Иван Давид је чешки политичар, лекар и посланик Европског парламента, члан политичке групе „Европа суверених нација“ и заговорник националног суверенитета. Са њим разговарамо о будућности Европске уније, јачању суверенистичких странака, миграцијама, слободи говора и све израженијој милитаризацији Европе.
Посебан део интервјуа посвећен је Србији, и притисцима са којима се суочава у својој спољној политици, односима са Русијом и Кином и перспективама европских интеграција. Давид говори и о могућностима нормализације односа Европе и Русије, утицају мултинационалних корпорација на европске институције и потреби за другачијим моделом европске сарадње, заснованим на суверенитету држава и њиховим заједничким интересима.
Члан сте политичке групе „Европа суверених нација“ у Европском парламенту. Када говорите о сувереној Европи, шта то за Вас заправо значи? Какву Европу бисте желели да оставите будућим генерацијама?
Није реч о сувереној Европи, већ о сувереним државама. Не говоримо о Европској унији, већ о Европи. Наравно, мале државе не могу бити у потпуности суверене, али циљ је достизање највећег могућег степена суверенитета. Свака европска држава има другачију историју, другачији геополитички положај и специфичне проблеме. Желимо да оне имају то право да поменута питања решавају самостално, у складу са сопственим интересима. О суверенитету унутар Европске уније се не може говорити: подређени смо прописима и морамо да спроводимо директиве под претњом санкција. Сада желе да нам одузму и последње механизме заштите право вета у области спољне политике, одбрамбене политике и опорезивања. То је неприхватљиво. Поштовање суверенитета других држава се, наравно, подразумева.
Пре десет или петнаест година суверенистичке и конзервативне странке углавном су се налазиле на политичким маргинама. Данас су постале значајна политичка снага широм Европе, а у појединим земљама већ учествују у власти. Шта се променило, Европа или европски бирачи?
Како губимо суверенитет, а грађани осећају последице тог губитка, тако расту и захтеви за суверенитетом. Међу конзервативцима ситуација ипак није толико поларизована.
Миграције су преобразиле многе европске градове, али су истовремено суштински промениле и политичку дебату. Може ли Европа дугорочно да очува свој културни идентитет, друштвену кохезију и безбедност без радикалне промене приступа масовним миграцијама?
Не може. Штавише, већина западноевропских земаља већ је прешла преломну тачку, што значи да ће у року од једне генерације домаће становништво постати мањина. Нас у Источној Европи штити релативно сиромаштво, јер социјална давања која можемо да понудимо нису толико привлачна имигрантима.
Постојало је време када се чинило да је слобода говора једно од начела које Европа једноставно не доводи у питање. Данас имамо законе усмерене против „дезинформација“ и „говора мржње“, уклањање садржаја са дигиталних платформи, али и озбиљне оптужбе да се правосудне и регулаторне институције користе за вршење притиска на политичке противнике. Да ли је Европа отишла предалеко и ко би требало да одлучује где се налази граница између заштите друштва и политичке цензуре?
С једне стране, данас постоје техничка средства која омогућавају праћење активности сваког грађанина, а самим тим и његово кажњавање. Са друге стране, друштво улази у кризу, због чега владајуће структуре постају све упорније у покушају очувања своје позиције. Чак је и интернет портал који сам основао 2013. године блокиран у фебруару 2022. године. Без слободе говора нема демократије. Не смемо дозволити сужавање граница слободног изражавања мишљења и ширења информација. За сада постепено губимо битку за слободу говора.
Недавно сте покренули питање онога што сте назвали „политички мотивисаним банкарством“. Шта се дешава када банка некоме затвори рачун или му ускрати услуге не због финансијског ризика, већ због његових политичких ставова? Може ли сам финансијски систем постати средство политичке дискриминације?
Наравно. Ако нам се ускрати приступ ресурсима, не можемо да функционишемо. У складу са условима Европске уније, наша политичка група у Европском парламенту основала је паневропску политичку странку под називом „Европа суверених нација“. Мало нас је делило од тога да не испоштујемо рок. У целој Немачкој нисмо могли да пронађемо ниједну банку која би нам омогућила отварање рачуна. Када буде уведен „дигитални евро“, а потом укинут готов новац, постаћемо зависни од самовоље оних који држе власт.
Такође сте покренули питање истицања идеолошких застава у институцијама Европске уније. Зашто сматрате да европске институције тиме прелазе границу између представљања свих грађана и промовисања одређене идеологије?
Не верујем да европске институције представљају све грађане. Оне делују под утицајем милијардера који контролишу мултинационалне корпорације. Застава је симбол. Примера ради, испред Европског парламента вијоре се заставе држава чланица, али се на првом јарболу налази застава Украјине, која није чланица Европске уније.
Односи између Европе и Русије вероватно су на најнижем нивоу у последњих неколико деценија. Међутим, рат ће се једног дана завршити, док ће географија остати непромењена, Русија ће и даље бити ту. Може ли Европа себи дугорочно да приушти одсуство озбиљних политичких, економских и безбедносних односа са Москвом?
Мислим да је најгора фаза односа са Русијом већ иза нас. Разборити политичари већ гледају у будућност и настоје да нормализују односе са Русијом, односно да успоставе односе засноване на обостраној користи. То разумеју чак и многи од оних који су веровали у победу Украјине.
Рат у Украјини отворио је још једно непријатно питање за Европу. Колико је смислено да Европа говори о стратешкој аутономији и суверенитету када у кључним областима безбедности и одбране и даље у толикој мери зависи од Сједињених Америчких Држава?
Европска унија можда јесте формално аутономна, али то не значи да је спремна за сукоб са нуклеарном силом. Сједињене Америчке Државе имају и друге интересе, осим старања о својим вазалима.
Готово цела Европа данас повећава издвајања за одбрану, док су поновно наоружавање, војна индустрија и припреме за могуће будуће сукобе постали део политичке дебате. Где се налази граница између неопходне одбране и стварања Европе која почиње да живи у трајној атмосфери милитаризације и конфронтације?
Осећај угрожености међу становништвом предуслов је за дугорочни процват индустрије наоружања. На стварању таквог осећаја активно се ради. Рат може избити и као последица случајног локалног сукоба. Данас би такав сукоб могао веома брзо да прерасте у глобалну апокалипсу. Политичке странке које тренутно јачају и које ће, надам се, победити на изборима, имају више разума и већи осећај одговорности. У току је неколико процеса који се одвијају различитом динамиком...
Србија настоји да очува своју војну неутралност, није увела санкције Русији, а истовремено наставља преговоре о чланству у Европској унији. Зашто би једна европска држава морала да се одрекне независне спољне политике да би припадала Европи? Зар суверенитет не подразумева и право Србије, као и сваке друге државе, да води политику засновану на сопственим националним интересима?
А по ком основу би уопште требало да има [нешто]? То је питање моћи, а не морала, мада и морал има своју снагу. Члан сам Интерпарламентарне делегације ЕУ–Србија. Србија је већ дуго изложена притисцима, нарочито када је реч о захтевима да прекине своје веома снажне везе са Русијом и Кином. Политичка ситуација у Србији изузетно је сложена. Нажалост, у Србији је широко распрострањена корупција, у најширем смислу те речи. Постоји и извесна наивност међу делом грађана који замишљају да би приступање Европској унији донело благостање. Не, уместо тога, мултинационалне корпорације преузеле би контролу над свиме што још има вредност. Овде није реч о интересима народа.
Посматрајући Србију из Брисела, где видите њено место у будућности Европе? И шта мислите да Европа често не успева да разуме када је реч о Србији?
Настојим да градим односе са Србијом посредством сопствених канала. Наравно, нисам једини који то чини. Наше везе са Србијом имају дугу традицију. Као члан владе гласао сам против бомбардовања, формално се противећи дозволи за прелете авиона и прихватању такозване „колатералне штете“, односно убијања цивилног становништва. Ми, заговорници суверенитета, будућност Србије видимо као повезану са суседним државама са којима делимо заједничке интересе. Реч је о концепту који је још у фази развоја. Надамо се да ће функционисати боље од предратне „Мале Антанте“, коју су чиниле Чехословачка, Југославија и Румунија.
Европска унија је била гарант Бриселског споразума постигнутог 2013. године. У годинама које су уследиле Београд је спровео обавезе које је преузео, док Заједница српских општина није формирана ни после више од једне деценије. Како се онда од грађана Србије може очекивати да верују Европској унији као поузданом гаранту будућих споразума? И може ли Србија озбиљно да верује у своју европску перспективу ако види да Брисел примењује двоструке стандарде према Београду и Приштини?
Како Срби могу да имају поверења? Велики део млађе генерације себе доживљава као грађане света, док се патриотизам исмева. Преовладава наивни егоизам: „Гледам себе и своју непосредну корист. Не треба ми ни породица, а камоли заједница, држава или заједнички морал.“ Наравно, они знају да никоме није стало до њих и да је политика Европске уније цинична и лишена моралних начела. Не верују никоме и ни у шта. Желе да уживају у животу и да се забављају, а Европска унија им нуди индивидуалну могућност да путују, студирају или раде било где, под условом да им се за то укаже прилика. Посматрао сам како су српски представници гласали током састанака делегације. Њихово гласање у великој мери зависило је од генерације којој припадају.
Већ дуги низ година активно се бавите пољопривредном политиком у Европском парламенту. Када разговарамо са европским пољопривредницима, често чујемо исте проблеме: све више прописа, раст трошкова производње и истовремено све већу конкуренцију јефтинијег увоза. Да ли је европска политика, настојећи да заштити животну средину и регулише тржиште, почела да угрожава управо оне људе који производе храну за Европу?
Европска унија је пројекат мултинационалних корпорација. Тржиштем доминирају трговци робом и малопродајни ланци, односно олигополи и локални монополи. Насупрот томе, Европска унија руководи се бизарном представом да будућност европске пољопривреде почива на породичним газдинствима. Та газдинства добијају субвенције и различите облике повлашћеног третмана. Ипак, она масовно нестају и гасе се, јер млађе генерације не показују интересовање за тежак физички рад који доноси изузетно ниске приходе. Поједине врсте пољопривредне производње не могу да опстану без јефтине сезонске радне снаге из Источне Европе и Северне Африке. За мултинационалне корпорације далеко је исплативије да увозе производе из великих пољопривредних сила изван Европске уније него да их набављају од уситњених породичних газдинстава. Зелени су „корисни идиоти“ који додатно погоршавају ситуацију, а притом заправо не спасавају животну средину.
Европске интеграције годинама су представљане као гаранција мира, стабилности и просперитета. Данас се Европа суочава са ратом на сопственом континенту, демографским падом, миграционом кризом, индустријским проблемима, високим ценама енергената и све оштријом конкуренцијом Сједињених Америчких Држава и Кине. Да ли је проблем Европе у томе што јој је потребно још више интеграција или управо супротно, да се део надлежности из Брисела врати националним државама?
Интеграција би била корисна када би се заснивала на другачијим принципима. То је сложено питање. Све до 2022. године непрестано смо слушали тврдњу да је Европска унија, пре свега, гарант мира. То никада није било тачно, а данас то више нико и не говори. Европска унија убрзано пропада и претвара се у глобалну периферију, док Централна Европа постаје периферија те периферије, а потенцијално и будуће ратиште. То је положај који ми, као заговорници суверенитета, одбијамо да прихватимо.
Говорили сте чак и о могућности да Европска унија у свом садашњем облику дугорочно не опстане. Зато бих интервју завршио једноставним питањем: када замислите Европу 2035. године, шта видите — још централизованију Европску унију, Европу суверених нација или нешто сасвим ново што ће настати из кризе кроз коју Европа данас пролази?
Све пролази, ништа не траје вечно, а Европска унија предано ради на сопственој пропасти. Довољно је да на њеном челу буду неспособни људи који се окружују себи сличнима.
