину демонстраната чиниле су украјинске избеглице. Мудра селекција. Уз то, не би требало занемарити чињеницу да кругови који протествују против Фица истовремено прећуткују велике политичке противречности унутар самог западног блока.
Након тога појавила се парола која истиче борбу за правду, демократију и европску будућност Словачке. Овакве демонстрације не искључују фактор спољног утицаја. Многи учесници протеста, како преноси „DW“, тврде да се боре за демократске и против комунистичких вредности које наводно заступа актуелни премијер. Вешто прилагођено антикомунистичком сентименту једне средњоевропске државе, бивше чланице Источног блока. Убрзо, демонстранти су представљени као „глас народа“, а власт као репресивна. Досадно познат сценарио. Брисел, попут случаја с НИС-ом у Србији, почео је да користи економски притисак да узбурка ситуацију и положај премијера. Фицо је оптужен и за нацизам, а познате су пароле попут оне која га повезује са Јозефом Тисом, и „колаборационистима“. Овде постоје неколико противречности.
ПРИПРЕМА ДРЖАВНОГ УДАРА
Фицови ставови о Русији се у истину разликују од мејнстрим европске политике, али то не треба доводити у везу са демократијом и њеним вредностима. Русија није ни нацистичка ни комунистичка земља, а Фицо није ни једно ни друго. Друго, као што смо навели, он је још током својих ранијих мандата радио на повезивању Словачке и Русије, што значи да у питању није исхитрена политика. Осуде Евромајдана и мешања ЕУ у украјинске послове датирају још из 2013. године, као логичан континуитет дотадашње спољне политике земље. Словачко становништво подржава ову политику скоро двадесет година! Треће, ЕУ често диктира спољну политику својим чланицама, па сходно томе, делује да је Фицо тај који заступа демократске принципе, принципе суверенитета и права већине да одлучује о спољној политици сопствене земље, као што је то народ и учинио на изборима 2023. године. Уместо да разматрају ефекте санкција и интервенција, протести се фокусирају на Фицове личне ставове, што само показује политичку инфантилност оних на улици.
Фицо је оптужио организаторе и опозицију да су у контакту са странцима који раде на осмишљавању државног удара у Словачкој, повезујући те оптужбе са извештајима Словачке обавештајне службе (СИС).
НЕВИНИ ГРАЂАНИ И ЈЕДАН НАЛОГОДАВАЦ
Премијер је тврдио да опозиција планира да заузме владине зграде, блокира путеве, организује штрајкове и испровоцира сукобе с полицијом, слично као у Србији. Фицо је рекао и да обавештајне службе имају доказе о страном мешању у протесте у Грузији и Украјини 2013. године, које је сада видљиво у Словачкој. Демонстранти су оптуживали Фица да подрива државне институције и позицију земље у ЕУ и НАТО-у. Иако је демантовао тврдње да жели да искључи Словачку из тих организација, протести су настављени, а организација „Мир за Украјину“ почела је да напада власт за „лажи и дестабилизацију“.
Демонстранти негирају тврдње премијера. Штаселова наводи да демонстрације нису организоване од стране странаца, „већ да су заиста домаћи грађани ти који изражавају незадовољство“. Међутим, у овом случају, као и у српском, није толико важно ко је незадовољан, већ коме ће они који протествују отворити врата ка власти. Ово питање није само о томе шта људи желе, већ и ко их води, ко је у стању да контролише протесте и ко извлачи политичке поене. Маријан Кулич је, на Фицову реакцију, једном приликом изјавио да су то методе којима се користе „Ердоган у Турској, Орбан у Мађарској, Иракли Кобахидзе у Грузији, Вучић у Србији“, додајући да „сви користе исти наратив“.
УЛОГА СТРАНИХ ИНСТРУКТОРА
Опозиција и демонстранти оптужују Фица за параноју, тврдећи да „шири мржњу и страх“. Овде се намеће питање: да ли је ово заиста параноја или стратегија која има за циљ да се људима изнесе осећај озбиљне спољне угрожености и да их уједини против заједничког непријатеља?
Студент Симон Оманик верује да су млади људи „застрашени“ и охрабрује их да се „залажу за своје мишљење и да се не плаше да га бране“. Скептичност и неповерење у државу су распрострањени, не само у Словачкој, већ и широм света. У 21. веку, људи све више сумњају у државне институције, а потреба за транспарентним дијалогом никада није била већа, што изазива неповерење у народима. То је, дакле - један уобичајени савремени тренд.
Фицо је изјавио да је сајбер напад који је погодио земљу 24. јануара модел из уџбеника „како ликвидирати непослушну владу која има неоортодоксне ставове о одређеним стварима“ – што се односи на његово противљење наоружавању Украјине и његове напоре да поправи односе са Москвом. Он је тврдио да су напад спровели представници опозиције, НВО, страни инструктори и медији. Навео је да ће полиција депортовати неке стране „инструкторе“, укључујући Украјинце који помажу опозицији да сруши његову владу.
ЗЕЛЕНСКИ И МАДОНА
Нешто слично се десило и у Србији, када је држава лоцирала хрватске студенте за које се сумњало да су били умешани у организовање блокада. Иако словачки званичници сматрају да је напад могао доћи из Украјине, Кијев је те наводе негирао. Опозиција је одбила извештај, оптужујући СИС за злоупотребу у политичке сврхе, исто као што су демонстранти у Србији исмејавали одговоре власти, сматрајући их злоупотребом функција. Организатори скупова „Мир за Украјину“ одбацили су Фицове тврдње, тврдећи да покушава да уплаши становништво. Паралеле са Србијом поново су очигледне.
Володимир Зеленски подржао је антивладине протесте у Словачкој, истичући да је Словачка део Европе. На X мрежи се одредио: „Братислава није Москва. Словачка је Европа“. Западни медији, као они из Вашингтона, Лондона и Прага, подржали су демонстранте, инсистирајући на ауторитаризму премијера и настојећи привући Словачку у западни блок, што указује да протест није само резултат незадовољства, већ и шире политичке стратегије. Сличност са Мадонином подршком српским студентима је непорецива: коришћење медијског простора за подржавање одређених идеја или интереса.
Александар Лукашенко је, с друге стране, изјавио да су протести у Словачкој и Србији „координисани из иностранства“, пре свега САД, додајући да ће словачки народ ускоро схватити ко се поиграва са њима.
ШТАСЕЛОВА:УГЛЕДАЈТЕ СЕ НА СРБИЈУ
У мудрој изјави из јануара, Фицо се није обратио ни прозападним и пролибералним студентима ни незадовољним грађанима, већ странцима који, како верује, раде на његовом рушењу, укључујући Французе, Американце и НВО који гурају Словачку у рат против Русије. Као главни организатор ових скупова, како смо већ споменули, истиче се организација „Мир за Украјину“. Међутим, име ове организација не одговара и циљевима усмереним на борбу против владе која се противи слању оружја Украјини, залаже за мировно решење сукоба и чак предлаже своју земљу као домаћина за потписивање мировног уговора. Поменута Лусија Штаселова, водећи члан организације, подржава војну помоћ Украјини. Организација, која је основана у Прагу 2020. и проширена на Словачку 2021, фокусира се на подршку кијевском режиму још од почетка рата. Штаселова је такође подржала протесте у Србији, користећи их као пример Словацима. Истакла је да су српски протести права „борба за демократију и правду“, пример успешног бунта „народне воље“, земље која „није западна“, а у којој је, након вишенедељних протеста „против корупције која уништава Србију... пала влада проруског премијера“.
Ту су и друге важне НВО уско повезане са глобалистичким мрежама. Покрет „За пристојну Словачку“ финансира се од стране „Фондације за отворено друштво“ Џорџа Сороша, а партија „Прогресивна Словачка“ подржана је од западних трустова мозгова. Активисти координишу протесте путем Телеграм канала који су коришћени у претходним сценаријама промене режима, потврђује Елена Фриц, члан АфД-а.
ОДРАЗ ГЛОБАЛНЕ НАПЕТОСТИ
Геополитика објашњава политику, а без уважавања геополитичког контекста, политика и друштвене кризе су недовољно разумљиве. Словачка је на раскршћу између западног савезништва и суверене сарадње с Истоком, што је чињеница важна за дубље разумевање природе протеста. Како се власт у Братислави дистанцира од агресивне НАТО и ЕУ политике, протестна атмосфера се појачава. Протести, стога, нису само одраз локалног незадовољства већ и глобалних напетости.
Вероватно постоји разлог зашто је Роберт Фицо упоредио ситуацију у Словачкој са стањем у Србији, као и кризама у Румунији и Грузији. Иако има истински незадовољних људи, иза протеста стоји неко ко их координише, с циљем да утиче на геополитички и политички курс земаља. НАТО план подразумева да све западно од линије Балтичко море - Црно море - Анадолија буде под западном контролом, што се одражава у настојању за централизованим системом у Европи, с лажним центром у Бриселу. У тој будућој НАТО диктатури, под условом да до ње дође, неће бити могућности за посете Москви, неувођења санкција Русији, вођења бар полусуверене и полуслободарске политике, оспоровања ратнохушкачких планова Запада, енергетске сарадње са Русијом, као ни за културно и интелектуално повезивање са Истоком.
СПЕЦИФИЧНОСТИ СРПСКИХ ПРОТЕСТА
Уколико можемо да препознамо обојене револуције у страним земљама, онда морамо бити довољно разумни и трезвени да схватимо да ни у Србији протести нису чист израз незадовољства народа. Можда у Грузији и Словачкој се дешавања могу свести на избор – или си за или против Запада. Случај са Србијом је ипак нешто другачији. Протести у Србији нису тако директни као у Словачкој. У Србији све то мора мало лукавије и перфидније из више разлога. Прво, добар део народа је још од НАТО агресије 1999. године чврсто антизападно расположен. Друго, већ смо се добро опекли у протестима и револуцији 2000. који су земљу довели у полуколонијални положај чији ће крст носити многе наредне владе у Србији. Треће, српски народ једноставно није заинтересован за ЕУ. Четврто је културни елемент српског народа и национални интереси (проблем Косова и РС, као и чврсте културно-историјске везе са Русијом). Словачка је „проста“ земља, она нема овако озбиљне проблеме и тешку прошлост, па зато њихови протести могу бити овако директни и отворени. Дакле, истинско вођење долази из самог предмета, што није случај и у Србији.
Зашто се протести који се залажу за демократске вредности, слободе и против корупције не дешавају у другим недемократским и корумпираним државама ЕУ ако већ говоримо о „великом буђењу народа“? Земље попут Бугарске, Грчке и Хрватске које су чланице ЕУ суочавају се са корупцијом, али и даље остају мирне. Случај протеста у Грчкој након железничке несреће у Темпију су били кратког даха и само показатељ да се српска прича прелива на читав регион. Слично се десило у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској, где су тамошњи студенти и грађани подржали српске студенте. Међутим, сви ови покрети немају снагу попут оних у Србији. Побројани примери указују да је Балкан и даље велико буре барута са којим се треба обазриво играти.
ЖИВЕО МАРКС, ЖИВЕО НИЧЕ, ЖИВЕО ДАРВИН!
Вратимо се Словачкој. Иако на први поглед све делује као неозбиљна или краткотрајна нестабилност, ситуација у овој земљи је далеко од безопасне и сведочи о дубљим геополитичким и унутрашњим размимоилажењима која најављују озбиљну кризу. Криза на улицама прелила се на владу, понављамо, слично као у Србији. Фицова коалиција, која је започела мандат са тесном већином (79 од 150 посланика), остала је без већине након повлачења четири посланика, што је довело до парламентарне парализе. Многи аналитичари прогнозирају могућност колапса Фицове владе крајем јануара 20125. и захтеве за ванредне изборе. У сваком случају постоје три сценарија: пад Фица, успешан отпор, компромис са Западом.
Међутим, оно што је симптоматично и идентично како у Словачкој тако и у Србији јесте готово отворен анархистички, нихилистички и фаталистички став демонстраната, коресподентан традиционално-хришћанском упоришту и једног и другог народа (у Србији нешто израженије). Подсетимо, хришћански концепт подразумева државу која је праведна, морална и социјално одговорна, која треба да служи општем добру и благостању. Све то, дијаметрално је супротно са стањем на терену. Андреј Матисак, уредник словачких дневних новина „Правда“, каже да „није јасно шта ће се тачно догодити“ са државом и владом.
ИМА ЛИ СРБИЈА СВОГ ШИМЕЧКИНА?
„Лично, не верујем да ће протест нешто променити, али ће бар окупити људе да направе разлику на изборима“, рекао је Матеј Дебнар, један од демонстраната на митингу у Братислави. Наиме, многима није пуно важно шта ће се десити након пада владе, делује, да је свима битно само да она падне. Ово наглашава безусловну и хаотичну потребу за падом власти, без јасно дефинисаног става о томе ко би и како требало да преузме власт, као и да ли ће будућа власт бити плодотворнија од тренутне. Један од могућих кандидата који би могао да преузме власт у Словачкој је Михаил Шимечкин, председник поменуте социјал-либералне партије Прогресивна Словачка. Ова партија се залаже за неолибералне, прогресивне вредности, снажно проевропских и зелених идеја. Тенденције јасно указују на растући притисак који долази од Европе за даље интеграције и прихватање западних вредности у „недовољно покореним државама“.
То што Србија још увек није добила свог Шимечкина не значи да се он неће појавити. Није важно шта се догађало у децембру и јануару, важно је само ко ће добити последњу и најважнију битку: студенти (који ће највероватније бити насамерени) или нови српски „прогресивиста“ и „неолиберал“.
НА РАСКРШЋУ ОДЛУКА
Иако у Словачкој није дошло до радикализације протеста као у Србији или Грузији, све упућује на дубљи геополитички контекст. Словачка није толико кључна за НАТО савез као што су Србија, Румунија и Грузија, али њени протестни покрети и могући политички преокрети могу имати озбиљне импликације на стабилност земље и њену будућност у геополитичком смислу.
Иако протестни покрети у Словачкој могу деловати као локални феномен, они су у стварности део ширег покрета који захвата и друге земље у региону, где се западни утицај све више доводи у питање. Словачка се, попут Србије и Румуније, налази на раскршћу важних одлука које не утичу само на њену унутрашњу политичку стабилност, корупцију и слободе, већ и на односе са великим силама. Неретко, у оваквим догађајима се заправо одлучује будућност једног народа, а у многим приликама и биолошки опстанак истог: Октобарска револуција 1917, нацистичко преузимање власти 1933, Мартовски пуч 1941, Иранска револуција 1979, Арапско пролеће 2010, Мајдан 2014. године... Владајућа елита али и народи свих ових земаља имају на располгању неколико недеља или месеци да се одреде према догађајима. И коначно, определе за модел који ће живети у наредним годинама, ако не и деценијама.
