Шта је нама образовање?

Чекајући (опет) просветну реформу: шта ће бити са српском школом после победе Студентске листе?

Образовање није споредна јавна делатност него простор у коме се одлучује хоће ли друштво сачувати способност да мисли, процењује власт и преноси културно памћење. Студентски протести у Србији 2024-2026, који су окончани победом Студентске листе, само су видљиви завршетак много дужег процеса: угрожени су и најраније васпитање, и основна и средња школа, и универзитет, али и каснији положај дипломираних људи. На једном крају тог низа налазе се деца којој би школа требало да обезбеди сигурност и развој, а на другом наставници чији радни век пролази у материјалној неизвесности и сталним борбама за основни професионални статус. Између њих стоји питање какву врсту грађанина образовни систем уопште жели да обликује.

ПРОБЛЕМ ОБРАЗОВАЊА-ПИТАЊЕ ДРУШТВЕНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

Кадровски недостатак, материјална запуштеност и неусаглашеност програма у државним школама нису само технички недостаци: они стварају услове у којима квалитетно школовање постаје привилегија оних који могу да га плате. Тако се проблем образовања претвара у питање друштвене неједнакости. Ако јавни систем више не може да гарантује приближно једнаке полазне могућности, онда друштвени положај породице пресудно утиче на животне шансе детета.

Долази и до свођење знања на резултат теста: када се настава организује превасходно око мерљивих исхода, губе се вежбање самосталног расуђивање, тумачење сложених проблема и способност да се доведе у питање оно што изгледа очигледно. Болоњски модел универзитетских студија поставља питање разликовање знања као сертификата и знања као култивисане интелектуалне слободе.

Ту је и девалвација дипломе: постоји оштра разлика између диплома које произлазе из стварног учења и оних које су стечене брзо, без одговарајућих компетенција. Тако је настала могућност да формална квалификација, удружена са страначком подобношћу, постане средство професионалног напредовања. У таквом поретку наставници и ученици добијају противречну поруку: труд и стручност су декларативно цењени, али нису награђени у стварном животу.

Ниска примања, административно оптерећење и губитак угледа доводе до одласка искусних наставника и слабијег интересовања младих за рад у школи. То је дугорочни проблем јер се квалитет наставе не може очувати само прописима и наставним плановима, него зависи од људи који их свакодневно остварују.

Ту је и политизација управљања образовањем, што доводи до постављања страначки лојалних кадрова, а такво „кадровање“ уништава професионалну аутономију. Укупан резултат свих процеса јесте систем у коме је форма школе сачувана, али су њен друштвени смисао и интелектуална мисија доведени у питање.

Ако се свему томе дода вештачка интелигенција удружена са плитком памећу и дигитална деменција уместо идентитетског памћења бива нам јасно куда идемо.

(То, између осталог, значи да су нам потребни државни уџбеници историје и географије! )

И, наравно, демографија: ђачка Србија изумире огромном брзином. Према попису из 2022. године, у Републици Србији (без података за Косово и Метохију) живи 6.647.003 становника, што представља пад од 6,9% у односу на попис из 2011. године. Демографска слика Србије карактерише се старењем становништва, негативним природним прираштајем и концентрацијом људи у већим урбаним центрима. Србија има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од преко 43 године.

Ипак, програм Студентске листе нуди наду.

ЛЕПО ЗВУЧИ, НЕМА ШТА!

Студентски програм за образовни систем део је ширег политичког програма Студентске листе под називом „У знању је моћ“, представљеног у јесен 2026. године. Програм предвиђа свеобухватну реформу просвете, високог образовања и науке, са фокусом на департизацију институција, већа улагања и доступност образовања свима.

Што се основних и средњих школа тиче, укида се партијско запошљавање, а избор директора и школских одбора препушта се струци и колективима. Свим основцима и средњошколцима у Србији обезбеђују се бесплатни уџбеници и школски додатак. Стручне екскурзије и ваншколске активности постају финансијски доступне сваком детету.

Предвиђено је значајно повећање плата и сигурнији радни однос за наставнике. Административне обавезе и папирологија своде се на минимум како би се оставило више простора за саму наставу.

Мењају се застарели програми и систем оцењивања, уз стављање нагласка на критичко размишљање, практична знања, инклузију и рад са даровитим ученицима. Предвиђа се да се укине бројчано оцењивање чак до трећег разреда основне школе!

Универзитети самостално бирају своје руководство без притисака власти. Најављено је и укидање система СПИРИ како би факултети поново самостално располагали сопственим приходима.

Систем стипендија и кредита мења се комбинацијом бесповратних стипендија за студенте слабијег имовинског стања и повољних кредита чија отплата почиње тек након запослења. На сваком универзитету уводе се центри за подршку студентима уписаним по афирмативним мерама.

Уводе се индустријски докторати у оквиру којих докторанди решавају реалне проблеме домаћих компанија. Предвиђени су и снажни грантови за стартапове, иновације и сарадњу института са привредом.

Обезбеђује се национални програм за повратак истраживача из иностранства, који укључује плату, почетни буџет и лабораторијски простор. Поступак нострификације страних диплома дигитализује се и ограничава на највише 60 дана.

Сјајно, нема шта! Лакше се дише! Барем у перспективи...

КОГА СУ ЗМИЈЕ УЈЕДАЛЕ...

Све је то лепо звучало и када је на власт дошла Демократска опозиција Србије, када је министар просвете постао ДОС-ов Доситеј, Гаша Кнежевић, који је, са Сорошевом ученицом Тинде Ковач – Церовић, решио да у Србију уведе „школигрицу“ ( бројчано оцењивање је укинуто у првом и другом разреду основне школе, а нове методе рада су подразумевале увођење предмета попут „Руке у тесту“ ).

На програмима стручног усавршавања, просветари су играли психо-игрице типа лизања виртуелног сладоледа, а свака школа у Србији требало је да буде школа „слободне деце Самерхила“.

Улога Тинде Ковач – Церовић била је, у време оно, пресудна.

Као дугогодишња помоћница министра просвете (2001–2004) и државни секретар (2008–2012), сматрана је кључном фигуром такозване „Гашине реформе“. Њене реформе су, у име глобалистичког експеримента, рушиле саме основе школског система. Просветни радници и синдикати често су замерали да су реформе почеле нагло, без довољне припреме наставног кадра и адекватних услова у школама, што је довело до њиховог заустављања 2004. године.

Након повлачења из извршне власти и одласка у пензију са Филозофског факултета у Београду, Тинде Ковач-Церовић је наставила да чека свој час, вероватно преко следбеника. И даље тврди да школе подстичу пуко меморисање чињеница уместо критичког мишљења, због чега ученици на факултет долазе неспремни за самостално истраживање и анализу, које је она, у доба „школигрице“, наводно подстицала играоницама – радионицама, и свим могућим облицима спрдње заснованим на пропалим идејама Џона Дјуиа и његових ученика.

Зато су њену реформу звали „ПЕПСИ“ јер се није ослањала на стручни наставни кадар, него на НВО „играоничаре“ и „фацилитаторе“, „курикумлије“ и „портфолијаше“, шарене и пуне себе као мехурићи пепси коле.

( Више о томе у књизи потписника ових редова, „Нови школски поредак/ Глобална реформа образовања и коначно решење српског питања“, Легенда, Чачак 2005. )

Сорошева реформаторка и сада упозорава на лош положај маргинализованих група, попут ромске деце, и истиче да систем не пружа довољну подршку за смањење образовног јаза, а не објашњава како се усудила да, док је била на власти, без икакаве озбиљне припреме, уведе инклузивно образовање у српске школе, које још увек не могу да га адекватно изводе јер, и даље, за то нема добрих услова.

ЏЕНДЕР ПАКЕТИЋИ У СРПСКИМ ШКОЛАМА

Реформе Гаше и дружине зауставила је проф. др Љиљана Чолић, која је школу упристојила и вратила себи, због чега је смењена после само шест месеци министровања (под оптужбом да је „против Дарвина“).

Роварење у просвети се наставило, а Вучићев режим је, поред лоше организованог дуалног образовања, покушао да уведе џендер „образовне пакете“, са пропагандом „нетрадиционалне сексуалности“, што је, захваљујући отпору стручне јавности, заустављено.

Ко је заборавио, нека чита.

Афера везана за такoзване „ЛГБТ образовне пакете“ у Србији одиграла се у пролеће 2017. године, током мандата министра просвете Младена Шарчевића, који је развластио Национални просветни савет и потпуно потчинио све школе у Србији министру просвете, Премудроме Себи, укидајући сваки облик аутономије. Реч је о званичним приручницима под називом „Образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“, који су након бурних реакција јавности хитно повучени из употребе.

Приручнике је припремио Инцест траума центар – Београд у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја. Били су намењени васпитачима, наставницима и родитељима за рад са децом од вртићког узраста до краја средње школе. Поред тема о препознавању и превенцији сексуалног насиља, пакети су укључивали и лекције о џендер улогама, различитостима и ЛГБТ популацији. Било је и разних описа „нетрадиционалног секса“, све у име борбе против сексуалног насиља.

У априлу 2017. године, извесни медији, удружења родитеља и просветни синдикати оштро су критиковали ове приручнике. Значајан део јавности и просветних радника сматрао је да су текстови у приручницима превише експлицитни за децу, почев од предшколског узраста.

Министарство просвете је 21. априла 2017. године донело одлуку да се спорни образовни пакети повуку из употребе.

Министар Младен Шарчевић је изјавио да је дошло до пропуста и најавио формирање новог тима дечјих психолога и педагога који ће израдити нове материјале прилагођене узрасту деце. У мају 2017. године уследиле су и кадровске промене у Групи за заштиту од насиља и дискриминације при Министарству, при чему су неке од чланица које су учествовале у изради пакета поднеле оставке.

Годину дана касније, ЛГБТ организације (попут удружења Лабрис) поднеле су притужбе због дискриминаторног садржаја у појединим средњошколским уџбеницима (из психологије, биологије и медицине), након чега је Шарчевић издавачима дао рок да спорне делове исправе.

И тако даље, и томе слично.

ШТА СЕ, У СТВАРИ, ДЕСИЛО?

Непрекидне образовне реформе од 2001. године нису произашле из стварних унутрашњих потреба за унапређењем знања у Србији. Оне су биле резултат спољних политичких притисака и наметања модела из западних центара (ЕУ и САД), чиме се систем прилагођавао глобалном тржишту канцер - капитализма уз губитак националног суверенитета у школству и националног идентитета у програмима.

Увођење Болоњског процеса у високо образовање био је један од главних фактора који су довели до урушавања квалитета студија и деградације домаћег просветног система.

Наступило је и неконтролисано ширење приватних школа и факултета, нарочито правног и економског профила: поплава таквих диплома у државним институцијама директно је оптеретила и урушила државни систем образовања.

Дошло је до хроничне беспарице у просвети, али и напуштање традиционалних моралних и националних вредности у наставним програмима. Појавио се, раније маргиналан, проблем радикалног насиља, као и пад ауторитета наставника. Један од крвавих исхода: масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду у пролеће 2023, која је, иначе, имала најмодерније програме против насиља у учионици.

Све власти од почетка двехиљадитих до данас наставиле са политиком која води ка даљој деградацији просвете, па је за опоравак система неопходно враћање домаћој традицији, квалитетном знању и јачању државних образовних институција.

Искрено се надамо да ће Студентска листа кренути путем истинског оздрављења просвете, и да новој Влади неће опет придружити неког новог Гашу Кнежевића и неку нову Тинде Ковач - Церовић. Јер, образовање је улагање у будућност, а не трошак кога би сви да се ратосиљају.

Са образовањем нема шале!