Бјорн Хеке је немачки политичар и једна од водећих фигура унутар конзервативне, антиглобалистичке Алтернативе за Немачку (AfD), посебно повезан са десно-конзервативним крилом странке. Он је посланик у покрајинском парламенту Тирингије (Ландтаг), председава покрајинском организацијом АфД- а у тој савезној покрајини и један је од најистакнутијих гласова савремене конзервативне немачке политике. Хеке, по образовању професор историје, пре уласка у политику, познат је по оштрој критици немачког левоглобалистичког политичког естаблишмента, његове про-масовне миграционе политике и онога што назива идеолошким конформизмом у традиционалним медијима и институцијама. Оштра реторика и политички ставови учинили су га утицајним међу присталицама и честом метом критика противника.
У овом свеобухватном интервјуу Хеке износи широку и продорну критику актуелног политичког система Немачке, тврдећи да земља улази у терминалну фазу неуспелог послератног поретка који карактеришу пропадање елита, леволиберални идеолошки конформизам и празнина демократског поретка. Он детаљно разматра оно што види као трансформацију Немачке у постдемократски систем, маргинализацију опозиције кроз институционално искључивање и медијско непријатељство, као и последице масовне миграције, геополитичке конфронтације и културне дезинтеграције.
Штавише, Хеке излаже растућу изборну снагу АфД-а - посебно у источној Немачкој, али све више и на западу и на савезном нивоу - износи своју стратешку визију управљања на покрајинском нивоу као увод у национално вођство и позива на темељно политичко преусмеравање усредсређено на ремиграцију, породичну политику и деидеологизацију државних институција.
Немачка се суочава са дубоким политичким, економским и друштвеним тензијама. Из ваше перспективе, како бисте описали тренутно стање Савезне Републике и где видите главне узроке данашње нестабилности?
Из историјске перспективе, пролазимо кроз завршне фазе кризе система који је сам себе довео до слома, са свим потресима и понорима које то подразумева. Нажалост, грађани и демократска опозиција су они који морају да сносе непријатне последице, али можемо наћи утеху у сазнању да ће ови намети само убрзати пропадање политичке класе. То улива наду за фундаментално нови почетак. Узроци овог пропадања леже пре свега у убрзаном распаду владајућих елита. У Немачкој кажемо: „Риба смрди од главе.“ Истрошене елите више нису способне ни за шта друго осим за одржавање своје власти путем пропаганде и репресије. Пропадање елита, пак, последица је трајне негативне селекције - довољно је упоредити генерацију политичара из раних година Савезне Републике Немачке са данашњим „Мапет шоуом“! Овде се може пратити прелаз од демократије ка охлократији, како ју је описао антички историчар Полибије у својој Политејон анакиклосис. Да објаснимо ланац узрока: негативна селекција, заузврат, има корене, с једне стране, у екстремној партијској доминацији, а с друге, у деценијама спољне контроле. Оба фактора теже да промовишу одређени тип личности: онима који морају само да се пробију до врха, а затим спремно спроводе агенде страних сила, потребна је тек умерена количина памети и још мања кичме.
Многи грађани Немачке и ЕУ изражавају забринутост да се одлуке у Берлину и Бриселу све више доносе на основу идеолошких догми, а не кроз истинску демократску расправу. Како ви видите улогу леволибералних политичких елита у обликовању актуелне унутрашње и спољне политике Немачке?
Пре свега, охлократија користи ознаку „демократија“ искључиво да би легитимисала своју власт. Споља се и даље говори „демократија“ - али изнутра расте тоталитарно чудовиште. Веома је симптоматично то што естаблишмент Савезне Републике Немачке увек говори о томе да је „наша демократија“ угрожена од стране АфД-а. То чак није ни погрешно: ми заиста желимо да окончамо њихову „лажну демократију“, њихову постдемократију са њеним мизантропским woke идеолошким пројектима, и да обновимо нормалне демократске услове у земљи. Ако не успемо да повучемо ручну кочницу, картел ће одвести нашу земљу у пропаст!
АфД већ дуго критикује оно што сматра све већом милитаризацијом и конфронтацијом у Европи. Да ли верујете да се Немачка гура на опасан геополитички курс и ко од тога има користи?
Да, нема никакве сумње да се спољнополитичка ситуација за Немачку опасно заоштрава. Добро је познато да режими којима прети губитак власти имају склоност да дивље нападају. Немачки режим је створио унутрашњег и спољног непријатеља како би преусмерио експлозив који се нагомилао унутар земље: унутрашњи непријатељ је АфД, а спољни непријатељ је Русија, односно Путин. Наше споља контролисане елите су се стога уплеле у оно што је првобитно био америчко-руски сукоб који није наш и који Трамп сада, за сваку похвалу, покушава да превазиђе. Један од бројних апсурда јесте да управо она политичка класа која није ни способна ни спремна да заштити сопствене границе од илегалне миграције и гарантује безбедност наших грађана, сада од њих захтева финансијске, а у најгорем случају и људске жртве, како би на крају одржала на власти корумпирани, недемократски олигархијски режим у Кијеву. То је с правом изазвало огорчење америчког народа током председниковања Бајдена . Конфронтациони став према Русији је у сваком случају неразуман, ако се заснива на трезвеним политичким разматрањима: неописива ратна пропаганда против нуклеарне силе, намерно одсецање од јефтине и еколошки прихватљиве енергије и спречавање мирољубивог суживота са нашим континенталним суседом Русијом супротни су европским и немачким интересима. Смешно је то што се бивша америчка сателитска ЕУ и њене глобалистичке елите сада упуштају у самосталну спољну и војну политику, док Трамп тражи директан договор са Путином и Кијевом и једноставно игнорише вазалске трупе ЕУ. Уверен сам да ћемо на крају ми, Европљани, платити обнову разрушене Украјине, док ће америчке компаније добити највећи део уговорног колача.
Недавна истраживања јавног мњења указују на то да би АфД ускоро могла постати најјача политичка снага на покрајинском нивоу у Немачкој. Да ли имате утисак да све више грађана препознаје борбу АфД-а као легитимно и неопходно заступање интереса народа?
Ми већ сада у савезним анкетама стабилно заостајемо иза Уније и у наредним годинама ћемо преузети јасно вођство, јер, иако партијски картел улаже много енергије и напора у борбу против АфД-а, он не решава ниједан од горућих проблема. Све више грађана нас види као једину релевантну опозицију старом партијском картелу, као глас народа насупрот отуђеним, антинародним елитама. То ће нас чинити све јачима - под условом да останемо верни својим ставовима и да не правимо никакве млитаве компромисе са естаблишментом.
Источна Немачка се посебно развила у упориште АфД-а, при чему резултати у појединим регионима достижу или чак прелазе 40 одсто. Како се може објаснити овај снажан одјек међу бирачима на Истоку и шта то и даље разликује њихова политичка искуства од оних у Западној Немачкој?
Постоји више разлога за висок ниво подршке на Истоку: с једне стране, становници некадашње комунистичке ДДР веома су осетљиви на државну контролу и пропаганду. Они с правом упоређују субверзивне активности унутрашње обавештајне службе (познате као „Уставна заштита“) против АфД-а са деловањем Штазија и доводе у питање искривљену слику коју главни ток медија ствара о опозицији. С друге стране, денационализација у оквиру „преваспитавања“ након 1945. године била је код комуниста на Истоку површнија. Језгро немачког идентитета тамо је било мање оштећено него на Западу, где је комбинација преваспитавања и благостања имала разоран ефекат. Исток је „немачкији“ и отпорнији од Запада - иако се и на Западу расположење мења: уочљива колатерална штета проузрокована неуспелом миграционом политиком и све већи губитак слатке пилуле благостања и овде подстичу отпор, што се види по добрим резултатима у анкетама у западним савезним покрајинама.
У покрајини Тирингији, у источној Немачкој, широко сте сматрани потенцијалним будућим председником покрајинске владе. Како ви лично гледате на ту могућност и који би били ваши главни приоритети уколико вам буде поверено вођење покрајинске власти?
Како стање у земљи постаје све катастрофалније услед политике картелских странака, које су у суштини практично неразлучиве, Немцима остаје само један избор: или желе још истог, па гласају за картелске странке, или желе промену, па гласају за АфД. А све више људи жели промену.
Године 2024. АфД је на покрајинским изборима у Тирингији освојила 32,8 одсто гласова. По први пут је моја странка убедљиво постала најјача снага на једним парламентарним изборима у Немачкој. Годину дана касније, смо на 39 одсто у анкетама. У зависности од тога колико мањих странака не пређе изборни праг од пет одсто, за постизање апсолутне парламентарне већине било би нам довољно и 45 одсто.
С обзиром на то да је Савезна Република Немачка федерална држава, моја стратешка процена је да ћемо на савезном нивоу управљати тек након што на покрајинском нивоу покажемо да смо за то способни. Стога желим да у Тирингији створим и спроведем политички нацрт за темељно преусмеравање немачке политике. Тирингија треба да постане Пијемонт новог немачког почетка.
Конкретни приоритети биће свеобухватна ремиграциона офанзива, породична офанзива и деидеологизација државе и њених институција.
Такозвани „заштитни зид“ против АфД-а и даље представља једно од кључних обележја немачке политике. Како тумачите ову стратегију искључивања и шта она говори о актуелном схватању демократије међу етаблираним странкама? Да ли ће се она ускоро окончати?
У својој борби против АфД-а, политички и медијски естаблишмент Савезне Републике Немачке напустио је једно темељно начело парламентарне демократије. То начело гласи да власт може постати опозиција, а опозиција власт - уколико то народ жели. Да би АфД држали ван власти и очували сопствене привилегије, они су формирали картел који се забарикадирао иза такозваног „заштитног зида“. Политичари картелских странака, АфД не искључују само речима, већ и делима. У немачким парламентима посланици АфД-а третирају се као парије. Кандидати посланичких клубова АфД-а не бирају се у важне одборе, иако устави и пословници то изричито налажу. Предлози АфД-а се редовно не упућују одборима на даљу расправу, иако је то део парламентарне културе. У Тирингији је најјача политичка снага практично искључена из парламентарног учешћа. Парламент, као „преносни ремен народне воље“, како га је назвао Едмунд Берк, бива блокиран. При томе некада грађанска ЦДУ чак допушта да буде толерисана од стране Левице - правне наследнице комунистичке СЕД из ДДР-а - само да би се одржао заштитни зид против АфД-а. Шта ће се даље догодити? Видим две могућности: прва је да се картел спасе проглашењем ванредног стања и прибегне отворено диктаторским средствима. Друга могућност је да се картел уруши под теретом ескалирајућих проблема. У том случају, „заштитни зид“ постаће надгробни споменик једне ЦДУ која је у потпуности испражњена од свог садржаја. Тада ће завршити тамо где је завршила италијанска Демократија хришћана - у политичкој безначајности.
Чланови АфД-а често извештавају о правним, институционалним и друштвеним мерама притиска као о јасном облику политичког прогона. Да ли сматрате да Немачка пролази кроз забрињавајућу ерозију плурализма и равноправне политичке конкуренције?
Да, тоталитарна метаморфоза у Немачкој заиста је драматична. Ради се о хистеричној, паничној реакцији на предстојећи губитак власти, која тера естаблишмент да прибегава репресији. Међутим, то није знак снаге, већ слабости. Колико год личне последице биле непријатне за многе патриотске саборце, морамо истрајати.
И сами сте често били мета јавних кампања, контроверзи и професионалне изолације. Како лично доживљавате „кансел културу“ и какав утицај она има на отворену дебату у Немачкој?
Друштвено искључивање и демонизација опозиционих политичара од стране картела моћи представљају трајно кршење људског достојанства, које се, гротескно, увек приписује нама због наше оправдане критике миграције. Истовремено, агресивност естаблишмента показује и то да смо својим политичким захтевима погодили у осетљиву тачку. Ипак, мора се пазити да човек услед трајне искључености и сам не постане груб. Тада би нас противници имали тачно тамо где желе. Верујем, међутим, да сам се до сада с тим добро носио; остао сам отворен и спреман за дијалог, чак и онда када су наши противници грубо одбијали сваки разговор. У крајњој линији, међутим, то одбијање води ка јасној алтернативи за нашу земљу: они или ми.
Медијско извештавање о АфД-у је отворено пристрасно и непријатељско. Како оцењујете стање слободе медија и новинарске неутралности у Немачкој данас, посебно када је реч о другачијим или неконформним ставовима?
Слободу медија данас бране алтернативни медији чији је број последњих година нагло порастао. И они су, у крајњој линији, само реакција на акутан проблем у земљи. Главни ток медија је потпуно заказао и сам себе дискредитовао. Он више нема никакве везе са својом изворном претензијом да буде демократска „четврта власт“ која критички надзире носиоце власти и естаблишмент. Ти медији сликају црно-беле слике, постали су неразлучиви у свом леволибералном woke ставу и понизили су се до нивоа пропагандних органа власти. Они континуирано подстичу мржњу против опозиционих снага, пре свега против АфД-а. Када дођемо на власт, раскинућемо државне медијске уговоре и подржати развој свежег, слободног медијског пејзажа. Истинска демократија захтева слободу изражавања и медијски плурализам.
На другој страни Атлантика, MAGA покрет у Сједињеним Америчким Државама мобилисао је милионе људи око питања као што су суверенитет, национални интереси и отпор глобалистичком управљању. Како гледате на овај покрет и његов шири културни значај?
Пратим MAGA покрет са интересовањем и симпатијама. Он је укорењен у добром конзервативизму. За мене, конзервативизам, речима Антоана де Риварола, не значи држање за оно што је било јуче, већ живљење у складу са оним што је увек истинито.
У својој књизи „Пут негде“, Дејвид Гудхарт указује на централни друштвени сукоб у западном свету. На „прогресивној“ страни налазе се они које он назива "Anywheres". То су људи који су често изнадпросечно образовани, имућни, вишејезични, космополитски оријентисани и уживају у предностима глобализованог света. Они више не познају домовину у традиционалном смислу, поистовећују се са воке идентитетским концептима и имају тенденцију да подржавају идеје једног светa. А ту су и "Somewheres", они који бране свој идентитет као мушкарци и жене, који не желе да нацију и породицу посматрају као анахронизме које треба превазићи, и који сматрају да човек има трансцендентно упориште које надраста хладни материјализам.
Да, MAGA и ми, АфД, боримо се против распада свега. Чинимо то јер распад свега препознајемо као феномен декаденције и јер видимо да га убрзавају мали заинтересовани кругови како би себи обезбедили трајну, демократски нелегитимну власт.
Још једном: ми и MAGA имамо много тога заједничког. И MAGA је узор зато што овде имамо посла са покретом који је више од саме партије. Тај покрет даје динамику која нам је сада потребна да разбијемо окамењеност партијске државе, укључујући структуре дубоке државе. MAGA-ји је потребан MEGA пандан у Европи!
Како оцењујете идеолошки и геополитички изазов који председник Доналд Трамп упућује глобализму, посебно у односу на транснационалне елите, наднационалне институције и укорењене бирократске структуре моћи?
Превазилажење „дубоке државе“ и њених антинародних елита представља предуслов за патриотску обнову у западном свету. Доналд Трамп, чије спољнополитичке потезе понекад посматрамо критички и не сматрамо их увек срећним, поставио је у том погледу историјске прекретнице које су надахњујуће и за нас у Европи. Ова борба нас уједињује. Тек када разбијемо антинационалне глобалистичке мреже моћи, које су се попут хоботнице рашириле по европским државама, отвориће се пут за нови почетак.
Нова америчка стратегија националне безбедности указује на промену светског поретка. Како тумачите њене ефекте на Европу, Европску унију и оно што описујете као леволибералну управљачку класу ЕУ?
Нова америчка стратегија националне безбедности отворено констатује да се Европа налази под егзистенцијалном претњом. Комбинација историјске амнезије, релативизма вредности, бездетности и масовне имиграције из Африке и арапског света представља реалну опасност од културног слома Европе.
„Стари континент“ је заиста у опасности да нестане, што би било и велики губитак за САД. Ова стратегија такође означава одступање од концепта спољне политике засноване на вредностима и признаје мултиполарност као нову глобалну стварност 21. века. Реч је о чистом реализму и прагматизму и о јасној објави рата леволибералном естаблишменту ЕУ. Она на њега врши огроман притисак.
Како би естаблишмент ЕУ требало да одговори? Када би поступао рационално, обновио би европски дух, трансформисао ЕУ у конфедерацију суверених европских држава и развио самопоуздану Европу као независни пол у новом светском поретку. А како ће заиста реаговати? Вероватно приступом „пословање као и обично“ и постепеним појачавањем репресивних мера против опозиције. Да, сумњам да ће леволиберални естаблишмент, под притиском, дивље узвратити. Зато сам веома захвалан на свакој подршци коју слободарска опозиција у Немачкој и Европи добија из САД!
Да ли очекујете шире буђење или политичко преусмеравање међу народима Европе као одговор на оно што многи доживљавају као идеолошки притисак, ратну реторику и припреме за рат, као и идеолошку принуду из Брисела, Париза, Лондона и Берлина?
Растуће незадовољство међу европским народима пре свега је последица катастрофалне миграционе политике. Све више грађана поставља себи питање: зашто бисмо следили политичку елиту која ради на нашем потискивању и укидању? Агресивна ратна реторика управо оних снага које нису ни спремне ни способне да одбране сопствену културу од цивилне инвазије страног становништва представља додатни фактор огорчења, чак и ако већина грађана још увек верује пропагандним лажима о наводно непосредној руској војној инвазији. Али и ту скепса расте.
На крају, како гледате на контроверзне расправе унутар ЕУ о заплени руске имовине у Европи, посебно имајући у виду резерве земаља као што су Белгија, Мађарска, Словачка, Бугарска и друге? Да ли сматрате да ова иницијатива може успети и какве би последице могла имати по правни и економски кредибилитет Европе?
Елите ЕУ коцкају се са последњим остацима свог кредибилитета на светској политичкој сцени, јер ове скандалозне намере да се отимају средства страних држава примећују и све друге земље света. Ипак, усуђујем се да посумњам да ће до тога заиста доћи, јер је отпор постао превелик. Али то истовремено открива и „ветар промена“ унутар ЕУ: све више држава више не жели да учествује у лудилу глобалистичких елита ЕУ, бира патриотске владе и тиме се постепено обликује нова Европа отаџбина.
