Тзв. косовска скупштина усвојила је 10. априла ове године „Резолуцију о заштити историјске истине о рату на Косову 1998-1999. године“, насталу након изложбе Шкелзена Гашија под називом „Масакри на Косову 1998-1999“. На изложби су између осталог изнети подаци да су у затвору Дубрава убијена наоружана лица албанске националности. Приштина је одмах реаговала, аутор је приведен, оптужнице су подигнуте. Уследила је реакција Фонда за хуманитарно право који је демантовао наводе аутора да се у њиховом извештају наводи да су убијени Албанци били наоружани, те да је реч о цивилима.
Резолуција која садржи 17 тачака, експедитивно је донесена, а целој ситуацији допринео је део цивилног друштва из Приштине и из Србије, а пре свега поменута невладина организација, која се котира као неприкосновена и неупитно тачна база података.
Неке од тачака поменуте резолуције гласе:
- "ИСТИЧЕ да је одговорност институција Републике Косово да спроведу истраживање и документовање злочина које је починила Србија током рата на Косову. Једини потврђени подаци о злочинима Србије на Косову су званични подаци Института за злочине почињене током рата на Косову";
- „ПОДСТИЧЕ институције правосуђа да наставе започети рад са још већом посвећеношћу на истрази и суђењу за ратне злочине које је починила Србија на Косову, користећи и недавне законске измене за истрагу и суђење у одсуству“;
- „ОДАЈЕ ПОЧАСТ са поштовањем узвишеној жртви албанског народа, свим палим борцима и свима који су на било који начин допринели и жртвовали се за слободу и независност“;
- „ОСУЂУЈЕ сваки покушај, званични или други, као и сваку изјаву јавних званичника која има за циљ амнестирање Србије од одговорности за злочине почињене током рата на Косову“;
ПРАВДА У РУКАМА ЕУЛЕКС-а
Скоро цела деценија, од 2012. до 2020, рада тзв. косовског правосудног апарата протекла је у релативној стагнацији у процесуирању случајева наводних ратних злочина против албанског становништва. У овом периоду, извршна овлашћења у правосуђу била су поверена мисији ЕУЛЕКС-а, те је број хапшења био спорадичан и често ограничен на појединачне случајеве.
Статистички подаци до којих смо опширном истрагом успели да дођемо показују да су се оптужбе против Срба мериле једноцифреним бројем. Тачније, ЕУЛЕКС је током свог извршног мандата донео укупно 15 пресуда за ратне злочине. Од тих 15 пресуда, 7 се односило на оптужене српске националности, док се 8 односило на оптужене албанске националности. Извори адвоката одбране, оптужених Срба, наводе да су у периоду од 2000. до 2019. године, што обухвата и мандат УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а, само четири Србина била правоснажно осуђена за ратне злочине пред међународним већима.
Даље се наводи да је ЕУЛЕКС 2008. године од УМНИКА-а наследио око 1.200 предмета ратних злочина, а да је око 500 предмета затворено или одбачено због недостатка доказа током мандата мисије.
Наведени подаци недвосмислено показују да, упркос политичком наративу који је годинама доминирао, није постојао континуирани и масовни кривични прогон Срба за ратне злочине. Напротив, број процесуираних случајева био је ограничен, а велики број предмета затваран је, пре свега услед недостатка доказа. Јер стварних доказа, осим инсинуација цивилног сектора, није ни било. Управо зато, нагли преокрет био је директна последица нових околности и старог утицаја.
НАГЛИ ЗАОКРЕТ-ХАПШЕЊА НИСУ ВИШЕ СПОРАДИЧНА
Дакле, од 2021. године наступа озбиљан заокрет и оптужнице се само нижу. Број ухапшених Срба за наводне ратне злочине почиње нагло да расте, а крајем 2023. године у притвору је било регистровано преко 30 особа да би се тај број до краја 2024. године готово удвостручио, премашивши цифру од додатних 55 притворених и осуђених лица у физичком присуству. До децембра 2025. број нових оптужница порастао је за још 33. Ако се овом броју додају и 73 пресуде у одсуству које су у последње три године потврђене постаје јасно да се нешто озбиљно променило.
Мандат ЕУЛЕКС-а званично је завршен у децембру 2018. године, када су локалним окупационим албанским властима предали 434 полицијска досијеа о ратним злочинима и више од 1.400 тужилачких предмета који су били у различитим фазама, активни, одбачени или завршени. Међутим, акције хапшења и суђења Србима почели су три године касније.
Овај нагли раст не може се објаснити искључиво „ефикаснијим радом институција“. Напротив, временско поклапање са политичким и кадровским променама указује да је реч о координисаном процесу који има далеко озбиљније намере и опасан епилог.
Али оно најважније јесте - ко је отворио тај канал?
Одговор на то питање, према наводима извора из самог система, не налази се у Приштини, већ у Београду.
ПО НАЛОГУ ЗАГОРКЕ ДОЛОВАЦ
Тачно три године касније у Јавно тужилаштво за ратне злочине Србије, по налогу врховне јавне тужитељке Загорке Доловац, бива упућен истакнути члан невладине организације ЦЕПРИС, тужилац Радован Лазић. Без намере упирања прстом у било кога, али тешко је не увидети да се од тог момента ситуација у тзв тужилаштву „Косова“ мења се из корена, и ван Устава и закона Србије, преко НВО Фонд за хуманитарно право отпочиње незванична, али крајње опасна конекција Радована Лазића и тужитељке из непостојеће парадржаве Дрите Хајдири.
Инсајдер из Јавног тужилаштва за ратне злочине у Београду, каже да је сарадња тзв тужилаштва Косова и ЈТРЗ Србије, почела још раније, односно да је први контакт између Дрите Хајдири и Загорке Доловац успостављен на једном од семинара које су организовале међународне организације.
Званични сусрети врховног тужиоца Албаније и Загорке Доловац међутим нису никаква тајна, као ни да је тужилаштво Албаније у много чему асиситирало тужилаштву тзв Косова.
Извор наводи да је Радован Лазић са разлогом упућен у Тужилаштво за ратне злочине, пре свега због његове биографије која није богата решеним случајевима, већ бројним семинарима које су финансирали западни спонзори, сарадњом и чланством у невладиним организацијама чији је идеолошки правац ближи интересима Тиране и Сарајева, него Београда. Због таквог биографског профила, односно чињенице да због стручности не може напредовати, Лазићев једини квалитет био је послушност и спремност на сваку врсту подилежења западним спонзорима, а пре свега директивама врховне тужитељке. Тако му ни сарадња са Наташом Кандић, чија невладина организација „Фонд за хуманитарно право“, годинама предњачи у ширењу теорије да је Србија геноцидна творевина и да су једини злочинци на Балкану искључиво Срби, није сметала.
Уколико су ови наводи тачни, онда се не ради само о спорној професионалној биографији једног тужиоца, већ о много озбиљнијем проблему, могућности да су осетљиве информације из предмета који се воде у Србији постале доступне на окупираним територијама наше земље.
КО ЈЕ ПРОСЛЕЂИВАО ОСЕТЉИВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ?
Фонд за хуманитарно право основан почетком деведесетих, сматра се пиониром међу невладиним организацијама које су водиле отворену антисрпску политику. Док су колоне избеглица стизале из Хрватске а Срби гинули на фронту, док су убијана српска деца, ова НВО је организовала протесте оптужујући за ту катастрофу политику Слободана Милошевића. Док су бомбе падале на Београд а на Косову и Метохији цветао бизнис трговине српским органима који су организовали албански терористи, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Соња Лихт и бројни други прваци из овог сектора, слали су на стотине извештаја о наводним злочинима Срба над „недужним Албанцима“ и тако пунили ступце страних медија који су на тај начин оправдавали сваки вид агресије почињен над српским народом.
Мало је рећи колико је спорно да било који државни службеник, а посебно тужилац из Тужилаштва за ратне злочине сарађује са људима који финансирани страним новцем раде антисрпску пропаганду и помажу другим народима да на основу фалсификоване историје, непостојећих злочина, читав српски народ ставе у компромитујући положај и на тај начин утичу на бројне друга политичка дешавања. Посебно, како наводи инсајдер, ако се има у виду да је сарадња Наташе Кандић и тзв тужилаштва Косова, и свих других институција на окупираним територијама интезивна и да та НВО у Србији делује као представништво Приштине, а да је Радован Лазић истовремено неко ко има приступ осетљивим предметима који се воде против припадника ОВК.
'Имао је приступ нашим предметима где се сумњиче ОВК, и ми знамо да је он те информације преносио. Предмете од посебног значаја моје колеге нису давале тим шпијунима већ су радили тужиоци од поверења. Међутим, након што је Загорка Доловац решила да се поново покрену поступци против Срба, дозволила је да Душан Кнежевић, Светлана Ненадић, Радован Лазић, Бруно Векарић и Рабреновић добију приступ. „
САСТАНАК СА ДРИТОМ ХАЈДАРИ
Према истом извору, промена курса започела је још 2018. године, управо у време када је ЕУЛЕКС завршавао мандат. Тада су наводно приштинским институцијама предати предмети, али је истовремено успостављена незванична линија комуникације са Приштином:
„Дрита Хајдари је била тужилац за ратне злочине. Када сам изабрана за тужиоца,Вељко Одаловић ми је предложио да се са њом састанем, што сам одбила док се не постигне консензус на врху. Убрзо после тога видела сам да се врховна састала са Хајдари 2018. године.“
Међутим, именовање Лазића и Ненадићке 2021. године отворило је пут за оно што извор описује као директно угрожавање државних интереса. Док је Лазић радио са Кандићком, Ненадићка је под покровитељством организације NED (National Endowment for Democracy) учествовала на конференцијама где се уводила опасна правна квалификација:
„Она са Саховићем као браниоцем (Албанаца) квалификује кривично дело подстицање на геноцид и ратни злочин и на мала врата уводе нешто што ће нам се обити о главу…“
Ова сведочења бацају потпуно ново светло на чињеницу да су хапшења Срба на Косову и Метохији интензивирана управо у моменту када је унутар српског правосудног система омогућен приступ подацима особама које су нескривено сарађивале са експонентима приштинске политике и међународним НВО центрима моћи.“
НВО- РЕФЕРЕНТНА ТАЧКА У ПРОЦЕСИМА ПРОТИВ СРБА
Ретроспективом догађаја, доступних података и сведочења инсајдера, јасно је да процесуирање ратних злочина на Косову и Метохији након 2021. године више не прати исти образац који је постојао у периоду мандата међународних мисија. Док је у време УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а број поступака био ограничен, а велики број предмета затваран услед недостатка доказа, у наредним годинама долази до наглог повећања оптужница, притвора и пресуда у одсуству.
Истовремено, долази до временског поклапања између тог заокрета и успостављања контаката између појединих носилаца функција унутар српског тужилаштва, представника невладиног сектора и тужилачких структура у Приштини. Осим што ти контакти нису остали на нивоу формалних сусрета приликом струковних догађаја, већ су временом прерасли у оперативну сарадњу,упркос чињеници да Устав Србије не признаје приштинске паралелне институције, то је према наводима извора, прерасло у једнострану размену података и увид у осетљиве предмете који се воде пред домаћим органима.
Оно што је посебно забрињавајуће јесте чињеница да јавни тужиоци из Србије својим присуством на конференцијама које одржавају невладине организације дају институционалну тежину, а да се истовремено извештаји тих НВО, конкретно Фонд за хуманитарно право, РЕКОМ, Иницијатива младих за људска права, Грађанске иницијативе, Комитет правника за људска права и ЦЕПРИС, користе као референтна база, и појављују као један од кључних извора података у поступцима који се воде пред тзв. косовским институцијама.
ОДМЕТНУТО ТУЖИЛАШТВО У СЛУЖБИ НВО
На крају долазимо до затвореног круга у ком одметнути део тужилачког система не делује као државни орган, већ као саставни део невладиног сектора, што и јесте, и кроз институционалне оквире на више фронтова ради на разарању српске државе.
Управо због тога, Специјалном тужилаштву за ратне злочине упућен је детаљан захтев за приступ информацијама од јавног значаја, са конкретним питањима која се тичу обима оптужница против Срба у периоду од 2015. до 2025. године, евентуалног раста тих поступака, као и постојања било какве институционалне или неформалне сарадње са тзв тужилаштвима у Приштини.
Захтевом је тражено и да се утврди да ли је Тужилаштво било упознато са контактима тужиоца Радована Лазића са нелегалним приштинским структурама, да ли је постојала размена података и документације, као и да ли су икада спроведене унутрашње контроле поводом навода о могућем изношењу поверљивих информација из система.
Посебан део питања односи се на улогу невладиног сектора, да ли је Тужилаштво анализирало утицај извештаја и активности организација на кривичне поступке који се воде против лица српске националности, као и да ли су постојали механизми контроле који би спречили евентуално неовлашћено дељење података са страним институцијама.
ОЧЕКИВАНИ ОДГОВОР
Одговор који смо добили после готове две недеље чекања био је очекиван. Осим што смо упућени да одговоре о броју случајева који се воде против Срба потражимо у тзв тужилаштву у Приштини, као да није реч о држаљанима Србије и српској територији, ПР служба Тужилаштва за ратне злочине Србије, потврдила је да је итекако била упозната са сарадњом Радована Лазића и организацијама цивилног друштва.
Па се тако у одговору наводи:
„Јавно тужилаштво за ратне злочине било је упознато са учешћем тужиоца Радована Лазића на стручном скупу у организацији релевантних организација цивилног друштва. Конкретно, јавни тужилац Радован Лазић учествовао је на међународној конференцији у организацији Фонда за хуманитарно право под називом „Процесуирање ратних злочина у земљама бивше Југославије – двадесетогодишњи преглед“, која је одржана у периоду од 28. до 30. новембра 2024. године у Београду, имајући у виду да се радило о стручном догађају од значаја за област процесуирања ратних злочина и да је јавни тужилац Лазић, својим професионалним искуством и радом допринео размени знања и унапређењу међународне сарадње.“
Све остало су празне фразе које су у потпуној контрадикторности са чињеницама које долазе са терена, а то је да број ухапшених Срба из дана у дан расте,а да се оптужнице пишу на основу „стручњака“ из Фонда за хуманитарно правод“, „ЦЕПРИС“ и сличних страних плаћеника којима је једини циљ да Србе окарактеришу као геноцидан народ.
А све је то најбоља подлога за нове уцене, ново цепање земље, а можда и нове нације састављене неких будућих бивших Срба који желе да се сакрију од тог геницидног терета...
