У Тирани су 18. марта министри одбране Албаније, Хрватске и тзв. Републике Косово потписали Декларацију о сарадњи на подручју одбране и безбедности. Иако је декларација, строго правно гледано, један политички акт о намерама, који не ствара права и обавезе између страна-потписница, као што се то чини закључењем међународног уговора, потписивање поменуте декларација одмах је у балканском региону изазвало буру оштрих и супротстављених реакција највиших званичника. То само потврђује колики су снажни међунационални и међудржавни антагонизми на Балкану и колико је, с обзиром на супротстављене интересе, мир на европском „бурету барута“ крхак.
У СТРАТЕШКИМ ОКВИРИМА НАТО И ЕУ
Текст преамбуле овог документа јасно показује који је то шири геостратешким контекст, у коме су стране-потписнице Декларације определиле циљеве своје војно-безбедносне сарадње. Алберт Рагипи из албанског Института за међународне студије из Тиране управо скреће пажњу на геополитичку важност ове Декларације, која релативизује њен формалноправно необавезујући карактер.
Према тексту преамбуле Декларације, ова регионална безбедносна инцијатива уклопљена је у стратешке планове НАТО пакта и Европске уније. Када је у питању однос према НАТО пакту, у документу чије су потписнице две чланице западне војне алијансе (Хрватска и Албанија), истиче се намера „усклађивања политике и позиције са евроатлантским мултилатералним институцијама и структурама за безбедност и одбрану, ради унапређења наших националних и заједничких регионалних интереса и циљева“. У документу се јасно указује, да ће се када је у питању сарадња у војном образовању и међусобним билатералним и/или трилатералним вежбама и обукама, све одвијати „у складу са политикама обуке и вежби НАТО-а и ЕУ, како би се осигурало да су снаге адекватно припремљене“.
У УЛОЗИ ЛОБИСТА
Хрватска и Албанија овом Декларацијом шаљу јасну поруку да ће иступати и у улози својеврсних заступника безбедоносних интереса тзв. Републике Косово у НАТО алијанси, као и у улози главних лобиста за чланство тзв. Косова, најпре, у НАТО програмима за треће земље, а потом, нема сумње, и за његово пуноправно чланство у западном војном савезу. На такав закључак недвосмислено упућују речи Декларације, да стране-потписнице „пружају пуну подршку евоатлантским интеграцијама“, која се изражава, пре свега, у „посвећености ближој сарадњи и координацији за пуну интеграцију (тзв.) Kосова у регионалне безбедносне и одбрамбене иницијативе“, као и у помагању „евроатлантске перспективе Kосова пружањем подршке његовом статусу у НАТО-овом Партнерству за мир“.
За сепаратистичке власти у Приштини, чланство у Партнерству за мир, уз чланство у Савету Европе, представља приоритет када је реч о чланству Косова у међународним организацијама, и ужива неспорну подршку бриселских институција, као што је такође било изричито подржано од стране бивше председничке администрације САД.
ТАЈМИНГ СПОРАЗУМА
Стране-потписнице ове Декларације при опредељивању циљева регионалне трилатералне сарадње узимају у обзир и нову стварност која је наступила у евроатлантској заједници, након Трамповог избора за председника САД, а коју је у симболичком смислу званично обзнанио нови потпредседник САД Џеј Ди Венс својим, сада се већ може слободно рећи, историјским минхенским говором. Пошто стране-потписнице у Декларацији посебно инсистирају на међусобној сарадњи у наменској индустрији, а у циљу повећања њених капацитета, овладавања новим технологијама, слободног приступа ресурсима и осигурања јединствених ланаца снадбевања, у преамбули документа се таква тежња изричито доводи у везу „са планом Европске уније за ‚поновно наоружавање Европе’“. С тим у вези, Хрватска, Албанија и тзв. Косово шаљу додатну поруку: „Одлучни смо да осигурамо да смо у доброј позицији да одговоримо на тренутне и нове претње и да остваримо своје одбрамбене и безбедносне циљеве“. Рамадан Илијази, истраживач безбедности у Косовском центру за безбедносне студије (ККСС), истакао је, да се „тајминг споразума поклапа са растућом неизвесношћу у вези са глобалним безбедносним савезима“, што јасно упућује на тренутне потресе у редовима "колективног запада".
САВЕЗ ПРОТИВ РУСИЈЕ
Доводећи изричито у везу своју трилатералну војно-безбедоносну сарадњу са најављеном милитаризацијом Европске уније и Велике Британије, стране-потписнице ове Декларације су јасно поручиле да је њихова војна сарадња, као и регионални војни савез у најави, пре свега усмерен против Русије, али и против оних земаља Југоисточне Европе које политички и војни бриселски штаб повезује са Русијом. То су у првом реду Република Српска и Србија. И употреба у Декларацији израза и фраза које редовно користи западна антируска пропагандна машинерија и европски политичари, као што су „хибридне претње“, „кампање дезинформација“ и „злонамерни страни утицај“, недвосмислено упућују на Русију. Стога ће против њеног утицаја у региону и бити усмерена сарадња Хрватске, Албаније и тзв. Косова у војно-обавештајној и медијско-пропагандној сфери, која је предвиђена тачком 3. Декларације. Ако су Република Српска и Србија од стране бриселских војних и политичких структура означене као земље са „недопустиво“ снажним руским утицајем, онда ће сарадња страна-потписница Декларације у овим сферама бити усмерена и против њих.
УЛОГА ЈАДРАНСКО-ЈОНСКОГ РЕГИОНА
У које шире стратешке планове је уклопљена и против кога је усмерена најновија иницијатива регионалне трилатералне војне сарадње Хрватске, Албаније и тзв. Косова, види се и из чињенице да се у тексту Декларације посебно инсистира на безбедоносној и одбрамбеној сарадњи и унапређењу безбедности и стабилности у Јадранско-јонском региону. Реч је о региону који је, поред Дунавског, укључен у макрорегионалну стратегију ЕУ – EUSAIR. Са убрзаном трансформацијом Европске уније из економско-политичког у војно-политички савез, мења се и улога Јадранско-јонског региона. Он све више добија на војном значају, због чега и саобраћајно инфраструктурно повезивање држава овог макрорегиона, као један од основних циљева иницијативе EUSAIR, све је више подређено војним него цивилним интересима и циљевима.
ЗНАЧАЈ КОРИДОРА 7
Прави циљ предложеног војног савеза између Хрватске, Албаније и такозване Републике Косово може се разумети само када се посматра кроз призму Писма о намерама за обезбеђивање војне мобилности дуж паневропског Коридора 7, који повезује Јадранско-јонски са Црноморским басеном, и који је прошле године потписан на самиту НАТО-а у Вашингтону од стране Италије, Албаније, Северне Македоније и Бугарске. Да је формирање новог војног савеза директно повезано са обезбеђивањем стратешки важног Коридора 7 за западну војну алијансу (било да је реч о НАТО-у или војном савезу ЕУ), види се из позива који су потписници Декларације одмах упутили Бугарској да се придружи њиховој регионалној војно-безбедносној иницијативи.
С обзиром на то, да би Коридор 7 на југоисточном крилу НАТО пакта имао изузетан значај у случају евентуалног укључење европске војне коалиције у ратни сукоб са Русијом у Украјини (транспорт трупа и наоружања са јадранске обале у бугарске и румунске НАТО базе на Црном Мору), језгро будућег војног савеза чине, свакако не случајно, проверни НАТО штићеници и дужници – Хрватска и Албанија, те албанске сепаратистичке власти са Косова. Прескакање у овој фази Северне Македоније, јасно сведочи о намери да се најављени војни савез најпре конституише око оних који су најоданији војном и цивилном штабу из Брисела.
СТЕЗАЊЕ ОБРУЧА
Аделина Хасани из Косовског центра за студије безбедности не само да потврђује да је „војни савез закључен између Косова, Албаније и Хрватске“ усмерен на супротстављање руском деловању у региону — које, наводно, може довести до његове безбедносне дестабилизације — већ је, по њеним речима, овај војни савез и превентивни одговор „против било ког другог актера који има намеру да дестабилизује регион.” У том контексту, искључивање две геостратешки важне балканске чланице НАТО — Црне Горе и Северне Македоније — може се такође разумети као „слање поруке примарно Београду, али и Скопљу и Подгорици, да се око њих ‘стеже обруч’ и да је тај процес одобрен са европских адреса.”
Најављени балкански тројни пакт, који је, када је реч о Косову, у потпуној супротности са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, врши директан притисак на Србију да, с једне стране, коначно одустане од српских интеграција, а с друге стране, да обустави сваку сарадњу са Русијом — па чак и са Кином. Стога, Данијел Сервер, коментаришући доношење ове Декларације, истиче да „Србија није фактор мира и стабилности у региону“, јер „доминира безбедносним сектором Црне Горе и има партнере у босанскохерцеговачком ентитету Република Српска“, а уз то „спречава интеграцију Срба са севера Косова у косовске институције“.
ПОРУКА СРБИЈИ
Према речима Алберта Рагипија из Албанског института за међународне студије, „Декларација је мапа пута за политичку сарадњу, а не војна провокација.“ Овим документом, по Рагипију, Србији се у суштини поручује да коначно крене путем евроатлантских интеграција, јер „војне везе Србије са незападним субјектима као што су Русија и Кина“ поткопавају њену позицију и регионалну стабилност.
Под утиском војне моћи најављеног тројног пакта Хрватске, Албаније и тзв. Косова, Србија би према замисли русофобних и антисрпских бриселских и локалних балканских војних планера, требало да окрене леђа свом једином истинском историјском савезнику Русији и да се истовремено трајно одрекне Косова и Метохије и најближих веза са Републиком Српском и Црном Гором.
