Документа британске обавештајне службе до којих је дошао портал Грејзон откривају улогу Лондона у успону Хајат Тахрир ал-Шама (ХТШ), исламистичке групе која је била забрањена и означена као терористичка организација све до децембра, када је преузела власт у Сирији.
ЛОНДОНСКА МРЕЖА МЕДИЈА
У циљу брендирања нове „умерене опозиције“, Лондон је успоставио мрежу медија на подручјима под контролом ХТШ-а, иако су сами Британци ову групу означили као савезника Ал-Каиде. Британски медиј Declassified UK известио је да су британска обавештајна служба, заједно са САД и регионалним силама, одиграли кључну улогу у дестабилизацији Сирије од 2011. године. Британска обавештајна служба подржавала је опозиционе снаге, обезбеђујући им војну обуку и оружје. Један од главних корисника ове подршке била је група Ал-Нусра, повезана са Ал-Каидом у Сирији, која се касније трансформисала у ХТШ. Руска новинска агенција ТАСС известила је 2021. године да се лидер ХТШ-а, Абу Мохамед ал-Џолани, састао са представником британске обавештајне службе MI6 на граничном прелазу Баб ал-Хава, између Сирије и Турске. Током наводних састанака, две стране су „разговарале о напорима усмереним на ребрендирање групе Ал-Нусра“.
Откако је ХТШ преузео власт у Сирији, главно питање је било да ли треба преговарати са терористима? Многи у британској влади су очигледно веровали да треба. Након вести о паду Асадовог режима, Форин офис је започео свој уобичајени циклус медијских спинова. Министар Пат Мекфеден, описао је ситуацију као „веома флуидну“, уверавајући јавност да је лидер ХТШ-а, Абу Мохамед ал-Џолани, „прерастао“ свој радикални исламизам и да је сада одговорна особа која брине о „мањинама“ и „правима“. Требало је да поверујемо да је та транзиција природна као прелазак из адолесценције у одрасло доба. Бивши шеф MI6, Џон Сојерс, отишао је корак даље, тврдећи да су акције ХТШ-а „дела ослободилачког покрета“ који се херојски бори против Асадове династије.
ПРЕТВАРАЊЕ СИРИЈЕ У ЏИХАДИСТИЧКО ИГРАЛИШТЕ
Иако Кир Стармер још није донео одлуку да ли ће ХТШ скинути са листе терористичких организација, британска влада је већ успоставила „дипломатски контакт“ са ХТШ-ом. Спектакл „хоће или неће“ имао је јасну функцију: да прикрије стварну намеру Британије да Сирију претвори у џихадистичко игралиште.
Премијер Кир Стармер изјавио је да је „прерано“ уклонити ХТШ са листе забрањених терористичких организација. Група је додата на листу 2017. године и перципирана је као један од „алтернативних назива“ за Ал-Каиду. Због тога је било немогуће да британски званичници одржавају састанке са представницима ХТШ-а. Међутим, 16. децембра, британске дипломате, укључујући и специјалну изасланицу Лондона за Сирију, Ану Сноу, одржале су састанак са Џоланијем и другим лидерима ХТШ-а у Дамаску. Истог дана, The Times of London објавио је интервју са Џоланијем, који је затражио укидање санкција Сирији, обећавајући да земља под његовом контролом неће „учествовати у нападима на Израел“. Ово је имало за циљ да „ребрендира“ ХТШ, и чини се да је све припремљено за њихово уклањање са листе забрањених организација.
БЛИСКА САРАДЊА ХТШ И АЛ КАИДЕ
„Ребрендирање“ ХТШ-а од стране Велике Британије представља врхунац дугог процеса који је започео још док је руководство групе било блиско повезано са сиријским огранком Ал-Каиде, Ал-Нусром и са Исламском државом. Док су британске обавештајне службе организовале кампању против ХТШ-а, истовремено подржавајући наводно „умерене“ фракције, недаво обелодањена документа откривају да су британске службе, на крају, кључно утицале на јачање Џоланијеве организације, помажући јој да утре пут ка власти. Такође, ова документа сугеришу да, супротно званичним наративима, Ал-Каида и ХТШ и даље блиско сарађују у Сирији. Један документ из 2020. године наводи да локални огранци Ал-Каиде мирно „коегзистирају“ са ХТШ-ом на северозападу земље, што „обезбеђује простор“ за формирање „џихадистичке транснационалне групе“ с циљем да „Сирија постане полигон за обучавање и припрему за будуће терористичке акције“ ван граница земље. Међутим, британске дипломате изгледа занемарују ове чињенице док журе у Дамаск како би дале легитимитет Џоланију.
НОВАЦ ЈЕ ИШАО ПРЕКО ЦРНИХ ФОНДОВА
Током сиријског грађанског рата, британска влада настојала је да формира тзв. ,,црне фондове“ за финансирање опозиционих снага. Контроверзни Британски фонд за конфликт, стабилност и безбедност (CSSF), основан 2015. године, сарађивао је са оружаним групама „умерене опозиције“, помажући им да боље управљају „територијама под њиховом контролом“. Фонд је активно деловао чак и након што је мит о „умереним побуњеницима“ био раскринкан. Бивши британски амбасадор у Сирији, Питер Форд, изјавио је пред парламентом 2016. године да су „умерене“ групе у сиријском конфликту „углавном плод маште“. Већ 2018. године, међупарламентарна група критиковала је политику Терезе Меј према Сирији – укључујући санкције – као нешто што „продужава патњу“. Иако је британска „помоћ“ готово увек завршавала у областима под џихадистичком контролом, то није утицало на прекид финансијске подршке. Један од CSSF пројеката, под називом „Сиријски безбедносни програм“, укључивао је „координацију са оружаним групама ради олакшавања испоруке услуга“.
У ревизији овог пројекта из септембра 2017. године наводи се да се и даље примењује упркос „поновним успоном ХТШ-а у Идлибу“. То се поклапа са оним што је бивши агент MI6, Алистер Крук изјавио 2015. године да, иако Запад „не предаје оружје директно Ал-Каиди, а камоли ИСИС-у, систем који су створили директно доводи до тог исхода“.
АГЕНТИ ЗАДУЖЕНИ ЗА ПСИХОЛОШКЕ ОПЕРАЦИЈЕ
Помоћ Слободној сиријској армији (FSA), додао је, постала је „нека врста Волмарта из којег су радикалније групе узимале оружје за наставак џихада“. Иако је немогуће утврдити тачну границу између појмова ,,западни прокси и исламистички екстремисти“, британски естаблишмент није имао никаквих скрупула у подстицању хаоса како би се свргнуо режим у Дамаску.
Још од првих дана сиријске кризе, британска држава тајно је ангажовала мрежу агената, коју су чинили ветерани војске и обавештајних служби, са задатком да спроводе сложене психолошке операције. Циљ је био демонизовати и дестабилизовати Асадову владу, убедити домаће становништво, међународне институције и грађане Запада да милитантне групе, које пљачкају земљу, представљају „умерену“ алтернативу. Поред тога, британска агентура је покренула бројне опозиционе медије, истовремено обучавајући малу армију такозваних „грађанских новинара“ како би фабриковали вести за домаћу и међународну публику. Два водећа британска извођача ове медијске операције били су ARK и The Global Strategy Network (TGSN), под директним руковођењем ветерана MI6. У процурелом заједничком поднеску Министарству спољних послова, извођачи су се хвалили да су од 2011. године „развијали обимне мреже које обухватају актере широм Сирије – од кључних чланова структура државне управе, команданата бригада и чланова деведесет „умерених“ наоружаних опозиционих група до организација цивилног друштва. ARK и TGSN стално извештавају [Владу] и имају добро успостављене, обимне истраживачке мреже широм територије под контролом опозиције.“
У КООРДИНАЦИЈИ СА „БЕЛИМ ШЛЕМОВИМА“
Званична намера ARK и Global Strategy, како самостално тако и у сарадњи са западним службама, била је да преузму водећу улогу у покушајима да „поткопају“ ХТШ кроз тајне операције „стратешке комуникације“ и пројекте цивилног друштва. Међутим, процурела документа наглашавају да такве иницијативе не би требало да „директно критикују ХТШ (или повезане групе).“ Један од разлога за то било је уверење да би отворена осуда ХТШ-а могла бити „поларизујућа“ у подручјима под контролом опозиције – „за многе који организацију сматрају легитимном снагом отпора, иако нису спремни да је прихвате као водећу унутар опозиције“ – као фактор који би могао учествовати у конституисању будуће власти.
Поред психолошког рата, који се сводио на промовисање „позитивне нарације и представе о умереној опозицији“ и на ширење тзв. „порука заснованих на вредностима,“ британске обавештајне филијале имале су за циљ формирање „безбедних зона за окупљање људи“ на територијама под контролом опозиције. Тамо би, према процурелим документима, становници могли да уживају у британским пропагандним филмовима који величају „умерене“ политичке и идеолошке вредности, као и у „заједничким спортским и уметничким активностима.“ Све је то било организовано „у координацији“ са организацијом Syria Civil Defence, коју је основао ARK, познатијом као „Бели шлемови.“ „Бели шлемови“ били су само један део ширег напора да се успостави низ страно контролисаних квази-државних ентитета широм Сирије, са паралелним структурама управљања које би чинили локални становници обучени и финансирани од стране Британије, ЕУ и САД. Западна пропаганда приказивала је ове организоване групе као „умерене,“ док су у стварности биле контролисане од стране екстремиста попут ХТШ-а, уз строгу примену шеријатског права.
ПОРУКЕ О АЛТЕРНАТИВИ АСАДОВОМ РЕЖИМУ
У документу из 2016. године разматрало се да ентитети попут „Белих шлемова“ или „Слободне сиријске полиције“ (FSP) буду „извезени“ у „новоослобођене територије“. Како је један британски агент напоменуо у поднеску Министарству спољних послова „функционални модел у ослобођеним подручјима Сирије ојачаће опозицију и послужиће као основа за нову грађанску државу и нову безбедносну архитектуру.“ Док су западна логистичка средства преплављивала области под контролом опозиције, моћ ХТШ-а је експоненцијално расла. Један посебно упечатљив документ навео је да су „ХТШ и друге екстремистичке наоружане групе значајно мање склоне да нападну опозиционе ентитете који добијају подршку из британског Фонда за конфликте, стабилност и безбедност“. Према британској процени, пријатељски приступ ХТШ-а према „опозиционим ентитетима“ као што су „Бели шлемови“ и „Слободна сиријска полиција“ произилази из чињенице да они „пружају кључне услуге“ становницима окупираних територија, финансирањем мреже организација за социјалне услуге и шире позитивну представу о животу у областима под контролом ХТШ-а.
У документима стоји да је неопходно да се ради на „подизању свести о потреби да се помогне умереној опозицији“ и да се становништво изложи „наративима о реалној и веродостојној алтернативи Асадовом режиму.“ Ове поруке биле су посебно намењене онима који су се разочарали, који су некада подржавали промену режима, као и становницима окупираних територија.
САРАДЊА СА БРИТАНСКОМ ВЛАДОМ
Један други документ истиче да је „ХТШ, како би осигурао своју доминацију, био спреман да сарађује са умереним групама.“ Ово је укључивало управо оне „умерене“ елементе које је британска обавештајна служба покушавала да промовише. Наравно, ниједна од ових фракција није била заиста „умерена,“ али њихов изостанак са листе терористичких организација омогућио је обимну сарадњу са британском владом. У међувремену, у Вашингтону је 2018. године покренута кампања лобирања како би се дозволило да ХТШ прима помоћ, али „индиректно,“ преко других група које делују у Идлибу. Амерички дипломата Џејмс Џефри тврдио је у једном интервјуу да му је Џолани рекао: „Желимо да будемо ваши пријатељи. Нисмо терористи. Само се боримо против Асада.“
Још 2020. године, британска обавештајна служба слала је новац у Идлиб за пројекте који су званично били намењени „поткопавању“ ХТШ-а, чији би „ефекти,“ како су наводили, „вероватно били дуготрајни.“ Сходно томе, британски обавештајци су упозорили да ће „џихадистички актери“ све више „бити сматрани за озбиљну опозицију Асаду.“ У поднесцима Министарству спољних послова, Global Strategy је признао да се суочава са „изазовима“ у „обезбеђивању веродостојних података који пружају узрочно-последичне везе“ њихових операција против ХТШ-а. Британски обавештајци су схватили да је успон ХТШ-а поништио све напоре Лондона да неутралише утицај екстремистичких група у Сирији. Они наводе да су делови Ал-Каиде на окупираним територијама не само „коегзистирали са ХТШ-ом,“ већ је „доминација ХТШ-а“ на северу земље „омогућила повезивање са Ал-Каидом.“ Из ове „сигурне зоне,“ џихадистички елементи су имали слободу да се усредсреде на „циљеве и мете изван граница Сирије.“ Штавише, закључено је да је „консолидација утицаја ХТШ-а у Идлибу“ додатно подстакла „бинарну динамику“ у којој су ХТШ и Асад представљали једине озбиљне кандидате за попуњавање вакуума моћи.
АКО ПРОЂЕ - ПРОЂЕ, АКО НЕ - НИШТА
Међутим, у документима није било одговора на питање да ли је британски аганжман у Сирији можда допринео појави споменуте „бинарне динамике“. Наравно, треба имати у виду да ово није први пут да Британци користе екстремисте који харају Сиријом у циљу реализације својих геополитичких интереса. Године 2016. британска обавештајна служба је почела да обучава „умерене“ сиријске побуњенике у једној бази у Јордану. Документи показују да су агенти који су конкурисали за овај пројекат дошли до закључка да ће милитанти, упркос свему, увек усмеравати добијену материјалну и финансијску помоћ ка Ал-Нусри, ИСИС-у и другим „екстремистичким актерима“. Међутим, уместо да напусте пројекат, Британци су одлучили да „прихвате“ сав ризик, али у „разумној мери“ – шта год то значило. Овакав однос према екстремистима открива циничну природу британске, како јавне, тако и закулисне политике, која има коцкарски приступ по принципу: „Ако прође – прође, ако не – онда ништа“.
ИМПЕРИЈАЛНА ПАТОЛОГИЈА
Требало би имати у виду да су САД на сличан начин користили услуге Осаме бин Ладена током напада СССР-а на Авганистан. Тако је The Indenpendet 1993. објавио чланак о ,,Антисовјетском ратнику који води своју војску на путу мира“. Потом се наводи како ,,богатом саудијском бизнисмену“ муџахедини помажу приликом ,,извођења грађевинских пројеката у Судану“, јер су се, у међувремену, наводно одрекли свог ратничког и исламистичког живота. Пошто знамо како се на крају завршила авантура са Бин Ладеном, сасвим је логично претпоставити да би и Џолани могао, у одређеном тренутку, да се окрене против својих спонзора. Искуство показује да су исламски екстремисти непоуздани савезници. Међутим, Британија, као и САД, покушавају да их искористе у борби против својих непријатеља у нади да ће се истрошити до те мере да неће представљати опасност за њихове интересе. Иако Џолани држи власт у Дамаску, Сирија је „феудализована“ до те мере да се његова власт протеже само на оне територије које контролишу формације ХТШ. Управо ова чињеница може послужити Британцима као полуга за контролу Џоланија.
Скоро деценију касније, након што је потрошено десетине милиона фунти за изградњу наводно умерене опозиције, британско Министарство спољних послова излази са званичним признањем да је крајњи корисник овог тајног пројекта – Џолани, оснивач сиријске филијале Ал-Каиде и бивши заменик шефа ИСИС-а, сада кључни политички фактор и ,,легитимни“ представник власти у Дамаску.
„Рани радови“ новог сиријског вође готово су заборављени, док премијер Кир Стармер обећава да ће његова земља од сада „бити присутнија и имати водећу улогу широм региона“. Последице овакве империјалне патологије највише ће осетити сиријски народ, док је Сирија, као иоле релевантан играч на Блиском истоку, дефинитивно гурнута у категорију трећеразредних, квази-државних ентитета.
