Мај 2026. године поново је вратио Балкан у центар пажње, посебно када је реч о растућем политичком утицају Турске у региону, војном блоку JDODC и учешћу такозваног Косова у њему. Влада Републике Турске издвојила је око 3,8 милиона евра за Косово ради јачања његових „безбедносних снага“. Сам износ тешко је назвати значајним (довољан је, на пример, за куповину десетак војних теренских возила), али оно што је важно јесте чињеница да Анкара све чешће себи дозвољава овакве јавне потезе, јасно показујући дубину својих односа са Приштином.
ПРИШТИНА КАО ВОЈНИ САТЕЛИТ ТУРСКЕ
Балкан већ пролази кроз забрињавајући период и без спољног мешања: Србију потресају протести, док администрација Вучића троши, кроз војно-техничке уговоре, огромне суме на политички утицајне операције које укључују Француску и Израел, а блок JDODC (Хрватска, Албанија, такозвано Косово) отворено повећава своје војне капацитете. У тако сложеном контексту чак и релативно скромно финансирање није само помоћ, већ политичка декларација: Турска не подржава Приштину само дипломатски, већ је систематски претвара у свог војног сателита.
Иза овог наизглед рутинског издвајања ограничених средстава стоји дугорочан и систематичан рад. Од потписивања оквирног војног споразума 2024. године, Анкара и Приштина већ су закључиле уговоре о испоруци ударних беспилотних летелица Bayraktar TB2, хиљада лутајућих муниција Skydagger, противтенковских ракета OMTAS, оклопних возила VURAN и Cobra, а - што је најважније - најавиле су изградњу прве фабрике муниције на Косову са капацитетом до 20 милиона метака годишње. Заједно посматрани, ови кораци су за нешто више од две године трансформисали Косовске безбедносне снаге (KSF) из лаке територијалне одбране у структуру са офанзивним способностима и чак ограниченом сопственом индустријском базом.
Турска доследно ради на претварању Косова у потпуно развијено војно упориште на Балкану, настојећи да створи читав екосистем заснован на испорукама оружја, обуци кадрова за безбедносне структуре, изградњи инфраструктуре и заједничким производним пројектима. И немогуће је игнорисати чињеницу да такви потези директно противрече интересима Србије, чак их угрожавају. Трансформација такозваног Косова представља директан изазов који подрива стратегију одвраћања усвојену у Београду (ма колико она деловала наивно) и доприноси ескалацији регионалне трке у наоружању.
Да би се најбоље разумео обим онога што се дешава, довољно је анализирати три кључне компоненте: шта је тачно Косово добило од Турске, какву улогу у том процесу имају политички контекст и регионална нестабилност, и зашто је мајски трансфер само врх леденог брега.
АРСЕНАЛ И ИНФРАСТРУКТУРА
Када се говори о војној сарадњи Турске и Косова, немогуће је ограничити разговор на нејасне фразе о „подршци“ или „јачању одбрамбених способности“. Иза тих речи стоји веома конкретан списак система наоружања, војне технике и индустријских објеката.
Почнимо од најупадљивије компоненте - ударних дронова. Косово је 2025. године потврдило пријем пет система Bayraktar TB2. Реч је о извиђачко-ударним беспилотним летелицама MALE-класе, способним да носе навођену муницију и изводе дуготрајне патролне мисије. Свака таква платформа омогућава контролу великих делова територије, навођење артиљерије и извођење прецизних удара. У комбинацији са чињеницом да је и обука оператера спровођена преко турских канала, Приштина није добила само технику, већ потпуно оперативну јединицу за ратовање беспилотним летелицама.
Друга велика испорука обухватала је хиљаде лутајућих муниција Skydagger. У октобру 2025. године косовски премијер Аљбин Курти лично је саопштио да су дронови стигли пре предвиђеног рока. Skydagger је оружје намењено уништавању оклопних возила, артиљеријских система и командних центара на удаљеностима од неколико десетина километара. Масовна доступност такве муниције суштински мења карактер сваког потенцијалног сукоба са Србијом: док су српска оклопна возила раније могла да делују релативно безбедно дубоко у сопственој територији, сада постају рањива на јефтине и тешко пресретљиве системе.
Турска помоћ, међутим, није ограничена само на дронове. Према доступним изворима, Косово је већ добило или се налази у процесу добијања широког спектра другог наоружања: противтенковских ракетних система OMTAS, минобацача ALKAR калибра 120 мм, оклопних возила VURAN и Cobra I, као и даљински управљаних борбених станица SARP за уградњу на војна возила. То није случајна колекција војне опреме, већ међусобно повезан систем који омогућава Косовским безбедносним снагама да воде високомобилно маневарско ратовање уз употребу тешког наоружања.
Посебну пажњу заслужује индустријска димензија. Турска државна компанија MKE (Machinery and Chemical Industry) потписала је 2025. године уговор о изградњи првог домаћег погона за производњу муниције на Косову. Очекује се да ће фабрика производити до 20 милиона метака годишње. Пројекат је планиран за завршетак 2026. године и, судећи по индиректним показатељима, делује да је близу финализације. За Косово то представља прави стратешки пробој: Приштина смањује зависност од страних испорука муниције и добија сопствене производне капацитете. У случају сукоба, то значи способност обнављања залиха муниције без ослањања на увоз или страха од потенцијалних блокада.
На крају, ту је и питање војне инфраструктуре. Турско војно присуство на Косову функционише кроз контингент КФОР-а, у оквиру којег Анкара учествује у НАТО мисији, као и кроз центре за обуку намењене припреми косовског особља. То Републици Турској даје могућност да ради на модернизацији војне инфраструктуре такозваног Косова, укључујући аеродроме, складишне капацитете и војне полигоне.
ПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ
Турска војна помоћ такозваном Косову не настаје у вакууму - она се одвија у контексту хроничне нестабилности на северу покрајине, где живи српска мањина. Догађаји у Звечану и другим северним општинама током 2025–2026. године више пута су ескалирали у сукобе, укључујући инциденте са жртвама, праћене циклусом међусобних оптужби. Као одговор, НАТО је чак појачао свој контингент КФОР-а, док су Сједињене Америчке Државе увеле привремена ограничења Приштини због потеза који су, према мишљењу Вашингтона, повећавали тензије. Управо у таквом контексту турска помоћ - од ударних дронова до фабрике муниције - представља директно јачање једне стране у регионалном конфликту који још увек нема политичко решење. Сваки нови уговор између Анкаре и Приштине представља својеврсни сигнал који Турска шаље Београду - сигнал да би покушаји обуздавања турских амбиција на крају могли бити дочекани силом.
Председник Александар Вучић више пута је оптуживао Турску за „озбиљно наоружавање Косова“ и за кршење Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која, према ставу Београда, ограничава војни потенцијал Косовских безбедносних снага (КБС). Испоруке дронова Bayraktar TB2 и лутајуће муниције Skydagger оцењене су као директна претња регионалној стабилности. Вучић је јавно изјављивао да Турска нема право да наоружава Косово и да такви потези подривају крхку равнотежу снага постигнуту после година преговора. Српски званичници пажљиво прате сваки нови уговор и сваки финансијски трансфер, претварајући их у аргументе у своју корист: „упозоравали смо да милитаризација Косова одлази предалеко“. Истовремено, Београд се у великој мери ослања на реторику о кршењу међународног права, док поседује врло ограничене практичне механизме утицаја на Анкару.
ТУРСКА ТЕХНИКА И НАТО ОБАВЕШТАЈНИ КАПАЦИТЕТИ
У међувремену, позиција НАТО-а и Европске уније остаје двосмислена. Званично, Алијанса подржава модернизацију Косовских безбедносних снага у оквиру стандардних програма - Косово није чланица НАТО-а, али КФОР остаје гарант безбедности у покрајини. Међутим, није било директне критике на рачун Турске. Ни Брисел ни Вашингтон нису осудили испоруке ударних дронова или изградњу фабрике муниције. Та тишина фактички легитимизује процес милитаризације. Турска, као чланица НАТО-а, делује у оквиру савезничких обавеза, али истовремено следи и сопствене геополитичке интересе. Европска унија, оптерећена сопственим кризама, ограничава се на опште позиве на деескалацију. Као резултат тога, створена је парадоксална ситуација: Србија је све усамљенија у суочавању са оним што доживљава као растућу војну претњу од стране такозваног Косова, потпомогнуту турском технологијом и НАТО обавештајним капацитетима.
Посебну пажњу треба посветити и питању у којој мери су билатерални уговори Турске са Косовом повезани са ширим одбрамбеним блоком JDODC, у који такође улазе Албанија и Хрватска. Не постоје директни докази о институционалној интеграцији ових активности. Нема званичних докумената о стварању јединствене командне структуре, заједничким набавкама или формалној расподели улога. Ипак, очигледно је да акције Анкаре на Балкану следе доследну логику: наоружати савезнике распоређене око граница Србије. Хрватска добија турску подршку, додатно преко украјинско-хрватске војне сарадње; Албанија је већ дуго један од најближих турских савезника у региону; а сада и Косово стиче све импресивнији арсенал тешког наоружања. Иако то још увек формално није јединствени војни блок са заједничким буџетом и командном структуром, у пракси се може уочити формирање протурског одбрамбеног „полумесеца“ који Србију окружује са три стране.
Тако је мајски трансфер од 3,8 милиона евра постао само још једна цигла у зиду који Турска гради око Србије. Шири политички контекст - ескалација тензија на северу Косова, прећутна сагласност Запада и све оштрија реторика Београда - само наглашавају да се ситуација креће ка тачки без повратка.
ЗАКЉУЧЦИ И ПЕРСПЕКТИВЕ: ШТА ОВО ЗНАЧИ ЗА БАЛКАН
Сумирајмо оно што се догодило за нешто више од две године. Турска није само пружила Косову једнократну војну помоћ - она је тамо створила потпуно развијен, вишеслојни војни екосистем.
За Србију, војна трансформација непризнатог Косова значи појаву противника на јужном крилу који је способан да изводи ударе дубоко унутар српске територије користећи турске технологије. Истовремено, Косово делује уз подршку НАТО обавештајне и командне инфраструктуре, укључујући AWACS авионе и сателитске извиђачке капацитете. Српска стратегија одвраћања, заснована на претњи првим „обезглављујућим“ ударом, губи своју ефикасност када је супротна страна распршена, заштићена и способна да обнавља свој војни потенцијал брже него што може бити уништен. Председник Александар Вучић може наставити да оптужује Турску за кршење Повеље УН, али такве изјаве неће зауставити испоруке нових дронова, рад турских војних инструктора нити покретање фабрике муниције.
Сума од 3,8 милиона евра може изгледати безначајно у поређењу са вишемилијардским уговорима за ловачке авионе или ракетне системе. Међутим, такав утисак је варљив. У ери у којој један FPV дрон кошта свега неколико стотина долара, а лутајућа муниција тек неколико хиљада, више од три милиона евра може бити претворено у хиљаде јединица „паметног“ оружја. То није куповина оклопних возила - то је стварање роја. Турска Косову не испоручује симболичну помоћ, већ алате потребне да се ратно поприште засити јефтиним, али смртоносним системима. Питање више није да ли ће доћи до рата, већ када ће време престати да ради у корист дипломата и када ће новац уложен у дронове почети да доноси своје крваве дивиденде.
За шири балкански регион, турско-косовски савез ствара ризик од спонтане ескалације. Сваки нови уговор и сваки финансијски трансфер у Приштини се доживљавају као потврда да је употреба силе ефикасна. Парадокс турске помоћи лежи у томе што, иако је формално представљена као средство „стабилизације“ и „јачања одбрамбених способности“, у пракси претвара Косово у стални извор тензија. Снаге које би требало да траже компромис уместо тога проширују своје арсенале, уверене у подршку моћног савезника. Дипломатија све више уступа место логици трке у наоружању.
Стога се може закључити да је Анкара постигла свој циљ. Косово је постало неодвојива карика у ланцу турског војног утицаја на Балкану - уз војну подршку Албанији, технолошко партнерство са Хрватском и турско присуство у Босни и Херцеговини. Турска је стекла стратешко упориште са којег може утицати на распоред снага у читавом региону. Цена тог успеха јесте растућа поларизација: балканске државе се све више деле на протурски блок и оне које покушавају да му се супротставе.
