Довољно је окренути се за собом, па констатовати да је задивљујуће да је толико времена требало да би се извећала коначна одлука: израелска влада је објавила, а медијска и новинарска удружења широм Запада једногласно оплакала „бојкот“ најстаријег листа у земљи- који, узгред- још увек постоји - Ха'aрец. Удар без преседана на слободу штампе у Израелу и још један непорециви доказ све већег захама десничарског радикализма Нетањахуове владе.
АМОСОВ ПОГРЕШАН КОРАК
Претходно, на конференцији листа која је одржана у Лондону, уредник Амос Шокен оптужио је израелску владу за успостављање „окрутног система апартхејда“ и клеветање „бораца за слободу“ упоредивши их са терористима. Шокен се накнадно извинио и рекао да аналогија са терористима није имала везе са Хамасом; чак се и његов сувласник, либерални руско-јеврејски олигарх и човек од поверења Ходорковског, Леонид Невзлин, дистанцирао од њега и број претплатника је већ почео да се осипа.
Недуго затим, крајем новембра, министар комуникација Шломо Кари (Ликуд) изнео је кабинету предлог (једногласно прихваћен) да престане да даје интервјуе Ха'aрецу и да забрани министарствима да се оглашавају у новинама. Сва министарства су такође отказала претплату, као и Министарство спољних послова које је до тог тренутка купило 90 примерака.
Ово није први пут да је израелска влада јавно успротивила Ха'aрецу (који је, иначе, годинама био у власништву немачких акционара, наиме ДуМонт групе); чак су и политичари из Социјалдемократске лабуристичке партије у прошлости критиковали радикалне левичарске ставове у новинама. Ха'aрец је премештен на маргину у Израелу - Лабуристичка партија није победила ни на једном парламентарним изборима од 1999. године а касније је с тешком муком успела да превазиђе препреку од 3,25 одсто. Сада је у коалицији са Зеленима (није ни заступљена у парламенту). Према најновијим истраживањима, овај савез је на око 8%.
ВЕРСКА ДЕСНИЦА ГОРА ОД ХЕЗБОЛАХА?
Чињеница да се овај такозвани бојкот представља као усаглашено ограничавање слободе штампе подсећа на кампању у којој се Орбан систематски клеветао као диктатор, иако је несумњиво Мађари далеко већу слободу него што је то реч у већини западноевропских земаља. Чак ни у демократској земљи власт ни на који начин није обавезна да о државном трошку поставља рекламе у новинама – без обзира на то колико се ове новине сматрају ауторитативним у иностранству.
Репутација Ха'aреца, који се такође појављује недељно и на енглеском, заснивала се пре свега на чињеници да је деценијама био главни извор левичарским новинарима широм света, од кога су, због непознавања хебрејског, добијали информације о Израелу. Пошто су ови новинари добили управо оно што им је било потребно, новине су, сходно томе, хваљене као наводно „водећи медиј” Израела – иако се то више не може рећи ни издалека.
Ако је добио националну пажњу, то је било због очигледних контраверзи које је ширио или и због антиизраелских полемика. Чак је и бивши главни уредник листа, Ханох Мармари, био мишљења да је Ха'aрец потпуно изгубио додир са реалношћу израелског живота; Године 2017, уредник листа је рекао да је израелска верска десница гора од Хезболаха.
ОМИЉЕН МЕЂУ АРАПИМА
Оно што посебно репрезентује Ха'aрец је његово најпознатије лице, колумниста (понекад и заменик главног уредника) Гидеон Леви (рођен 1953), који живи у северном делу Тел Авива (вероватно најскупљи округ у целој земљи) па му је стварност његових сународника, попут непосредног суседства са Арапима (таквих нема на северу Тел Авива) позната само из друге руке. Ако већ не знате довољно о овој изузетно тврдоглавој и нетолерантној, али безнадежно нереалној раси сорти из Пренцлауер Берга, на пример, требало би да прочитате роман „Итамар К.“. од Ида Нетањахуа, премијеровог брата, који је циљао такве Израелце. (ускоро и на српском).
У сваком случају, Леви се никада није уморио од оптуживања сопствене земље за колонијализам, расизам, чак и „апартхејд“ и „етничко чишћење“и то све у перидоу од око 25 година. Он говори, на пример, о „испирању мозга“ којем су изложена деца у израелским школама (иако арапски школски уџбеници негирају право Израела на постојање и величају убиство Јевреја). Он такође позива на више толеранције према илегалним афричким избеглицама и чак подржава покрет БДС, који позива на не само економски, већ и академски и културни бојкот његове матичне земље. Левијеви чланци су толико популарни међу Арапима да су у прошлости чак објављени у арапском преводу појавио на сајту Хамаса.
ЛЕВИ (ИПАК) РАДИ
У озлоглашеном интервјуу левичарском, антиизраелском Индепенденту из 2010. године, Леви је изговорио бесмртну мисао: „Израел се жали да се Хамас крије иза цивила, али наше Министарство одбране је такође у Тел Авиву. Он је то тврдио да усмрћени арапски цивили у рату у Гази 2009. једва да су заузимали простор у израелским медијима, док је „пас оплакиван на насловној страни најпопуларнијих израелских новина - израелски пас – убијен од ракете [Хамас] Касам.
Једини проблем је био што никада није постојала таква насловна страна. Супротно ономе што је сам ноторно и патетично прокламовао, Леви се никако не бави тиме да „спречи“ своје сународнике да праве грешке из „патриотског“ надахнућа. Напротив, изгледа да је Леви измислио причу о псу како би рекао нејеврејским непријатељима Израела оно што су одувек мислили да знају.
Критика Левијеве поузданости никако није ограничена на израелску десницу; новинар Бен-Дрор Иемини из центристичког дневника Марив је 2010. приметио да је Леви постао „барон индустрије лажи“: „Његова мрежа лажи чак чини да се Правда појављује као озбиљне, поуздане новине.“ Али чак је и Јемини изјавио: „Поносан сам што живим у држави у којој је Гидеону Левију дозвољено да објављује.”
ПЕТ ЈЕВРЕЈА-ДЕСЕТ МИШЉЕЊА
Чак и сада, Леви може да настави да објављује шта год жели. Дозвољено му је и да прима награде за јавне службе, као што је недавно уручена Соколова награда за новинарство коју је доделио град Тел Авив. Само више неће моћи да води интервјуе са представницима власти (нешто што није радио деценијама, пошто су побеђивали само десничари) и можда ће морати да пређе на нешто скромнију плату као што је Ха'aрецова јер ће нестати државна реклама. Ово је добра вест јер на овај начин израелски порески обвезници више не морају да плаћају за увреде.
Постоје народи код којих је, чак и у условима готово идеалне слободе мишљења и слободе штампе, распрострањена потреба за хармонијом, па чак и тражење консензуса и где се противречност сматра недопустивом; На жалост, Немци су пречесто показивали да припадају овим народима. Међутим, постоје и народи код којих су људи стално у завади – чак и под краљевском влашћу.
Јевреји спадају у ове последње. Стога нема разлога за бригу о слободи изражавања у Израелу. Јер важи виц који је недавно пренео Мајкл Клоновски: „Пет Немаца – једно мишљење. Пет Јевреја – десет мишљења.”
