Маделин Сарбу је доктор филозофије, румунски новинар и политички аналитичар са седиштем у Будимпешти и Бриселу. Потпредседник је Института за истраживање политичког маркетинга и стратешких студија (IRPMSS) и виши консултант у компанији SMART Event Marketing.
У једном тренутку изнели сте изузетно забрињавајућу тезу. У чланку објављеном у The European Conservativeнагласили сте да демократија у Румунији практично не постоји. Цитирам пасус: „Оно што се догодило у Румунији открива темељну промену. Начело народног суверенитета - идеја да грађани, а не бирократске институције, одређују своју власт - тихо се укида.“ Да ли смо сведоци континуиране деградације демократије и права на слободан избор? Шта можемо очекивати у будућности?
Недавна историја Румуније бележи чињеницу да је уставно право гласа и, имплицитно, право да се буде биран, преиначено у тумачењу. У одсуству законских ограничења (забране овог права након правноснажне и неопозиве судске одлуке за кривична дела прописана Кривичним закоником), једној јавној личности је ускраћено уставно право да се кандидује, при чему су, као оправдање, наведене његове јавне изјаве. У том тренутку, политичка класа Румуније, као и цивилно друштво, били су уздржани у изражавању или заузимању става.
Време је прошло, тренутак је заборављен - све до наредног догађаја, када су председнички избори који су већ били у току поништени. Као разлог за ову одлуку наведено је „мешање спољног државног актера у председничке изборе“. Међутим, докази који поткрепљују ову одлуку нису објављени.
Уместо тога, недавно је објављен извештај комисије америчког Конгреса који оптужује Европску унију за цензуру. Румунија је у прелиминарном извештају представљена као парадигматичан пример политичке цензуре унутар Европске уније. У документу се наводи да су, у контексту председничких избора 2024. године, румунске власти, у сарадњи са европским институцијама, извршиле значајан притисак на онлајн платформе како би ограничиле политички говор и уклониле непожељан садржај.
Више од годину дана након тог тренутка (2024), румунски грађани и даље не знају зашто њихов глас није признат, нити који су докази послужили као основ за одлуку о поништавању избора.
Поред тога, председник Дан је недавно изјавио да у Сједињеним Америчким Државама легитимитет администрације у Букурешту више није довођен у питање. Другим речима, барем у једном тренутку, постојао је такав проблем са стране Трампове администрације.
Закључно, институције румунске државе одлучиле су да пониште вољу грађана (односно саму демократију!) користећи инструменте који нису својствени демократском процесу. Стога не можемо говорити о демократији и праву на избор када држава, без транспарентног и адекватног образложења, одлучи да поништи то право, које у коначници представља суштину демократије.
Шта можемо очекивати? Све осим принципа повезаних са демократијом, поштовања права грађана да се изразе путем гласања и употребе инструмената који су својствени демократији.
Председника, политички састав парламента, председнике жупанијских савета и градоначелнике бирају грађани, а не утицај наддржавних ентитета, без обзира на то како се они називају.
Закључно, оно што се догодило у Румунији представља опасан преседан за демократију и слободу избора грађана. Недостатак транспарентности румунских државних органа у пружању стварних разлога и образложења за ову одлуку може довести до основане претпоставке да би се то могло поновити кад год се процени да је потребно. Саучесништво европских институција сугерише да, уколико кандидат није верификован од стране Брисела, гласови грађана постају подложни тумачењу и поништавању. Стога је ово опасан преседан не само за Румунију, већ и за сваку државу чланицу Европске уније чији би грађани могли изабрати лидера који брани легитимне националне интересе и одбија да се директно усклади са европским директивама.
Недавно је румунски председник Никушор Дан отпутовао у Вашингтон. Да ли је реч о удаљавању од европског центра моћи?
Не знам да ли можемо говорити о удаљавању од европског центра моћи. Сам председник Дан изјавио је да се, пре него што је донео одлуку о учешћу, консултовао са европским лидерима. Стога се ни у ком случају не може говорити о дистанцирању. Пре бих рекао да је његово учешће уследило након спознаје да му је потребна међународна видљивост и да одсуство са међународне сцене (Давос, Минхен), као и недостатак чврсто утемељеног образложења за поједине одлуке, представљају стратешке грешке.
Стога, да је позив за учешће на првом састанку Савета за мир био третиран на подједнако неформалан начин, потенцијална посета Белој кући свакако би била искључена.
Истовремено, с обзиром на то да јавности није представљено са каквим мандатом је председник Дан учествовао на овом састанку, тешко је проценити постигнуте резултате. Једина извесност јесте да је председник Дан добио фотографију веома корисну за друштвене мреже. Осим тога, остаје да се види - као што и статус посматрача мора бити разјашњен, барем у унутрашњем политичком контексту.
Антон Фризен- виши научни сарадник Одбора за спољне послове Бундестага и бивши посланик Бундестага из редова „Алтернативе за Немачку“- тврди да је стабилан поредак у Европи немогућ без узимања у обзир интереса Русије. Мир у евроазијском простору не гарантује ни пријем Украјине у НАТО, нити трајно одвраћање Русије, већ признање да је Русија структурни део европске равнотеже моћи. Како тумачити Фризенов предлог? Да ли је Европа спремна за зрео дијалог са Русијом?
Фризенов предлог може се тумачити као радикална критика европског поретка након Хладног рата и актуелне западне политике, као и као реалистичко-конзервативна реинтерпретација европске безбедносне архитектуре.
По мом мишљењу, Европа тренутно није спремна за широк и зрео дијалог са Русијом у смислу који заступа Фризен, из више разлога. Прво, постоји дубока подела између Истока и Запада по питањима безбедности. Друго, у постојећој комуникацији, сама Русија није показала знаке суштинске промене у свом спољнополитичком понашању, али ни Европа не шаље сигнале о парадигматској промени у односу према Русији.
Треће, ту је питање међусобног поверења, које је неопходан предуслов за такав дијалог. Данас је ниво тог поверења низак.
У том контексту, Фризенов предлог треба тумачити не као непосредно решење, већ као интелектуални и стратешки изазов - позив на преосмишљавање аутономније Европе, способније да безбедносна питања уређује на инклузиван начин, што, међутим, захтева политички напор и изградњу поверења које је у садашњем контексту изузетно тешко остварити.
У контексту парламентарних избора у Мађарској, заказаних за пролеће и у медијима описаних као „одлучујући“, на интернету су објављени компромитујући документи према којима високи званичници ЕУ већ дуже време настоје да спроведу тајни пројекат уклањања мађарског премијера Виктора Орбана, који је непожељан Бриселу. О томе се посебно говори у такозваном „Бенедековом плану“, који је 2019. године сачинио тадашњи међународни координатор ЕУ за миграције и унутрашње послове Мартон Бенедек. План није успео, али се у марту 2024. године на политичкој сцени Будимпеште појавила до тада мало позната личност — Петер Мађар. Каква је тренутна политичка клима у Мађарској и како ова „конфронтација“ изгледа у пракси?
Премијер Виктор Орбан je имао храбрости да каже да Мађарска не подржава рат, већ мир. Одједном је постао „непослушни дечак“ Европске уније. Зашто? Једноставно зато што је изразио став супротан европском правцу, али у складу са националним циљевима и интересима.
То је разгневило Брисел - и наставља да га љути. А Брисел не заборавља, не прашта и узвраћа.
Тако је ЕУ почела да врши притисак на Виктора Орбана са јасним циљем да утиче на изборни исход. ЕУ представља Виктора Орбана као „побуњеника“ који својим одлукама делује против интереса Уније.
Али, да ли је могуће да интереси и одлуке ЕУ утичу на националне интересе? И у том случају, зар државе чланице, укључујући Мађарску, немају право да бране своје легитимне интересе? То су питања здравог разума која изазивају нелагоду у Бриселу. Та нелагода произлази из постојања права вета. Употреба вета доводи до немогућности усвајања одлуке. А Мађарска је, преко премијера Орбана, показала да ће, уколико њени интереси буду угрожени, искористити то право.
Тако је Виктор Орбан постао непожељан Бриселу, који не жели снажан глас на челу Мађарске, већ послушну личност која не ствара проблеме. Украјина је стекла самопоуздање и ушла у рат саопштењима, настојећи да Виктора Орбана представи као кривца и главну препреку убрзаном приступању ЕУ. Украјина је такође покушала енергетску уцену, на коју је Будимпешта брзо одговорила.
Поставља се питање: зашто Брисел остаје прећутно нем пред нападима председника Зеленског на Виктора Орбана? Одговор је једноставан: та реторика одговара Бриселу, који се нада да ће дискредитовати и ослабити Виктора Орбана. И ако би тај план успео, сан Брисела био би остварен и Орбанов глас утишан.
Тако смо сведоци мешања ЕУ, директно и путем посредника (Украјине, Републике Молдавије), са циљем да утиче на исход избора у Мађарској. Свидело се то Бриселу или не, само Мађари имају право да одлуче који је кандидат или политичка странка најбоља. То је искључиво њихов избор и њихова одлука.
За Брисел проблем није Украјина. Проблем је Виктор Орбан, који, понављам, има снажан глас унутар Европске уније и директно изговара оно што други мисле, али избегавају да кажу. За ЕУ је Виктор Орбан опасан не зато што постоји, већ зато што одолева притисцима да тргује националним интересима. По његовом мишљењу, грађани не би требало да буду приморани да сносе цену спорних европских одлука.
Кроз све ове поступке, укључујући и став који је изнео Нику Штефануце, посланик Европског парламента и потпредседник Европског парламента, порука Брисела је јасна: Виктор Орбан мора да оде како доношење одлука у ЕУ не би било ометано. Али то представља мешање.
И пошто Виктор Орбан није по вољи Бриселу, потребно је пронаћи другог политичког актера спремног да се усклади са европским одлукама без прављења проблема. Највероватније је такав актер већ идентификован, а антиорбановска пропаганда је у пуном замаху.
Избори у Мађарској нису важни само за Мађарску - као што ни поништавање избора у Румунији није било важно само за Румунију. Они су пресудни за значење европске демократије. Тичу се европских начела. Ако прихватимо да Брисел одлучује ко побеђује на изборима, без обзира на вољу грађана, онда је Европа изгубила своју душу и начела на којима је утемељена.
Метафорички, колика је данас дистанца између Букурешта и Брисела, Букурешта и Лондона, Букурешта и Вашингтона, односно Букурешта и Москве?
Усклађивање Румуније са одлукама Брисела, без изношења сопствених ставова у погледу националних циљева или легитимних интереса, показује одређени степен покорности. Стога је дистанца веома мала - опасно мала, рекао бих - имајући у виду да Румунија делује као да јој недостаје било каква иницијатива или независан став. Румунија учествује у свим форматима разговора и сарадње, послушно и поступа у складу са одлукама. Међутим, недостаје јој иницијатива да покреће теме од интереса. За то би Румунији био потребан скуп циљева које би следила и остваривала - потребан јој је правац или национални пројекат.
Дистанца између Букурешта и Вашингтона веома је велика - не физички, већ у смислу разумевања. Председник Дан је недавно изјавио да у Сједињеним Државама легитимитет администрације у Букурешту више није довођен у питање. Стога је вероватно постојао тренутак када Трампова администрација није имала јасну представу о томе како функционише демократија у Румунији. Да ли је то демократија америчког типа, у којој одлуке грађана не могу бити поништене, или хибридна демократија, у којој гласови грађана важе само ако одговарају жељама ЕУ? Вероватно ће бити уложени напори да се та дистанца смањи, али су циљеви таквих настојања од суштинског значаја.
Сматрам да је слична недоумица постојала и у Лондону у погледу одлуке о поништавању избора. Када стратешки партнери не могу да разазнају разлоге за неку одлуку, јавља се осећај резерве.
Однос са Москвом практично не постоји. Данас Европска унија Москву посматра као непријатеља. Истовремено, Сједињене Државе комуницирају са Москвом и настоје да пронађу путеве ка сарадњи, а не ка прекиду комуникације.Исто чини и Мађарска, прилагођавајући свој однос са Москвом прагматично, са јасно дефинисаним циљевима и - што је још важније - објашњавајући те циљеве и у Вашингтону и у Бриселу. Сједињене Државе су цениле такав приступ; Брисел је реаговао тако што је Виктора Орбана означио као „побуњеника“ ЕУ због наводног неусклађивања. Међутим, усклађивање не значи увек независност или суверенитет. У пракси, ЕУ од Виктора Орбана тражи да се одрекне легитимних националних интереса и крене путем штетним по Мађарску. То није европска нормалност; то је послушност.
Без обзира да ли говоримо о Бриселу, Лондону, Вашингтону или Москви, важно је да Румунија постави циљеве и дефинише своје интересе краткорочно, средњорочно и дугорочно. На основу тога, дистанце могу постати веће или мање, али барем предвидиве.
Говори се о обнови Украјине. Да ли су Европљани уопште, а Румуни посебно, спремни да учествују у том процесу?
Будућа обнова Украјине подразумева значајан финансијски и логистички напор са стране Европске уније и њених држава чланица. Не треба занемарити чињеницу да европске економије не пролазе кроз свој најбољи период. Једнако је тачно да те трошкове сносе европски грађани. На нивоу грађана присутан је умор, па чак и незадовољство у погледу подршке Украјини.
Поред тога, изостаје консултовање грађана, а фаворизују се наративи попут: „то је наша обавеза, морамо подржати Украјину, Украјина брани Европску унију“.
Истовремено, можемо се запитати: на какве компромисе је Украјина спремна? Или, тачније, да ли је уопште спремна на било какве компромисе? До сада је Украјина имала подршку ЕУ, а ипак је често прекоравала државе чланице, постављала рокове и услове.
Закључно, већ постоји стање незадовољства међу грађанима повезано са економским околностима. Нови рачун који се испоставља грађанима изазива још више фрустрације и незадовољства.
Такође је тачно да ЕУ није транспарентно представила ни стварне трошкове обнове ни стварне користи које би из тог процеса произашле. Ипак, од свих држава чланица се тражи ентузијазам у прихватању издатака који директно утичу на благостање сопствених грађана.
„У данашњој Румунији демократија све више значи да неко одлучује - а од свих осталих се очекује да се томе повинују“, изјавили сте поводом споразума Меркосур. Може ли се овакво резоновање применити и на друге пројекте од виталног интереса за Румунију?
Ово одражава шири тренд раздвајања политичког одлучивања од стварне демократске расправе. Меркосур је био само школски пример: одлука са структурним утицајем на пољопривреду, економију и стратешко позиционирање Румуније третирана је више као техничка формалност него као крупан политички избор који заслужује аутентичну дебату.
Исти образац може се уочити и код других пројеката од виталног значаја, као што су енергетска политика и зелена транзиција, проширење ЕУ и украјинско питање, аграрна политика и безбедност хране, фискално управљање и буџетска дисциплина. У многим случајевима Румунија спроводи европске директиве и климатске циљеве без темељне анализе њиховог унутрашњег социјалног и индустријског утицаја. Расправа није приоритет; приоритет је брзо усклађивање. Када трошкови расту, објашњење је готово увек исто: „то је европска обавеза“.
Када је реч о могућем убрзаном приступању Украјине, Румунија поново заузима позицију усклађивања, више водећи рачуна о такозваним моралним питањима него о националним интересима. Међутим, демократија подразумева унутрашњу политичку одговорност, расправу, транспарентност и стварну могућност утицаја на стратешки правац - а не пуку сагласност.
Када се одлуке доживљавају као већ донете „негде другде“, а улога националних власти своди на њихово спровођење, осећај административне послушности замењује суверенитет. То не треба тумачити као одбацивање европске сарадње или међународних обавеза од стране Румуније. Напротив, Румунија мора да обезбеди да европске одлуке не наносе штету националним циљевима и интересима. То подразумева повратак способности да се преговара, постављају услови и образлажу одлуке - а не пуко спровођење. Сматрам да би власти у Букурешту требало да се запитају да ли је Румунија и даље актер у одлукама које је се тичу, или тек администратор одлука већ донетих негде другде.
