Уочи парламентарних избора у Јерменији, заказаних за 7. јун, рејтинг странке премијера Никола Пашињана пао је испод 18 одсто. Ни самит Европске политичке заједнице, због којег су у Јереван допутовали лидери 50 држава, показало се, није био од велике помоћи. Владајући „Грађански уговор“ сада заостаје за блоком „Снажна Јерменија“, на чијем је челу бизнисмен Самвел Карапетјан. На том фону додатни ризик носе речи самог Пашињана: приликом сусрета са бирачима изјавио је да Карабах никада није био јерменски. Са каквим последицама би могао да се суочи премијер и да ли ће успети да задржи власт?
АНКЕТНИ СУНОВРАТ
Пријаве за учешће на изборима укупно је поднело 17 странака и два блока. Притом, значајну улогу у предизборној трци имају снаге које се залажу за тешњу сарадњу са Русијом. Лидер савеза „Јерменија“, бивши председник Роберт Кочарјан, раније је курс власти усмерен на нарушавање односа Јеревана и Москве назвао авантуром. Председник блока „Снажна Јерменија“, милијардер Самвел Карапетјан, такође је више пута нагласио да Русија за републику остаје „пријатељска“ држава.
Према истраживању другог социолошког центра - САЕАС „Фокус“, које је спроведено непун месец уочи избора, за „Грађански уговор“ спремно је да гласа свега 17,8 одсто испитаника, док блок „Снажна Јерменија“ ужива подршку 20,6 одсто анкетираних.
За власт још неповољнија је расподела гласова међу бирачима који су изјавили да намеравају да изађу на биралишта: у том случају уједињена опозиција осваја 46 одсто, док Пашињанова странка добија свега 18 одсто.
Занимљиво је да је истраживање спроведено готово одмах након самита Европске политичке заједнице, одржаног у Јеревану 4. и 5. маја. Форум је требало да демонстрира међународну подршку Пашињановом курсу. Главни резултат била је заједничка декларација у којој је састанак означен као историјска прекретница у продубљивању односа између републике и Брисела.
НЕДОВРШЕНО КАРАБАШКО ПИТАЊЕ
Истовремено, у јерменском друштву и даље је снажно присутан осећај недовршености карабашког питања. Према подацима прошлогодишњег истраживања јереванске фондације „Арар“, 62,8 одсто испитаника сматрало је да тај проблем још није решен. Чак 87,5 одсто се сагласило са тврдњом: „Губитак Арцаха је привремен, морамо ојачати нашу војску и вратити изгубљено.“
Упркос истраживањима јавног мњења, рећи да „Грађански уговор“ тренутно није јачи од већине својих конкурената - била би заблуда. Разлог томе треба потражити у чињеници да Пашињан усмерава огромна средства на промоцију странке. Остале партије недостатак ресурса надокнађују личним ауторитетом својих лидера, али за сада могу да рачунају на свега 8 до 10 одсто подршке јавности.
Према оцени стручњака, још је рано говорити о Пашињановом неуспеху, утолико пре што се резултати истраживања јавног мњења значајно разликују. Социолози ближи власти дају „Грађанском уговору“ око 35 одсто подршке, и више, док истраживања на која се опозиција позива ту подршку процењују на приближно 18 до 20 одсто.
Чак и трагом тих анкета, „Грађански уговор“ остаје једна од најпопуларнијих политичких снага у земљи.
Главни проблем опозиције је то што се ниједна од њених странака за сада не чини способном да самостално формира владу. Блок „Снажна Јерменија“ или се приближава владајућој странци, или за њом заостаје за 10-15 одсто. Али чак и у најидеалнијем сценарију, пре се ради о јачању опозиције у парламенту него о неминовној промени власти. Пашињан уочи избора утерује додатни страх, процењујући да ће бирачи, плашећи се последица, једноставно радије избећи да изађу на гласање.
„КРИВЕ“ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ ПУТИНОВИХ ПОРУКА
На састанку у Москви Путин је рекао да се у Јерменији „неки, колико знам, налазе у местима лишавања слободе, упркос томе што имају руски пасош. То је ваша одлука, ми се не мешамо, али бисмо желели да сви они, у сваком случају, могу да учествују у овом унутрашњеполитичком процесу“. Путин је мислио на ухапшеног Самвела Карапетјана. Истина, то што се Русија не меша у одлуке о незаконитом хапшењу руских држављана – није сасвим јасно.
Пашињан је, поред тога, изјавио да у Јерменији нема политичких затвореника, а многи га у самој земљи позивају да постане још строжи, да појача механизам репресије. Иако није непознаница да у Јерменији постоје политички затвореници, посебно јерарси Цркве, Путин није реаговао.
Што се тиче Арцаха, Путин је још раније, 17. децембра 2020. године, јасно рекао да га је Пашињан предао, а то је поновио и на састанку. А карабашки ратови, додао је Путин, настали су као одговор на геноцид почињен над Јерменима у Азербејџану. Другим речима, Јермени су узели оружје да би се заштитили од геноцида. То је оно што раније није било отворено речено.
Путин је такође навео неоспорне предности чланства Јерменије у Евроазијској економској унији - повлашћене цене гаса и велики тржишни простор - и рекао да ће Јерменија све то изгубити ако се одлучи за излазак, при чему је курс ка ЕУ у Јерменији прихваћен на законодавном нивоу.
Пашињан је из разговора са Путином извео другачије закључке. Окружење око њега почело је да износи хвале о томе како је он наводно „победио Путина“, а сам Пашињан је изразио бојазан да ће Самвел Карапетјан до краја године постати бескућник, односно да ће му бити одузета сва имовина расута по свету, па и дом.
То јест, не само да ће му бити одузета сва имовина расута широм света, већ ће му бити одузет и кров над главом. Приближно томе како његов колега Трамп прети да ће Иран вратити у камено доба. Притом би тврдња да Пашињан не разуме у потпуности шта се дешава била претерана.
„ТРАМПОВ ПУТ“ НИКО НЕ ПОМИЊЕ
У последњих месец дана Пашињан више не помиње „Трампов пут“ у Сјунику, иако је раније покушавао да споразум о том путу, који је у бити корак у реализацији туранистичког пројекта, прикаже као део свог спољнополитичког успеха.
Што се тиче парламентарних избора 7. јуна, може се са сигурношћу рећи да Трампу тренутно Пашињан није у фокусу. Британија, пак, има довољно сопствених проблема, а поред тога избегава мешање у америчке унутрашње послове како не би бацила сенку на англосаксонско братство. ЕУ губи моћ и утицај.
Остају Турска и Азербејџан, при чему на сцену ступају и Русија и Иран. Уопште, избори у земљама попут Јерменије у суштини спроводе већ донете одлуке, уз задржавање изборног антуража - митинзи, запаљиви говори и слично.
Многи у Јерменији, међутим, сматрају да избори имају значај Сардарапатске битке у којој је Јерменија успела да се спасе од турске инвазије. Управо ту мисао опозиција мора да наметне бирачима - повлачење неће бити опција.
Ванрегионални актери се уопштено могу поделити у две групе: непосредни суседи (Русија, Турска, Иран), чији су односи са регионом сложени и стратешки значајни, и спољни актери (САД, ЕУ, Индија, Кина), за које Јужни Кавказ остаје релативно мали и споредан регион, где се деловање често своди на демонстрацију присуства и ограничен утицај.
КЉУЧНИ АКТЕРИ-РУСИЈА, ТУРСКА И ИРАН
Од спољних актера, Индија појачава војно-политичку сарадњу са Јерменијом у контексту пакистанско-азербејџанског фактора. Кина заузима прагматичан став, ограничен на процену трговинских и логистичких могућности и не посматра Јужни Кавказ као приоритетно подручје.
ЕУ се посматра као актер који покушава да користи политичко-економске инструменте како би продубила свој утицај и „забила клин“ у односе Русије и Јерменије, али су њене реалне могућности ограничене: обим трговине и инвестиција је мали, а инфраструктура и логистика са ЕУ слабо развијене и захтевају изградњу готово од нуле.
Перспективе приближавања Европској унији имају превасходно изборни карактер и не излазе из оквира политичке реторике, с обзиром на то да је процес проширења ЕУ фактички замрзнут. Сједињене Америчке Државе посматрају Јужни Кавказ као потенцијално подручје за јачање свог утицаја, али њихове економске иницијативе и инфраструктурни пројекти имају карактер недовољно припремљених подухвата; реализација великих транзитних пројеката, укључујући и „Трампов пут“, оцењује се као мало вероватна.
Највећи стварни утицај на Јужном Кавказу и даље имају Турска, Иран и Русија: Турска учвршћује своју улогу регионалне суперсиле, Иран је у стању да утиче на транспортно-логистичке правце, док Русија, упркос спољашњем утиску слабљења свог положаја, задржава стабилност билатералних односа са државама региона и остаје значајан чинилац равнотеже.
(Наставиће се)
