Француска пролази кроз дубоку кризу поверења у институције и владајуће елите. Годинама се Французима говорило да су њихове главне бриге - имиграција, куповна моћ, безбедност, национални идентитет - питања другоразредног значаја. Предстојећи избори представљају, верујем, пресудан тренутак: Французи захтевају истински раскид са политикама које су нас довеле довде. Најважнија питања биће имиграција, коју Французи доследно стављају на врх својих брига, затим безбедност, трошкови живота и заштита нашег социјалног модела. Национално окупљање је једина политичка снага која се овим питањима бави директно, без табуа, са конкретним и реалистичним предлозима, каже у разговору за наш портал Јаел Менаше посланик 5. изборне јединице департмана Сом (Somme) у Народној скупштини Француске - Национално окупљање (Rassemblement National).
Национално окупљање је значајно проширило своју изборну базу. Шта објашњава овај раст, посебно међу младима и радничком класом?
Напредак Националног окупљања одражава једноставну чињеницу: наше идеје су исправне и Французи тога постају све свеснији. Млади и радничка класа су схватили да су их традиционалне странке напустиле. Они у Националном окупљању виде покрет који брани национални приоритет, заштиту радника од социјалног дампинга и очување Француске у којој се може живети безбедно и достојанствено. Марин Ле Пен и Жордан Бардела су такође дубоко модернизовали имиџ покрета, учинивши га приступачнијим, озбиљнијим и кредибилнијим у очима свих генерација.
Ако би Национално окупљање постало део владајуће већине у Француској, који би били његови први стратешки приоритети на унутрашњем и међународном плану?
На унутрашњем плану, наши апсолутни приоритети били би: успостављање реда и безбедности на целој територији Француске, спровођење националног приоритета, нарочито у области социјалног становања и запошљавања, строга обустава илегалне имиграције уз контролу легалних миграционих токова, као и повећање куповне моћи кроз смањење цене енергије и пореза на основне животне намирнице. На међународном плану, уравнотежили бисмо положај Француске унутар НАТО-а, не подређујући нашу спољну политику америчким диктатима. Обновили бисмо пуну европску сарадњу засновану на поштовању националних суверенитета и радили на дипломатском решавању сукоба, укључујући и рат у Украјини, како бисмо избегли увлачење Француске у логику отвореног рата.
Широм Европе сведочимо јачању суверенистичких, патриотских и конзервативних покрета. Да ли је то пролазни политички тренд или дубља цивилизацијска промена унутар Европе?
Оно чему сведочимо није пролазан талас. То је буђење европских народа који одбијају да нестану културно, демографски и политички. Глобалистички модел је доживео неуспех: произвео је неједнакости, несигурност и брисање идентитета. Успон патриотских и суверенистичких покрета у Француској, Италији, Мађарској, Аустрији и другде одражава дубоко народно одбацивање технократске и постнационалне Европе. Реч је о цивилизацијском преусмеравању и уверена сам да је оно неповратно. Народи желе да остану оно што јесу.
Како видите будућност Европске уније у наредној деценији? Може ли ЕУ опстати у свом садашњем централизованом облику или су неопходне дубоке институционалне реформе?
Европска унија у свом садашњем облику - хиперцентрализована, идеолошки задојена и презрива према националном суверенитету - није одржива. Избор је јасан: или ће се Европа реформисати у истински савез слободних и суверених нација, или ће наставити да тоне у институционалну кризу која ће је на крају уништити. Ми желимо Европу нација која поштује изборе сваке земље у погледу имиграције, правосуђа, економске политике и моралних вредности. ЕУ која намеће директиве о сваком аспекту националног живота само подстиче отпор. Ми нисмо против Европе, већ против овакве Европе.
Србија наставља да инсистира на очувању свог суверенитета и територијалног интегритета у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Како се овај став данас посматра у француским политичким круговима?
Позиција Србије је у потпуности легитимна и заснована на међународном праву. Резолуција 1244 је обавезујућа резолуција Савета безбедности УН и не може се једноставно ставити по страни због политичке погодности. Жалосно је што је значајан део француске политичке класе прихватио, без критичког преиспитивања, наратив наклоњен независности Косова који игнорише овај правни оквир. У Националном окупљању сматрамо да међународно право мора да важи за све, без двоструких аршина. Суверенитет и територијални интегритет држава су принципи које доследно бранимо, како за Србију тако и за друге земље.
Како оцењујете европски пут Србије данас? Може ли Србија да сачува свој суверенитет и стратешку независност, а да истовремено настави сарадњу са Европском унијом?
Европски пут Србије не сме постати пут принудног одрицања од идентитета и суверенитета. Условљавање приступања Србије ЕУ признањем Косова, по нашем мишљењу, представља неприхватљив диктат који нема упориште у међународном праву. Србија може и треба да сарађује са Европском унијом у областима од заједничког интереса - трговини, инфраструктури и мобилности - док истовремено чува своју стратешку аутономију, независну спољну политику и своје културне и цивилизацијске особености. Дубоко поштујемо одлучност Србије да не жртвује свој суверенитет на олтару европских интеграција.
Односи Француске и Србије имају дубоке историјске корене, нарочито током Првог светског рата и у послератном периоду. Да ли је могуће изградити још снажније стратешко савезништво у будућности?
Француско-српско савезништво исписано је крвљу и историјом. Жртва српског народа у Првом светском рату, уз Француску, представља темељну везу коју никада не смемо заборавити. Данас Француска и Србија деле заједничке интересе: стабилност на Балкану, отпор хегемонији великих сила, примат међународног права и одбијање наметнутих решења. Верујем у могућност обновљеног стратешког партнерства заснованог на узајамном поштовању и истинској равноправности, а не на односу старатељства. Француској су потребни поуздани партнери на Балкану, а Србија је један од њих.
Последњих година Европа сведочи забрињавајућем порасту антисемитских инцидената. Шта су, по Вашем мишљењу, главни узроци овог феномена?
Пораст антисемитских дела у Европи дубоко је забрињавајући и мора бити јасно именован: велики део недавних антисемитских напада починили су појединци из исламистичких кругова или заједница које носе културне традиције непријатељске према Јеврејима. Политичка левица је, кроз свој комунитаризам и савезе са исламистичким покретима, у великој мери допринела нормализацији антиционизма који често прелази у антисемитизам. Национално окупљање је увек било недвосмислено по овом питању: антисемитизам је неприхватљив, без обзира на облик у којем се појављује и без обзира одакле долази. Посвећени смо заштити јеврејских заједница у Француској, које се данас суочавају са стварном претњом.
Истовремено, многи људи у Србији и на Балкану сматрају да постоји све већа нормализација антисрпских наратива и стереотипа у делу западне политичке и медијске сфере. Видите ли паралеле између антисемитизма и ширег пораста идентитетског непријатељства у Европи?
Заиста постоји узнемирујућа паралела у самом механизму. Као што је антисемитизам мржња заснована на демонизацији једног народа, његове религије и историје, тако и антисрпски наратив који се одржава у појединим западним медијима и политичким круговима гради поједностављену и неправедну слику Срба као народа који колективно сноси одговорност за догађаје деведесетих година. Такав облик идентитетске стигматизације представља предрасуду против које се морамо борити где год да се појави. Срби заслужују да буду посматрани у својој пуној људској и историјској сложености и достојанству.
Суочавамо се са дубоким геополитичким променама, укључујући рат у Украјини, тензије међу великим силама и кризу постхладноратовског поретка. Како видите место Европе у овом настајућем мултиполарном свету?
Европа мора да прихвати свет онаквим какав јесте, а не онаквим каквим га либерални идеолози замишљају. Униполарни поредак који је настао након Хладног рата је завршен. Улазимо у истински мултиполарни свет у којем Сједињене Америчке Државе, Кина, Русија и нове силе у успону следе сопствене интересе. Европа мора престати да буде подређени актер и постати суверени пол. Треба да буде способна да разговара са свима, а да се ни са ким аутоматски не сврстава. То захтева стратешку аутономију: независну одбрану, енергетску политику ослобођену геополитичких зависности и трговинску политику која штити наше индустрије. Француска треба да предводи овај заокрет и престане да жртвује европски суверенитет на олтару трансатлантске лојалности.
Да ли сматрате да Европа данас пати од кризе политичког лидерства и недостатка дугорочне стратешке визије?
Апсолутно. Европско руководство преузела је технократска класа која меша управљање процесима са истинском политичком визијом. Она производи директиве, зелене планове и миграционе пактове, али не одговара на суштинско питање: чему Европа служи и коме служи? Право политичко лидерство захтева храброст — храброст да се именују проблеми као што су имиграција, исламизам, индустријски пад и демографска слабост, али и да се понуде решења која народи могу да разумеју и подрже. Управо та храброст драматично недостаје садашњем бриселском руководству.
Политика се данас све више обликује под притиском медија, друштвених мрежа и брзе поларизације. Да ли је тешко остати веран сопственим уверењима у таквом окружењу?
То је свакодневни изазов. Савремено медијско и дигитално окружење награђује провокацију и вирални догађај, често на штету дубине, нијанси и дугорочне доследности. Оно што ме је одржало чврсто на земљи јесте непосредан контакт са људима на терену, са становницима департмана Сом које свакодневно представљам. Када ми породица из Перона дође са проблемима у вези са становањем, јавним услугама или запошљавањем, то ме подсећа зашто сам ушао у политику. Моја уверења нису настала у удобности већ стечених позиција; она су се обликовала у непосредном додиру са стварношћу.
Шта Вас је мотивисало да се укључите у политику и које вредности и данас усмеравају Ваш политички рад?
У политику сам ушла јер нисам желела да прихватим пропадање Француске. Француске која је губила безбедност, суверенитет, друштвену кохезију и осећај заједничке будућности. Међутим, главни покретач мог ангажмана била је борба против антисемитизма. Вредности које ме воде јесу вредности Националног окупљања: заштита Француза као приоритета, верност нашој историји и цивилизацији, социјална правда без комунитаризма и дубока приврженост националном суверенитету. За мене политика није каријера, већ истинско лично залагање.
Од уласка у Народну скупштину 2022. године као представник 5. изборне јединице департмана Сом, посебно сте се бавили питањима локалних заједница, социјалне политике и проблемима грађана ван великих урбаних центара. Колико је важно остати блиско повезан са локалним заједницама и обичним људима?
Рекла бих да је то суштински важно. То је сам темељ онога што значи бити представник народа. Француска коју браним није Француска великих метропола и такозване „креативне класе“. То је Француска средњих градова, руралних подручја и народних предграђа. То су крајеви који су деценијама имали осећај да их је држава напустила повлачењем јавних служби, болница и локалних економских активности. У Сому, у Роју, Перону и Аму, свакодневно видим последице политика које су доношене далеко од стварности. Изабрани представник Републике који изгуби ту везу губи оно најважније. Укорењеност није слабост — она је обавеза.
На крају, посетили сте Србију пре три године. Какве сте утиске понели о Србији, њеном народу, култури и политичкој атмосфери?
Србија је на мене оставила дубок утисак. Тамо сам пронашла народ поносан на своју историју, дубоко привржен свом суверенитету и идентитету, са искреном наклоношћу према Француској. Та топлина произилази из историјског сећања које је и даље веома живо. Импресионирали су ме виталност културног и политичког живота, одлучност Срба да не дозволе другима да им диктирају пут и патриотски осећај веома близак ономе што и ми бранимо у Француској.
Посебно ме је дирнула историја Србије, а нарочито геноцид над Србима које су спровеле усташе. Србија је земља која је много пропатила, која је и данас неправедно стигматизована и која заслужује поштовање и истинско пријатељство Француске. Надам се да ћу је поново посетити и да ће ове везе наставити да јачају.
